nedelja, 16.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:17
INTERVJU: SLAVENKA DRAKULIĆ, pisac

Život sa Ajnštajnom – teorija tuge

Mileva Marić je imala sreće što je njen otac u to vreme bio spreman da finansira njene studije u Cirihu, ali psihički slom koji je doživela kao Ajnštajnova supruga udaljio ju je od nauke
Autor: Gordana Popovićsreda, 21.03.2018. u 22:00
(Фото Р. Црнић)

Već i sam naslov knjige Slavenke Drakulić „Mileva Ajnštajn, teorija tuge” (Fraktura) upućuje na to kakav je bio život supruge Alberta Ajnštajna, ali ne samo njen već i uopšte položaj žena na početku 20. veka kada nisu mogle da se školuju. Autorka romana kaže da ovo drugo nije razlog zbog kojeg ga je pisala, ali da je dobro ukoliko čitaoce podseti na to koliko je položaj žena bio različit pre samo sto godina.

– Ostavimo sad po strani to da nisu imale pravo glasa, pravo na razvod, nasleđivanje i slično, ali, na primer, u ženskoj gimnaziji u Zagrebu, gde je Mileva neko vreme išla u školu, nije bilo kabineta za fiziku. Šta će ženama fizika? Njen otac je morao da dobije specijalnu dozvolu ministarstva kako bi mogla da pohađa nastavu u muškoj gimnaziji. Uz to je Mileva, zapravo, imala sreće. Njen otac je podržavao školovanje svojih dveju kćeri, pogotovo Mileve, uvek odlične učenice i posebno nadarene za matematiku. U vreme kad je bio običaj da se ženska deca ne školuju dalje od ondašnje osnovne škole, on je bio spreman da finansira njene studije u Cirihu gde je bila jedina ženska studentkinja. Politehnika u Cirihu zaposlila je žensku profesorku, mislim, tek 1986, toliko je konzervativna bila ta institucija – kaže Slavenka Drakulić, čija će knjiga večeras biti predstavljena u Beogradu, u Centru za kulturnu dekontaminaciju u 19 sati, gde će uz autorku još govoriti Biljana Dojčinović, Tamara Krstić i Seid Serdarević.

Jeste li osećali bunt dok ste pisali o ženi koja pristaje na muževljeve uslove tipa „prestaćeš da mi se obraćaš ukoliko ja to zatražim”?

Moram reći da ovo Albertovo pismo napisano 1914. godine, ali otkriveno tek tridesetak godina posle njegove smrti, objašnjava prilično toga o njihovom odnosu i rastanku. Pismo je neverovatno, obraća joj se kao sluškinji i iz njega je vidljivo da među njima nema više ničega i da on samo gleda kako bi je se rešio. Tada je već bio zaljubljen u svoju sestričnu Elzu i želeo je da bude s njom, a Mileva i deca bili su mu teret. No, treba imati na umu i vreme u kojem su živeli i položaj muškarca. Albertu je konačno krenulo, dobio je profesuru u Berlinu koju je želeo, objavio je teoriju relativiteta, postajao je sve poznatiji i sve to ga je promenilo. U tom smislu, njegovo pismo Milevi koliko god bilo okrutno – nije bilo izuzetno za muškarca toga vremena.

Da li vam je bilo teško da uđete u kožu Mileve Ajnštajn, ili ranije Fride Kalo i Dore Mar, s obzirom na kompromise koje su pravile sa partnerima na štetu svoje karijere?

Meni nije bilo zanimljivo da su se odrekle karijere zbog muškaraca. Dora Mar je zaista prestala da se bavi fotografijom kad je srela Pikasa, ali Frida se nije odrekla slikanja. Mileva se takođe nije odrekla karijere zbog Alberta. Njoj se dogodilo, po mom mišljenju, nešto drugo što ju je odvratilo od nauke, doživela je psihički slom. Ono što njih tri veže jeste život s genijima, izuzetnim ličnostima kakve su i same bile. Želela sam da opišem odnose dvaju kreativnih, nadarenih osoba, kako to izgleda izbliza i zašto žena često ispadne gubitnica. Inače mi se čini da su geniji u bilo kom području poput ljudoždera, da „konzumiraju” sve oko sebe, čak i najbliže osobe i žrtvuju ih svom interesu. Pikaso je najbolji primer za to. Ali pitanje je mogu li uopšte drugačije?

Živimo u skladnom braku tradicionalnih i religijskih vrednosti koje bi da žene vrate u doba pre Mileve

Priča se da bi vaša sledeća junakinja mogla biti Kamij Klodel, Rodenova učenica?

Nemam nameru da nastavim ovu seriju, ali naravno da je Kamij Klodel odličan primer odnosa dvoje genijalnih umetnika. On je bio etabliran, a ona njegova učenica. Nije se usudio da ostavi ženu a ona je, razočarana, prestala da radi i pala u depresiju pa ju je porodica, zapravo brat, pesnik i diplomata Pol Klodel, zatvorio u ludnicu da ih ne sramoti. Genijalna vajarka život je završila u ludnici. Ili Klara Šuman, najbolja pijanistkinja svoga vremena koja se nije usudila da komponuje, jer „to žene ne rade”. Ima takvih primera, nažalost, koliko hoćete.

Ukoliko biste birali takvu heroinu našeg vremena da li biste je uopšte pronašli?

Mislite, da li i danas ima takvih slučajeva odustajanja od karijere, od sebe? Sasvim sigurno ima, jer da nema ne bi se čitateljke mogle toliko identifikovati sa ovim istorijskim ličnostima. Svaka žena koja ima porodicu i karijeru prisiljena je neprestano da pravi kompromise. Danas manje nego juče, ali ipak se od žene očekuje da se posveti porodici više od muškarca.

Pri tom, čak i danas, u novim okolnostima, govorimo o nasilju prema ženama, o neopatrijarhatu?

Nekada smo svi verovali u bolje sutra, generacije su odgajane na uverenju da u budućnosti može biti samo bolje, nikako gore. Nedavni ratovi na ovim prostorima, a i mnogo toga drugoga nas je naučilo da je moguće ići nazad, ili dva koraka napred a jedan nazad, da je sve moguće. Možemo to nazvati neopatrijarhatom, mada patrijarhat nije nikada nestao. U bivšoj Jugoslaviji žene su bile zakonski emancipovane, što je bila velika stvar, ali su patrijarhalni odnosi vladali kod kuće. Svakom je nacionalizmu, pa tako i ovom današnjem, cilj zavladati ženskim telom i naterati je da rađa kako bi se „rešio” demografski problem. Na to se, traženjem zabrane abortusa, nadovezuje crkva, tako da živimo u skladnom braku tradicionalnih i religijskih vrednosti koje bi da žene vrate u doba pre Mileve. Građanske su se vrednosti usput izgubile, pojeli su ih ideologija, korupcija i strah.

Vi ste jednom rekli da demografske probleme ne mogu rešiti crkvene propovedi. Da li vas je iko ozbiljno shvatio?

Niko nije ozbiljno shvatio ni mene, ni bilo koga ko govori o tome da ni crkva ni država ne mogu rešavati demografski problem pukim obećanjima, niti uspostavljanjem ministarstva. U Hrvatskoj je problem veliko iseljavanje, potraga za boljim poslom ili za poslom uopšte. Zar bi ljudi odlazili u nepoznato kada bi postojali pristojni uslovi za život u njihovoj zemlji?

Autorka ste knjige „Kako smo preživeli komunizam”. A kako preživeti kapitalizam?

Istočna Evropa kao da se poslednjih nekoliko godina konačno probudila iz sna o boljem životu u demokratiji i kapitalizmu. Bili smo naivni kad smo poverovali da će se zaista sve promeniti nabolje. Demokratija je ispala demokratura, kako je govorio Predrag Matvejević, a kapitalizam je okrutniji nego što smo uopšte mogli zamisliti, da o nepravdi i socijalnom raslojavanju i ne govorimo. Osim toga, i u zemljama članicama EU, mi smo ipak građani drugog reda. Kad samo pomislite da nam prodaju manje vrednu hranu, na primer Nutelu pod istom etiketom i jednako skupu. To je vrhunac cinizma. Da, svakako bi vredelo napisati kako smo preživeli tranziciju, a smejali su se samo neki, oni koji su se obogatili privatizacijom i lopovlukom svake vrste.


Komentari7
fae7d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

MIrjana Milutinović
Albert i Mileva Einstein su imali još jedno žensko dete koje se rodilo pre njihovog zvaničnog venčanja. Šta je sa tom devojčicom? Gde je ona?
Sreten Bozic -Wongar
Bez akasemske sposobnosti Mileve Maric ,svet nikana ne bi cuo o njenom nevernom muzu Anstajnu.
Мали Ђокица
Ово скоро да нема веза са стањем жена пре 100 и више година. Ово има везе са једним обичним неморалним човеком. Код нас стање жене које није ни тада било нешто напредно не знам за случај да муж није хтео да разговара са женом. А и да је било тако, сваки муж-домаћин је водио бригу о свом породу као што је чинио и Милевин отац. Сам чин напуштања деце да би живео у родоскрвној вези са сестром говори све о лику Алберта. А колико је он био велики питање је да ви би био да му Милева није све израчунала и дала на "тацну". А проблематично је и чија је то била првобитна теорија релативитета.
Твртко
Сваки човек бира између каријере и породице. Најбоље је кад постоји баланс. Ако су и муж и жена посвећени каријери ... породице нема. Или ... ако су обоје посвећени породици, тешко да ће било ко од њих изградити неку каријеру. Будући да је жена из физиолошких разлога, (нега деце, дојење, порођај ...) упућена на станиште, а мушкарац на окружење (да јој обезбеди храну) - природно је да у "подели посла" у научничком односу Алберт-Милева, Алберт буде тај који ће "гањати науку", а Милева - "чувати децу". Милеви, која је и сама научник, али жена која жели децу -није било лако. Она ИЛИ није ни требала да се удаје за Алберта и да рађа ИЛИ је требало да га слуша (посебно у светлу времена у ком су живели). Милева је од Алберта хтела и посвећеног научника и посвећеног оца и мужа - а то је мало ... контрадикторно. Дакле, није њима било "суђено" ... Наравно, било је ту и културолошких разлика услед различитог порекла и одгоја, а те разлике знају бити непремостиве кад људи одмакну у вези.
Darik
Zaboga covece, jeste culi za Mariju Kiri? Majci i supruzi i naucnici ciji je suprug odbio da primi Nobelovu nagradu za njihov zajednicki poduhvat, ako je ne primi i njegova supruga sa kojom je dosao do otkrica! A Albert je "ganjao nauku"? A uz cije proracune?
Preporučujem 13
Немања
Диван прилог за разумевање феминизма. Када овде локални душебрижници чују ту речи они чују радикалне, мусаве, насилне, 'западњакуше' и шта ти ја знам. А историја нам је дела предивне жене које би далеко догурале да је било веће равноправности. Ова жена је пример. И опет ће неко да се побуни што је ауторка ове књиге из Хрватске. Кад су људи овде заузети глобалним теоријама завере уместо да се баве својим двориштем, својом културом, великим људима, уче из своје историје... Не, увек је лакше решавати будућност, него сређивати садашњост и неговати прошлост...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja