subota, 29.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:09

Slavistički pokret u 20. veku: putevi i stranputice

Znameniti srpski lingvista Aleksandar Belić od početka je aktivno i konstruktivno učestvovao u konstituisanju međunarodnog slavističkog pokreta
Autor: Dr Petar Bunjakponedeljak, 19.03.2018. u 12:00
У Москви је у августу 1941. одржан први свесловенски митинг (Фотодокументација „Политике”)

Uporedo s nacionalnim buđenjem slovenskih naroda u 19. veku, otkrivanjem folklora, uobličavanjem slovenskih književnih jezika uz oslonac na narodne, pa i s romantičarski kanalisanim impulsima „slovenske uzajamnosti”, nastajala je i razvijala posebna nauka, a zapravo multidisciplinarna grana humanistike – slavistika.

Oci slavistike – Jozef Dobrovski, Aleksandar Vostokov, Pavel Jozef Šafarik, Izmail Sreznjevski, Franc Miklošič i dr. – fundirali su ovu disciplinu kao filološko-istorijsku, baveći se proučavanjem i komentarisanjem spomenika, istorijskim razvojem slovenskih jezika, slovenskim starinama i etnogenezom slovenskih naroda, njihovom pismenošću i književnošću.

Naredno pokolenje (August Šlajher, Đura Daničić, Aleksandar Potebnja, Vatroslav Jagić, August Leskin, Jan Boduen de Kurtene i dr.) uzdiglo je i učvrstilo slavistiku kao naučnu i visokoškolsku disciplinu zasnovanu na poredbenom metodu.

Dramatične geopolitičke promene posle Prvog svetskog rata donele su nezavisnost i suverenitet dvema za slavistiku neobično značajnim zemljama: Čehoslovačkoj i Poljskoj. Na slovenskom jugu bilo ih je još dve – Kraljevina SHS (Jugoslavija) i Bugarska. Pored tradicionalno jakih uporišta slavistike u neslovenskim zemljama (Berlin, Lajpcig, Beč, Pariz), u svima „versajskim” slovenskim zemljama bila su vrlo aktivna slavistička središta u nacionalnim akademijama nauka i na univerzitetima. Sovjetska Rusija je posle revolucije represirala slaviste i ukidala akademsku i naučnu slavistiku – kao relikt i instrument retrogradne ideologije carističkog panslavizma. Kao posledica tog velikog progona, mnogi znameniti ruski slavisti našli su se u emigraciji čineći suštinsko pojačanje u slavističkim centrima Evrope i Amerike.

Znameniti srpski lingvista Aleksandar Belić od početka je aktivno i konstruktivno učestvovao u konstituisanju međunarodnog slavističkog pokreta. U pripremnim materijalima za praški kongres predložio je osnovne pravce budućeg rada kongresa i na taj način, kao što će praksa pokazati, obeležio magistralne pravce slavističkih istraživanja u 20. veku. To su njegovih šest obrazloženih teza: 1) „o sinhroničnom ispitivanju pojedinih slovenskih jezika“, 2) „o ispitivanju sistema u slovenskim jezicima”, 3) „o radu na staroslovenskim spomenicima”, 4) „o slovenskoj lingvističkoj geografiji”, 5) „o međuslovenskom jezičkom atlasu” i 6) „o slovenskoj lingvističkoj bibliografiji”. Ovih šest teza zapravo su Belićevo slavističko „vjeruju” i stubovi nosači njegovog koncepta slavistike.

Razdoblje rata i prva posleratna decenija doneli su, međutim, veliki zastoj, ali i duboku krizu u međunarodnom slavističkom pokretu, mada se o slovenstvu i slavistici govorilo mnogo.

Za vreme Drugog svetskog rata, kao jedno od propagandno-političkih oružja u borbi s fašizmom, razrađena je u Sovjetskom Savezu ideja sveslovenskog antifašističkog pokreta. Svesno je promovisana slovenska uzajamnost i solidarnost, slovensko „borbeno bratstvo”, što je, kako se cenilo, znatno efikasnije budilo patriotska osećanja od ideološke „linije” proleterskog internacionalizma. S tim je ciljem u avgustu 1941. godine u Moskvi održan prvi sveslovenski miting, na kojem je osnovan Sveslovenski komitet. Bila je to društvena organizacija najneposrednije podređena Centralnom komitetu SKP(b) i Sovinformbirou.

„Slovenska” inicijativa, iza koje je stajao Prezidijum CK SKP(b) i lično Staljin, tokom Drugog svetskog rata i u prvim poratnim godinama stekla je dosta široku podršku, pogotovo posle uspostavljanja režima narodne demokratije u slovenskim zemljama koje su se sve našle u sovjetskoj sferi uticaja.

U dokumentima i propagandi iz toga vremena govorilo se o „novom slovenskom pokretu”. Pri tome se njegovi ciljevi nisu naročito krili: hegemonija Sovjetskog Saveza u slovenskom svetu, odnosno „komunizacija” i „sovjetizacija” slovenskih država narodne demokratije, kao i primena – od propagande do političke, društvene i naučne prakse – „jedino istinitog učenja Marksa–Engelsa–Lenjina–Staljina”.

* Sekretar Međunarodnog komiteta slavista


Komentari14
ada04
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tomislav K
Šteta što autor nije spomenuo svjetski važne filologe koji su bitno obilježili slavistiku, iako nisu bili isključivo slavisti- ruske emigrantne grofa Trubeckoja i Romana Jakobsona. Za ovo područje važni su i lingvisti koji više nisu pripadali mladogramatičarima, kao Havranek, Mukarovsky (praška škola), Andre Vaillant, Boris Ungebaum, Laszlo Hadrovics, Matija Murko .. Staljinovska inicijativa je bila velika galama, no nije ostavila traga u slavistici, jedino je Staljin zdravorazumski intervenirao u SSSR-u oko Marrove sulude jezične teorije.
Tomislav K
Ne kanim nijekati veliki doprinos osnivača (Dobrovsky, Šafarik,..) širenju spoznaja o poredbenom jezikoslovlju slavenskih jezika, no na slavenskom "jugu" njihov je prinos u najmanju ruku dvojben. Za Bugare nisu ništa napravili; za Slovence jesu u nekoj mjeri, no i tu je bilo svega (Kopitar se protivio Gajevoj grafiji dok ga konačno većina Slovenaca nije odpilila). No, za Hrvate i Srbe je njihova jezična politika bila, u glavnoj mjeri- problematična (iako na različite načine). Osnivači, pa i Miklošič su promicali pansrbizam kojeg je Vuk nekritički preuzeo i gurao, te su dobar dio nas Hrvata natjerali da se natežemo skoro pola stoljeća-možda i više- s tim mahnitim idejama; Srbima su "smestili" tako da su u velikoj mjeri izbrisali srpska povijesna kulturna obilježja iz jezika i krenuli skoro od nule, s jezikom govedara i pastira. I na kraju balade su dva brata uboga, Jagić i Daničić (obojica pod Štrocinom paskom) krenuli da nas pretvore u Jugoslavene, htjeli mi to ili ne. Aferim!
Tomislav K
@Milko- Ovo je djelomice pogrješno. Točno je da je Marulićeva "Judita", objavljena 1521., "u versih harvacki...", no pisana je splitskom, južnom čakavštinom. No to su pseudodileme. Čakavski i štokavski je pisana većinska hrvatska renesansna književnost (Marko Marulić, Hanibal Lucić, Šiško Menčetić, Marin Držić, Petar Hektorović, Petar Zoranić, Dominko Zlatarić, Mavro Vetranović,..). Svi ti ljudi zovu jezik hrvatskim i slovinskim, nitko ga ne zove srpskim, a u izričaju se svjesno miješaju čakavske i zapadnoštokavske jezične osobine (u Marulića čak i kajkavske).
Preporučujem 2
Tomislav K
@Драгана Димитријевић- Što da se kaže neznalicama? Da i ne idem u daljnju prošlost, dosta je reći da je moderni hrvatski jezik u punini izrastao u djelima Ivana Mažuranića, Augusta Šenoe, Ante Kovačića, Bogoslava Šuleka, K. Š. Gjalskoga, Eugena Kvaternika, Tadije Smičiklasa,... a njihov jezični tip, tzv. zagrebačke škole, nije vukovski. Istina je da su vukovci kao Broz i Maretić promijenili praktički jedino pravopis, no sav je Vukov pravopis sadržan u hrvatskim djelima od 15. do 19. st. na čakavskom, štokavskom i kajkavskom, što pokazuje i glavni vukovac Tomo Maretić u "Istoriji hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima", 1889. Je li povjesnik Vjekoslav Klaić pisao ne neka dva jezika, budući da je "Poviest Bosne" napisao na jednom, Šulekovu pravopisu, a "Povijest Hrvata" na drugom, Brozovu pravopisu? Teško shvatljivo neznanje i tendencioznost ...
Preporučujem 1
Prikaži još odgovora
Nebojsa
Sve bi bilo u redu da vatikan i zapad nisu posvadjali slovenske narode pa se sada mrze..
Коста
@Slavko -- Свашта причаш. Руси нису почели унијаћење. Марија Терезија је издавала указе којима је тражила од Срба да се полатиниче. Где и кад су Руси чинили нешто слично томе?!
Preporučujem 5
slavko
A šta ako ih je posvađala Rusija i pravoslavje?
Preporučujem 3
Коста
Ух, да, много су нас задужили Добровски, Шафарик, Миклошич, и Даничић...за неупознате, први је био саветник Јернеју Копитару како да Србима "уреди" српски језик, други је "научно" тврдио да су сви Словени Срби (!), и од њега је Вук добио идеју за "Срби сви и свуда", трећи је наследник Јернеја Копитара, као царског дворског цензора за словенску књижевност, надгледник и потписник ткз. "Бечког књижевног договора "наше" језичко јединиство, а четврти -- иначе ђак Миклошича (није случајност) и десна рука Вукова -- је отац "српско-хрватског" језика као основе погубне будуће југословенске државне идеје. Наравно, ту је и Ватрослав Јагић, један од првих хрватских ткз србо-хрвата...Задужили су нас много својом науком (и политиом), нема шта, а жртвама које су платиле за те погубне идеје и да не говоримо.
Костадин
Тако Србин уствари значи "неко свој", чему би у прилог ишао и обичај Срба да се и непознатом сународнику обраћају са "брате,рођаче", као што у говорном руском и данас "Славјани" може значити "браћа",што се може видети и у руским ратним филмовима, где руски војници, када крећу у бој, често кажу једни другима "напред, Славјани" (а не Руси), тј "напред, браћо!"! Снажна племенско- родбинска повезаност и солидарност вековима је красила Словене као јединствен народни организам, док их нису разрушили и разјели ватиканско- германски вируси,који их данас најжалосније докрајчују, у сваком словенском племену понаособ.
Preporučujem 1
Костадин
Имењаче,ниси у праву за Шафрика,износиш полуистину у маниру Словенина подмукло,лажно-научно заробљеног у германског туђина. Шафарик ноје тврдио да су сви Словени Срби,како карикирају ствари наши германољупци, него је доказао да је етноним Срб/и НАЈСТАРИЈЕ САМОИМЕНОВАЊЕ СЛОВЕНА. Његови филолошки докази могу се употпунити извођењем назива од проширеног индоевропског корена који значи "свој" sue-r-b/suo-r-b.
Preporučujem 1
Петар,ЗАГРЕБ.
И ондак,наши преци који су владали Балтиком од острва Рани(Rugen),установили град Аркону који је држао трговину од Новгорода до Британије,имали уједначен правни систем и државну организацију,учили нас,шта?Да су живјели у мочварама и дисали на трстику у борби против непријатеља. Успоредбом руске правде,Винодолског законика,Српског обичајног права(систематизирао Божидар Петрановић,Шибеник) и других извора види се да је то слој права произишао из друштвеног уређења и организације старије од Римске,а можда и Грчке цивилизације. Тако је и на другим подручјима славистике. Нпр.и у словенским језицима који нису на морским обалама имаш развијену терминологију за основне појмове везане за море,уједначену,што значи да је постојала уједначена терминологија за јединствени народ који је живио и на морским обалама,а не у мочварама .

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja