četvrtak, 17.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:26
Eutanazija – pravo na dostojanstvo umirućih

Smrt u prisustvu lekara

Iako je većina doktora nespremna da usliši želju neizlečivih pacijenata da im prekrati muke, odustajanje od lečenja ili održavanja života na aparatima u Srbiji se već praktikuje kao pasivni oblik ovog prava
Autor: Aleksandra Mijalkovićsreda, 21.03.2018. u 21:40
Хајрија Мујовић (Фото А. Мијалковић)

Pravo „na dobrovoljni i saglasni prekid života”, predloženo u novom Građanskom zakoniku, za sada nije dobilo „zeleno svetlo”, tako da se još ne zna da li će, i kada, lekarima u Srbiji biti dopušteno da odgovore na zahtev svojih najtežih pacijenata da im prekrate muke. U dosadašnjoj debati o eutanaziji stav Etičke komisije Srpskog lekarskog društva je bio vrlo jasan – protiv „asistirane smrti”, dok su se na okruglim stolovima, koje je inicirala Lekarska komora Srbije, čuli pomirljiviji i ne tako isključivi stavovi.

U raspravu su, pored lekara, uključeni pravnici, filozofi, psiholozi, sociolozi i teolozi pa i šira javnost. Mnogi pitaju nije li licemerno govoriti o nepovredivosti života i zalagati se za njegovo produženje, a istovremeno ne obezbediti socijalne, medicinske i sve druge uslove da se on kod najtežih bolesnika ne pretvori u neizreciv bol i poniženje. Šta je razlog da se i u našoj zemlji ne ozakoni praksa koja već postoji širom sveta?

– Zakonom su u Srbiji već uređeni veštačka oplodnja, moždana smrt ili transplantacija, pa zašto ne bi mogao da se usvoji i zakon o eutanaziji kao deo lekarske pomoći u umiranju? Svako uživa pravo na zaštitu ljudskog dostojanstva, od rođenja pa do momenta smrti, pa i umirući pacijent u poslednjem stadijumu neizlečive bolesti, u stanju koje je nepopravljivo – kaže dr Hajrija Mujović, doktor medicinskog prava, naučni savetnik u Institutu društvenih nauka i jedan od najaktivnijih učesnika u debati o eutanaziji.

Ona ističe da ljudi često imaju pogrešne predstave o tome šta je eutanazija, odnosno – šta ona nije. Pre svega, može se primeniti samo na dobrobit umirućih pacijenata, a ne svih kategorija obolelih, starih ili bespomoćnih lica. Pogrešno je izjednačiti je s ubistvom jer je danas u svetu deo redovne medicinske prakse prema umirućima. Preduzima se samo na zahtev, a ne proizvoljno: potpuno je isključena nedobrovoljna i prinudna eutanazija! U slučaju maloletnog pacijenta, ili punoletnog koji nije u stanju da izjavi sopstvenu volju, pristanak daje njegov zakonski zastupnik ili blisko lice, ili se pravno priznaje pacijentov testament.

– Srbija bi trebalo da sledi dobru praksu i napusti poimanje eutanazije kao ubistva ili medicinske prakse suprotne etičkim načelima. Dopušteni postupci pasivne eutanazije, koji se kod nas već praktikuju, ne zovu se pravim imenom. Na primer, odustajanje od veštačke potpore životu putem aparata, nepreduzimanje lečenja, ili lečenje boli s efektom skraćenja života. Sve to stvara sliku licemerja i krivu predstavu o eutanaziji – ukazuje dr Mujović.

U Zakonu o pravima pacijenata ne ističe se, doduše, zahtev da se okonča život umirućih bolesnika, ali postoji mogućnost obustave započetog lečenja, ili da se odbije svako dalje lečenje ako je to njihova volja. Pacijent ima pravo da odredi lice koje će u njegovo ime dati pristanak (ili odbijanje) i biti obavešteno o preduzimanju medicinskih mera u slučaju da sam pacijent usled bolesti postane nesposoban da donese odluku o svom stanju. Ova odredba je od koristi za porodice najtežih bolesnika koji zastupaju ono što oboleli želi, ali je neostvariva u praksi ukoliko se ne razume njena suština i povezanost s postupcima eutanazije u pasivnom obliku.

– Ukoliko se usvoji Građanski zakonik, a još bolje ako se izradi poseban Zakon o eutanaziji, postupci lekara bi se pravno kvalifikovali kao dopušteni oblici medicinske prakse kod umirućih pacijenata. Onda bi krivične odredbe o ubistvu iz milosrđa ostale na snazi samo u pogledu drugih životnih situacija kada neko eutanaziju čini iz drugih motiva – objašnjava naša sagovornica.

Kod slučajeva pasivne eutanazije dovoljno je da postoji izričita volja pacijenta, njegovog zakonskog zastupnika, ili njegova izjava data unapred, i konzilijarna odluka lekara o stanju pacijenta. Nepreduzimanje medicinskih mera dopušta prirodni tok teške bolesti i kraj života dolazi sam po sebi. Međutim, kod slučajeva aktivne eutanazije situacija je bitno drugačija, budući da takav čin direktno uzrokuje smrt. U zemljama koje su legalizovale aktivnu eutanaziju procedure su složene, u više instanci, u određenom vremenskom periodu i u komisijskom radu dok se ne dođe do definitivne odluke. Tu se uključuju i sudski organi koji konstatuju činjenicu smrti.


Komentari7
5e7cf
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubisa Jovasevic
1982 godine je na B odeljenju Klinike za ortopediju lezao pacijent, student medicine, koji je dugo godina vec bio lecen od jednog oblika sarcoma koji je napao butnu kost i karlicu. Imao je jake bolove. Oko 24 h sestra koja je dezurala nasla je ampule morfina i spric pored njegove postelje. Pozvala me ja tad kao dezurnog lekara. Bilo je jasno da je pokusao suicid. Dali smo mu nalorfan i on je preziveo. Ziveo je jos deset dana i svaki dan je dok je mogao, zahvaljivao sto mu je zivot spasen. On je jedan od najvaznijih i za mene najupecatljivijih razloga da budem protiv eutanazije.
Zeljko N.Bgd.
Bravo za koleginicu pof Hajriju i njene saradnike. Korektan predlog, ali nema ko to da razume ili nece.
Иван
Сви смо ми од рођења "неизлечиви пацијенти" јер нас увек и сигурно чека смрт. Зато било каква "помоћ" у самоубиству било кога је недопустива. Нарочито у данашњим временима када постоји низ лекова за ублажавање болова и омогућавање колико толико достојанственог живота до смрти. Једино када неку особу напусти дух, више годинама није свесна живота око себе, а душа и витални органи још увек живе, може се размишљати о донирању органа те особе некоме ко је свестан живота, још увек има духа у себи, али нема довољно виталних органа који могу да на дужи период подрже живот те особе, где донирање органа може да продужи живот. Говорим из личног искуства.
stojan misic
razlog je jednostavan,drzava želi do kraja da iscedi mučenika i porodicu.do poslednjeg dinara.tako vam je i sa domovima za stare.privatnim.cedi dok ne presuši.a posle...ko ostane taj vraća dugove.žalosno i nehumano društvo u srbiji.
Sasa Trajkovic
U danima kada nam je polovinu populacije zahvatio ne grip već m. boginje i odnele toliko žrtava u vremenima kada nam se raspada čitav zdravstveni sistem takozvanim reformama mi pričamo o EUTANAZIJI??? Srbija nema ni primarnu zdravstvenu zaštitu, zdravstvo nam decenijama kuburi sa korupcijom a skanadali su malte ne svakodnevna pojava, u vremenima kada nam najbolji lekari odlaze na pečalbu po svetskim metropolama neko bi da EUTANIZUJE celo jedno društvo lud, zbunjen NE normalan.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Društvo /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja