petak, 22.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 18.03.2018. u 22:00 Bi­lja­na Li­je­skić
IN­TER­VJU: Kri­sti­jan In­gi­mar­son, re­di­telj, igrač i ko­re­o­graf

Sve je u ru­še­nju pra­vi­la

Po­ne­kad mo­raš da po­me­riš gra­ni­ce da bi mo­gao da ra­diš ne­što no­vo
Кристијан Ингимарсон на сцени (Фо­то БФИ)

15. BFI

Aero­drom, ka­ko se zo­ve mo­ja pred­sta­va, sim­bo­li­zu­je svet u  mi­ni­ja­tu­ri. Na ta­kvim me­sti­ma na­la­zi­te raz­li­či­te na­ci­o­nal­no­sti, dru­ga­či­ju hi­je­rar­hi­ju, ne­ki­ma su do­zvo­lje­ne ne­ke stva­ri, dok dru­gi­ma ni­su. Do­pu­šten ti je pro­laz kroz jed­na vra­ta za­to što imaš do­sta nov­ca i mo­žeš da se­diš u le­poj fo­te­lji, a sa dru­ge stra­ne zi­da su lju­di ko­ji ne­ma­ju pa­ra. To za­i­sta li­či na sce­no­gra­fi­ju. Ne­ka­da je aero­drom bio sa­mo me­sto gde je ne­ko ra­dio, ku­po­vao kar­te i ukr­ca­vao se na avi­on, a sa­da se pre­tvo­rio u ne­ku vr­stu mon­stru­ma, s re­do­vi­ma, pra­vi­li­ma, hi­je­rar­hi­ja­ma. Ta­ko ne­što sa­mo lju­di mo­gu da stvo­re, ka­že Kri­sti­jan In­gi­mar­son, igrač, glu­mac, per­for­mer i re­di­telj ko­ma­da „Aero­drom” ko­ji je iz­ve­den si­noć, a gle­da­će­mo ga još jed­nom ve­če­ras u 20 ča­so­va, u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma, na 15. Be­o­grad­skom fe­sti­va­lu igre. 

Naš sa­go­vor­nik je ro­dom sa Islan­da, a u Dan­skoj je za­vr­šio po­zo­ri­šnu Aka­de­mi­ju, da bi u Ko­pen­ha­ge­nu, gde ži­vi i ra­di, pre dve de­ce­ni­je osno­vao „Kom­pa­ni­ju Kri­sti­ja­na In­gi­mar­so­na”, če­sto na­gra­đi­va­nu u ran­gu tru­pa fi­zič­kog te­a­tra. Za nje­gov ko­mad „Tras”, tra­ži­la se pre dve  go­di­ne u Be­o­gra­du kar­ta vi­še. I ta­ko je uvek na me­sti­ma gde In­gi­mar­son go­stu­je sa svo­jim pred­sta­va­ma ko­je du­ho­vi­to ko­men­ta­ri­šu i kri­ti­ku­ju mo­der­no dru­štvo i bri­nu o  po­je­din­cu. Plav, sa sve­tlim oči­ma Kri­sti­jan In­gi­mar­son je du­ho­vit i ra­do se osme­hu­je. Ka­že da se u Be­o­gra­du do­bro ose­ća.

 

Ljud­sko po­na­ša­nje je oči­to va­ša cen­tral­na te­ma. Za­što vas ono to­li­ko pro­vo­ci­ra?

Pro­vo­ci­ra me jed­no­stav­no za­to što sam čo­vek. Pro­šle go­di­ne sam po­sta­vio de­lo pod na­zi­vom „Morph –Ret­hink hu­man be­ha­vi­o­ur” („Pre­o­bra­že­no”), za­to što se stal­no pi­tam za­što smo mi ova­kvi ka­kvi je­smo. Ose­ćam kao da sto­jim ne­gde spo­lja i sve po­sma­tram. Pre­i­spi­tu­jem se, sme­jem se, pla­čem, za­ču­đen sam ka­ko smo mi lju­di ta­ko de­struk­tiv­ni, šta pra­vi­mo, gra­di­mo…. 

Ko­li­ko god  vas ne­ke stva­ri ras­tu­žu­ju ipak u svo­ja de­la uno­si­te i ko­mič­ne ele­men­te, ili mi se či­ni?

Da, uno­sim. Tu­žne stva­ri ta­ko­đe mo­gu da ima­ju sme­šnu stra­nu. Že­lim da uka­žem da lju­di če­sto za­bo­ra­ve da mo­gu da pro­me­ne ne­što u ži­vo­tu. Ima­mo i ma­štu i moć da to ura­di­mo. Sve je u ru­še­nju pra­vi­la. Po­ne­kad mo­raš da po­me­riš gra­ni­ce, da bi mo­gao da di­šeš i ra­diš ne­što no­vo.

Sti­ven Ho­king je go­vo­rio da bi ži­vot bio tra­gi­čan da ni­je sme­šan, da li mi­sli­te isto?

Ajn­štajn je re­kao slič­nu stvar. Bi­lo je i onih ko­ji su tvr­di­li da mo­žeš lju­di­ma da­ti ne­što na­me­nje­no nji­ho­vom umu, ali mo­raš im pru­ži­ti i smeh, jer je to ne­što što ih spa­ja.

Da li me­sto u ko­jem čo­vek ži­vi od­re­đu­je nje­go­vu sud­bi­nu? Vi ste iza­bra­li Ko­pen­ha­gen i Dan­sku, da li je to isti­na?

Po­ti­čem iz ma­log me­sta Aku­re­i­ra na se­ve­ru Islan­da. Oti­šao sam iz nje­ga, jer mi je tre­ba­lo da do­đem do  va­zdu­ha i do pro­sto­ra za svo­je mi­sli. Sma­tram da bi sva­ko mo­rao da ode ne­gde dru­gde da bi se pro­na­šao. Bi­lo je po­treb­no da po­beg­nem iz tog ma­log me­sta, da bih se­bi do­zvo­lio da bu­dem ova­ko lud i kre­a­ti­van, kao što sam sa­da. 

Ra­di­te li tre­nut­no na no­vim pro­jek­ti­ma?

Upra­vo se ba­vim vi­deo epi­zo­da­ma, za­pra­vo krat­kim pri­ča­ma, u tri­na­est na­sta­va­ka, ko­je ću ob­ja­vi­ti po­čet­kom ju­na. Mo­že­te ih pra­ti­ti na in­ter­ne­tu pod na­zi­vom „Ro­om for one” (So­ba za jed­nu oso­bu). Ra­di se o oso­bi, ko­ja je pot­pu­no zdra­va, ali be­ži od ži­vo­ta u bol­ni­cu i tu že­li da osta­ne. Kon­stant­no se po­vre­đu­je ka­ko bi tu bo­ra­vi­la što du­že i po­be­gla od sve­ta. Svi po­ne­kad ima­mo ta­kvu že­lju za be­gom usled ten­zi­ja, od ko­jih se ja bra­nim re­ci­mo me­di­ta­ci­jom. I moj po­sao me po­vre­me­no spa­sa­va, jer sam do­sta po­ve­zan sa me­di­ji­ma.  To je po­ne­kad stvar­no lud svet i pro­sto si za­ro­bljen u nje­mu.

Da li mo­že­te da de­fi­ni­še­te va­šu ži­vot­nu fi­lo­zo­fi­ju i u ko­jim umet­no­sti­ma, osim ove ko­jom se ba­vi­te, uži­va­te?

Još uvek tra­gam za svo­jom ži­vot­nom fi­lo­zo­fi­jom i vo­leo bih da imam jed­nu. Pro­bu­dim se sva­kog ju­tra i mi­slim dru­ga­či­je, iz­gu­bim na­du, pa je na­đem opet. Ina­če vo­lim mu­ze­je, sli­ke, skulp­tu­re, ap­strakt­nu umet­nost, nad­re­a­li­zam, po­sto­ji ne­što esen­ci­jal­no u sve­mu to­me. Bu­de mi do­sad­no kad ne­ko že­li da mi is­pri­ča pri­ču, jer že­lim sam da raz­u­mem su­šti­nu. Vo­lim An­sel­ma Ki­fe­ra, ne­mač­kog sli­ka­ra i va­ja­ra.

Komеntari5
fb94d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Opasni postulati, pomerati granice, rusiti pravila doveli su do plasticne kulture gde je jedino dostignuce samo pomeranje granica i rusenje pravila koji nemaju nikakvog smisla. Vrlo brzo, pokazace sam zivot, da upravo postovanje granica i pravila je preduslov ozbiljnog i smislenog zivota. Hipici su radikalno pomerili "granice", posledice toga ogledaju se u najtragicnijoj socijalnoj patologiji. Pogledajte po Evropi ostarele istetovirane pionire i pionirke hipi pokreta, kao simbol jednog praznog, parazitskog zivota. Samo su ostale tetovaze i alke u usima u redovima pred socijalnom sluzbom! Navedite bar jednu relevantnu ustanovu, skolu, pozoriste koje uspesno funkcionise a da se ne postuju pravila i granice? Nikada granice i pravila nisu sputavala kreativnost, naprotiv, podsticala su!
Sasa Trajkovic
@ poštovana Ivana moj komentar je bio afirmativan a kritika se odnosila na repertoar Beogradskih pozorišta i tendencije komercijalizacije umetnosti kao koncepta neo liberalnog društva potrošačkog mentaliteta.
Ivana
Smatram da onda treba precizirati odgovorom gde ciljate. Ovako se lako izvede zakljucak da ste mislili na predstavu sto slozicete se nije fer prema autoru i izvodjacima.
Sasa Trajkovic
Danas je nažalost umetnost postala samo jeftina zabava za dokolicu tog neo liberalnog koncepta društva gde je i umetnost samo ROBA često za jednokratnu upotrebu. Umetnost je uvek angažovana postavlja pitanja i provocira odgovore.
Ivana
Da li ste gledali predstavu ili izvodite pausalne zakljucke? Zasto mislite da kroz komicne elemente, koreograf ne skrece paznju na svakodnevne situacije kroz koje prolazimo?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja