Srbija pamti stradanja u proleće 1999. godine i čuva sećanja na svoje nevine žrtve. Srbija i njen narod praštaju, ali nikada neće zaboraviti bombe NATO-a – i one prve koje su pale na današnji dan, i sve ostale u narednih 78 dana u novijoj istoriji nezapamćene zločinačke agresije na naše gradove i sela, na škole i fakultete, bolnice i fabrike, na televizije i aerodrome, mostove i pruge, na naše njive, čak i na ambasadu Narodne Republike Kine. Ni to nije bilo dovoljno vojnoj alijansi najmoćnijih zemalja na svetu, koja je sa neba i mučki nastavila da gađa naše kuće i u kućama naše najveće blago – našu decu.

I danas će se Srbija setiti svoje nesreće, evocirati uspomene na stradale građane i brojati nevine žrtve. Jer Srbija je preživela, Srbija se izdigla iznad nevolja. Ponovo je, kao što je bezbroj puta uspevala u 20. veku, sama sebe podigla iz pepela.

Cela Srbija biće večeras u 20 časova u Aleksincu, gradiću na jugoistoku naše zemlje, gde će zajedno biti građani i državni vrh zemlje sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu, na centralnom komemorativnom skupu u znak sećanja na 24. mart 1999 – početak agresije NATO-a i bombardovanja Srbije .

I danas će, kao i poslednjih 19 proleća, u Aleksincu na tren zastati život. Ćutke i u tišini stanovnici gradića na ušću Moravice u Južnu Moravu, kao i svih prethodnih godina posle 1999, obići će novosagrađene stambene objekte u ulicama Vuka Karadžića i Dušana Trivunca, zdravstvene, obrazovne i privredne centre obnovljene posle stradanja.

U gradiću koji je teško stradao u zločinačkoj agresiji nije ni bilo potrebno pozivati građane da prisustvuju zvaničnoj komemoraciji. Oni se spontano, svake godine – sa svojim komšijama i prijateljima, preživelim stradalnicima iz ovog gradića, ponajviše iz dveju centralnih gradskih ulica, na koje su bombarderi NATO-a za tren izbacili stotine kilograma smrtonosnog tovara – okupljaju pored spomen-obeležja, polažu cveće i pale sveće. U suzama se sećaju nevino stradalih.

U Aleksincu, „Srpskoj Hirošimi”, u jednom trenu kobne noći 5. aprila, samo pola sata posle jauka sirena koje su iz sna trgle stanovnike gradića, u krvavom piru agresora poginulo je dvanaestoro, a teško povređeno pedesetak građana. Pod bombama i raketama NATO-a u prah i pepeo pretvoreno je četrdesetak porodičnih kuća i 125 stanova, uništeni su Konfekcija „Morava”, „Betonjerka”, Ugostiteljsko-turističko preduzeće, autobuska stanica, kulturne i obrazovne ustanove, sportska dvorana... Sedam razornih projektila bačeno je na grad u kojem nije bilo ni vojske, ni vojnih objekata.

I donelo je prvu noć smrti i užasa.

Stradanje civila i rušenje u Aleksincu agresor je nazvao „kolateralnom štetom”. Kada su sutradan posle tog 5. aprila 1999. godine u miran i pitomi gradić stigle strane diplomate i predstavnici mirovnih i humanitarnih organizacija, uverili su se da nikakve greške nije bilo. Namerno i ciljano napadnuti su civili u gradu poznatom po svojim vrednim stanovnicima i rudarskom naselju.

A niko, ni tada, ni kasnije, jer su bombardovanja i rušenja nastavljena sve do kraja maja, nije znao da kaže – zašto.

I te aprilske noći, ali i desetak puta kasnije, do kraja agresije, posebno u noći 28. maja istog proleća, „Milosrdni anđeo” ognjem i bombama zasuo je Aleksinac. I izazvao nova stradanja i rušenja.

Uvek noću. Mučki i kukavički. Da se napadač ne vidi. Da se ne zna odakle dolazi. Ni gde posle zločina beži.

Opet je na Aleksinac prosuta smrt, poginulo je više građana, srušeno na desetine kuća i zgrada, uništeni skoro svi privredni objekti.

Zato će i danas Aleksinac, iznikao nebrojeno mnogo puta kao feniks iz pepela, odati počast svojim stradalim sugrađanima, rođacima i susedima, koji su poginuli u samom gradu. I ne samo njima, već i svima ostalima koji su kao pripadnici vojske i policije položili živote na branik otadžbine, kao i svim nevino stradalima u Srbiji.

Stanovnici Aleksinca, ophrvani tugom, još pitaju ko je to „sprečavao humanitarnu katastrofu na Kosovu” ubijajući nevine u njihovom komšiluku i daleko od kosovskih prostora, ko je to od mirnog i pitomog gradića napravio „Srpsku Hirošimu”.

Zato se svakog proleća ponavlja poruka Aleksinčana izrečena već onog prvog jutra posle petoaprilskog stradanja i zločina pre 19 godina: „Vi, koji nas bombardujete i ubijate – vi ćete biti osuđeni istinom”. U Aleksinac, u „Srpsku Hirošimu”, čiji stanovnici znaju „da vrlina nije u sili, već u pravdi i istini”, stiglo je još jedno proleće.