Bivši ruski vojni obaveštajac koji je radio za britanski tajnu službu Sergej Skripalj (66) i njegova ćerka Julija Skripalj (33) i dalje se bore za život, nakon što su u četvrtog marta ove godine otrovani nervnim bojnim otrovom „novičok” u Solsberiju, na jugu Engleske. Iako nisu objavljeni dokazi ko je izvršilac ovog sofisticiranog zločina, sumnja je pala na ruske tajne službe, što je dovelo do političke i diplomatske konfrontacije Londona i Moskve.
Ovo nije prvi slučaj likvidacije u Velikoj Britaniji, čiji način izvršenja podseća na scenario filmova o Džejmsu Bondu. Verovatno najpoznatiji takav slučaj zabeležen je još 1978. godine, kada je u Londonu ubijen bugarski disident Georgi Markov. On je usmrćen upotrebom mikrokuglice sa otrovom koja je, kako se pretpostavlja, ispaljena iz kišobrana adaptiranog u oružje.
Iako ova dva slučaja razdvaja period od četiri decenije, osim što su se dogodili u istoj državi imaju još toga zajedničkog. U oba su umešane tajne službe, u slučaj „Skripalj” ruska vojna služba GRU u kojoj je bio zaposlen, kao i britanska obaveštajna služba MI-6 kojoj je dostavljao podatke o ruskim agentima zbog čega je osuđen u Rusiji pre nego što je oslobođen u razmeni špijuna.
Tu su i britanska kontraobaveštajna služba MI-5 koja sa kolegama iz Skotland jarda istražuje pokušaj dvostrukog ubistva i ruske službe u koje se iz Londona upire prstom. Kada je reč o slučaju Markov, veruje se da je iza njegovog ubistva stajala bugarska tajna služba iz komunističkog perioda DS (Državna sigurnost) koja je bila „na vezi” sa mitskim sovjetskim KGB-om.
U oba slučaja upotrebljeni su otrovi koje su, nakon njihove upotrebe, veštačili britanski eksperti iz vojnog centra u Porton Daunu, tajnog kompleksa osnovanog u jeku masovne upotrebe bojnih otrova u Prvom svetskom ratu. Pomenuto mesto nalazi se baš blizu Solsberija.
Mesto napada na Markova (Foto AN)
Georgi Markov (1929–1978) bio je pisac i novinar, emigrirao je iz Bugarske 1969. godine. Bio je kritičar tadašnjeg režima u Sofiji, tokom života na Zapadu radio je za Bi-Bi-Si, Slobodnu Evropu i Dojče vele. Nastanio se u Londonu, a za njega je bio koban sedmi septembar 1978. godine.
Tog dana pošao je na posao, prema redakciji Bi-Bi-Sija. Peške je prešao most Vaterlo na Temzi, da bi na obližnjoj stanici sačekao gradski autobus. Kako je nešto kasnije ispričao, dok je stajao na stanici iznenada je osetio ubod na zadnjoj strani desne butine. Markov se okrenuo se i video čoveka koji sa zemlje podiže kišobran i na engleskom sa stranim akcentom izgovara: „Izvinite”, posle čega je prešao ulicu, zaustavio taksi i zamakao.
Kada je stigao u redakciju bugarski disident je primetio malu crvenu tačku na mestu uboda i ispričao kolegama šta se dogodilo. Te večeri mu je pozlilo, prevezen je u bolnicu gde je preminuo 11. septembra.
Prilikom obdukcije utvrđeno je da je uzrok smrti trovanje, i to ricinom. Na opšte iznenađenje, iz njegove butine izvađena je kuglica prečnika svega 1,7 milimetara, napravljena od platine i iridijuma, sa dva kanala u kojima su nađeni tragovi ricina. Sumnja je odmah pala na bugarsku tajnu službu, ali nikakvih pomaka nije bilo sve do pada Berlinskog zida.
Kuglica koja je prilikom obdukcije izvađena iz tela žrtve
Međutim i posle te velike geopolitičke promene, čak i kada je Bugarska primljena u EU i NATO, ovaj slučaj je ostao misterija. Skoro sva dosijea DS-a u vezi sa Markovim su uništena, zbog čega je jedan bivši rukovodilac osuđen na zatvorsku kaznu, dok su druga dvojica koji se dovode u vezu sa ovim slučajem nastradala pod nejasnim okolnostima. Ipak, u delu sačuvane arhive pojavilo se jedno ime koje se dovodilo u vezu sa ubistvom otrovnim kišobranom.
To je Frančesko Gulino (1946), državljanin Danske italijanskog porekla i trgovac antikvitetima, kojeg je DS vodio kao tajnog agenta pod pseudonimom „Pikadili”. Boravio je u Londonu baš u vreme likvidacije Markova. Gulina su britanski i danski istražitelji saslušali u Kopenhagenu još 1993. godine.
Tokom višesatnog ispitivanja nije sporio da je bio saradnik bugarske tajne službe, da je „moguće” da je bio u Londonu u vreme smrti Markova, ali je negirao da ima bilo kakve veze sa „ubistvom kišobranom”. Nije bilo dokaza zbog kojih bi bio pritvoren, pa je posle razgovora pušten na slobodu.
Pretpostavlja se da je ovog čoveka bugarska tajna služba zavrbovala u vreme dok se po Evropi bavio krijumčarenjem. Očigledno ga nije držalo mesto pa se ubrzo preselio u Češku, zatim Mađarsku, a poslednji put je lociran u gradu Velsu u Austriji.
Tamo ga je pronašao i autor jednog dokumentarnog filma o ubistvu Markova. Još jednom je negirao da ima bilo kakve veze sa „ubistvom kišobranom”, a dok je davao izjavu za film, u jednom trenutku se zamislio i rekao: „Da sam ubica, mislite da bih vam to jednostavno rekao?”
Za bugarsko pravosuđe ubistvo Markova pripada istoriji jer je, po tamošnjim zakonima, to krivično delo zastarelo. Za britanske istražitelje, slučaj je i dalje otvoren.
