sreda, 19.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:45
KAKO JE DAJANA OTKRILA ZEMLjU SVOJIH PREDAKA (3)

U Kotor otišla Dajen, a vratila se Dijana

Deda Lazar i baka Anđelija u koloni sa kartonskim kovčezima i krpenim zavežljajima stupiše na palubu „Aurelije” koja ubrzo otkliznu ka pučini na putu za Trst, Đenovu i Pert u Australiji.-
Autor: Lazar Kovačićsubota, 24.03.2018. u 10:01
Фото Пиксабеј

Ne znam zašto, ali me je nešto, opet, vraćalo i vuklo pijaci i glatkim kamenim pločama. U žamoru Kotora kao da sam razabrala kazivanje moje babe Anđelije. Na toj pijaci moj deda, Lazar, koji je nadničio u luci, skupljao je uvenulo povrće i pred veče kuvao na maloj peći na drva.

U susret Lazaru dolazila je sedamnaestogodišnja Anđelija koja je svojoj baki na pijacu nosila korpe krtole i blitve. Na skliskom kamenom pločniku, uvek zagledana u pučinu, kao da nekog očekuje, promaši stepenik. Povrće se rasu na sve strane, a ona u rakama visokog, kršnog, gorštaka.

Srele su im se oči, zaplele i zalile pečatnim voskom sudbine. Ne skidajući oči jedno s drugog, pokušali su da razdvoje izmešano povrće, ali su oboje znali da se oni neće razdvajati.

Njen otac nije dao ni čuti.

– U Brda, u katun, u sirotinju. Ne dam! Ne, i gotovo.

Njena majka je ćutala, a baka presekla i rekla Da, a posle tri nedelje, upletenih ruku, omotanih vezenim peškirom, Lazar i Anđelija su venčali pred ocem Petrom, u crkvi Svete trojice.

Tu noć dugo nisam zaspala. Nebo natopljeno zvezdanom prašinom i srebrom mesečine, a moj jastuk snovima detinjstva, Frimentla i Perta i raširenih ruku moje bake.

- Ljepoto i dobroto, moja. Pre zagrljaja, uvek bi stigle reči moje, dobre bake, Anđelije iz Dobrote kraj Kotora.

Tog dana, koji je bio vreliji od prethodnih, obilazili smo sve što je istorijski bilo važno, očima zanimljivo, duši drago a telu ugodno. Činilo se, kao da nije bilo kamena, koji nije bio prevrnut.

Foto Piksabej

Predveče me, sa niskim i slabim suncem, sustigao me umor. Prolazili smo po ko zna koji put kamenim pločama Luke, sa masivnim betonskim navezima prekookeanskih brodova, okruglih sa širokom kapom, vekovima poliranih užadima pristiglih, umornih ili nestrpljivih brodova da što pre isplove na otvoreno more.

Sela sam da predahnem na jednom od tih betonskih naveza. Orjen se prvo naslonio, pa dobro načepio i svom snagom nalegao na umorno sunce, koga će na putu za počinak i poklopiti. Kao lagana zavesa, na slaboj promaji, leluja sumrak, a pale se i prvi svici, uličnih fenjera, a otuda od Zelenike, pomoli se blijedo, pa sve odlučnije i smelije - mesec i sve prosinu i obasja.

Godio mi je taj kratki predah, odmor i razgaljujući maestral sa pučine. Sedela sam na toplom kamenu, naveza brodova. Ispod je more iskrilo, a pučina se talasala u daljinu.

Ispred mene se kao fatamorgana prope i izroni brod ‚‚Aurelija", sa glasnim komandama oficira, žurnim pokretima posade i tiskanjem šarene skupine putnika. Ugledah kako se strmim stepenicama, sa užetom kao ogradom i rukohvatom, palube dohvataju moja baba Anđelija i deda Lazar, u koloni istih, sa nekim čudnim kartonskim kovčezima i krpenim zavežljajima.

Moj deda, Lazar Milićević je bio iz Kremena Dola kod Trebinja. Sa četiri strica u tri trošne brvnare je živelo pet familija. Imao je tri brata i dve sestre, bio je najmlađi. Kamenim škriljcima zastrt sjenokos nije mogao prehraniti kravu i nekoliko ovčica, a krčevina sa krompirištem nedovoljna ni za dvoje bez ikakve nade da će se šta promeniti.

Foto Vikipedija

Nevoljno odluče, da on, tek oženjen mojom babom Anđelijom iz Dobrote kod Kotora, krene na dug i neizvesan put preko okeana. Ako uspe, da i druge povuče, a ako ne, bar će biti dvoje manje na skromnoj trpezi i konaku. Deda Lazar i baka Anđelija stupiše na palubu „Aurelije” koja ubrzo otkliznu ka pučini i otplovi a  gorke suze potekoše niz Anđelijino lice. Nije stigla ni zajecati a samo su se čuli ujednačeni čeoni udari ‚‚Aurelije" o nemirno more, na putu za Trst, Đenovu i Pert u Australiji. 

Dajen nije ovde tražila geografske korene njenih predaka, ona je s tim bila načisto, odavno. Geografski koreni njenih predaka su nju tražili i našli je tu dok je sedela na betonskom navezu u luci Kotor, u kasno povečerje tog 17. avgusta.

„Ne znam koliko sam dugo sedela. Verovatno ne dugo. Ne sećam se, ali se dobro sećam da sam videla celo putovanje brodom i iskrcavanje u luci Frimentl u Pertu. Mislima sam krilila i plutala iznad broda sve dok se nisu iskrcali.

Ne sećam se šta je bilo sa mnom, ali sam pratila šta se događa sa mojom babom i dedom. Kao da me je struja visokog napona ošinula. Dobro sam se zaljuljala i pukla, čoveče, pukla do kraja.

Prvo sam tiho plakala. Bol je bio žestok u čeonim kostima. Suze su lile i unutar mene i spolja. Potom sam tiho jecala, pa grcala i sve glasnije zavijala, kao kad ti otmu mlade.

Moji nisu znali šta će ni sa mnom ni sa njima. Celu noć sam proplakala. Dežurni lekar u hitnoj pomoći mi je dao da popijem dva barbutana i mogadon. Mojima je objašnjavao da su se sreli i udružili veliki napor, vrućina i uzbuđenje, te da sam upravo u toku, neke vrste, nervnog sloma, koji je vrlo teško razumeti i objasniti.

Tu noć sam na kamenom navezu sedela, na tom istom, sa kojeg je otkačeno uže broda koji je sa babom i dedom otplovio, a koji je uzrokovao i da se neka opruga moždanih veza u meni, otkači, saspe i pukne.

Ispred mene u pomrčini nemirno more, iza leđa svetla Kotora, iznad glave pun mesec a u sredini svega toga, među šetačima na prepunoj rivi, ja sedim i glasno ridam, ma jaučem, kao crnogorske narikače.

Moji kažu da sam se opirala da odem odatle, dugo i gotovo manijakalno sam oči upirala u praznu i mračnu pučinu, ne prestajući da plačem i da očima srljam u prazno, čvrsto se obema rukama držeći za navez, da su me jedva s njega otkinuli, a uspeli su tek kad je „Aurelija" pristala u luku Frimentl i njeno uže palo na neki drugi navez i sve zaustavilo.

Uže je čvrsto obgrlilo navez broda u Pertu, i tek tada su moje ruke popustile i oslobodile stegu naveza u Kotoru, s kojeg je brod krenuo.

Sa broda je, u rano jutro, umijen prozračnom sumaglicom i osušeno toplim, jutarnjim zracima Zapadne Australije sišao je visoki Lazar Milićević iz Kremena Dola kraj Trebinja i moja baka Anđelija, rođena Miranović iz Dobrote, kraj Kotora.

Sišli su u luku Frimentl. Koščate ruke Lazara su drhtale i same od sebe, a posebno kada su pokušavale da smire treptaj isprepadane, umorne i lomne, figure moje bake, Anđelije. On osmehom i okom obigra u krug, dokle se moglo.

Foto Vikipedija

– Stigli smo, Anđo, moja.

– Stigli smo, moj, Lazare.

Zajeca Anđelija, i plačem i pogledom se obazirala prema pučini i poluglasno, suzama zalivala pozive svojima, koje je ostavila. Nije se htela ni okrenuti ka luci. Ušla je u prsa svog Lazara i dugo i tiho cvilela. Njen Lazar je bio okrenut ka krajoliku novog života. Na koščatom licu, gorštaka, hercegovačkog krša, pojavi se širok osmeh i pogled se razvedri i prosinu kao vedro, petrovdansko nebo.

Zagrlio je svoju Anđeliju, koja se još nije usudila pogledati gde su stigli i koja nije bila svesna da je kraj putovanju.

– Stigli smo Anđo. Napred moramo, nazad nemamo kud. Ovdje ćemo sviti naše gnijezdo i ovdje, negdje, će biti naša kuća, ne brini, Anđo.

I to je to. Kraj te priče, koju sam na svojoj koži osetila i koja je mogla naškoditi mom zdravlju, a zbog koje sam srećna.

Ne znam da li da ti zahvalim, što si me usmerio na pravu stranu, jer nisam sigurna da ti je to bila namera, ili se i sudbina umešala.

– Dijana, sudbina i istorija se tako isprepletala i uplela s tobom i Stjuartom. Tvoj Stjuart je Englez. Od kada je on fasciniran istorijom?

– Od kada je saznao da je direktni potomak slavnog lorda Nelsona, najslavnijeg britanskog pomorskog vojskovođe. Platio je istraživanje i dobio sertifikat, overen žigom Kraljevskog Istorijskog Instituta. Eno ga, uramljen visi iznad njegovog radnog stola.

– Znam, pokazao mi je lično. I vidi kako sudbina može da usmeri naše živote i da nas podredi sebi.

Lični prijatelj admirala, Nelsona, ser Tomas Frimentl, komandant mediteranske flote, 1812. godine, uplovljava u kotorsku luku da ubedi Petra II Petrovića u zajednički pohod protiv Francuza.

Foto Piksabej

Sto godina kasnije, 1912. tvoj deda Lazar i baka Anđelija, sa tog istog naveza u luci Kotor isplovljavaju za Australiju. Tamo uplovljavaju u luku, u koju je 1829, na čelu britanske pomorske flote uplovio, Čarls Frimentl, sin, Tomasa Frimentla, onog iz Kotora.

Po njemu luka i taj deo grada nose ime Frimentl. Vidiš Dijana, jedan Frimentl je ispratio tvoju babu i dedu iz Kotora, a drugi dočekao u Pertu u Australiji, u luci nazvanoj po njemu Frimentl.

Njih dvojica su bili u bliskom prijateljstvu sa slavnim lordom Nelsonom, a tvoj Stjuart je daleki, ali direktni potomak najslavnijeg komandanta armade komonvelta. Danas ste ti i Stjuart ta veza Kotora i Frimentla.

Istorije i sudbine. Tvoj deda Lazar i baka Anđelija sad mirno počivaju.

– O bože, blagi. Ništa nije bilo slučajno. Donela sam ženske i muške nošnje, Boke, Crne Gore, Hercegovine i Rječnik srpskog jezika.

I, samo da znate, bukirali smo karte za iduće leto.

– Šta, Stjuart namerava da malo dublje raskopa kotorske arheološke naslage?

– Ne, Stjuart je svoj posao završio u Boki. Moj tek počinje. Čeka me Kremeni Do i hercegovački krš. Familija mog dede, Lazara čeka, na lokalnom groblju, da im zapalim sveće, da i oni počivaju u miru.

A sad adio poštovani gospodine, obrati se prizvanim akcentom iz dubine pamćenja, bojom glasa, intonacijom i vokalitetom svoje bake Anđelije, Dijana Mekalister Milićević.

U Kotor je otputovala Dajen, a iz Kotora se vratila Dijana.

Pozdravili su se, sa dodatkom, trećim poljupcem koji je zajedno sa svim stvarima i običajima, donela iz Kotora.

Seo je u kola, mahnuo i lagano krenuo niz ulicu visokih kuća, vitkih stabala palmi i debelih bankovnih računa. Znao je da će se u njoj Pert pobuniti i da se neće lako predati. Ali isto tako je znao da i Kotor i Dobrota, imaju svoje razloge. Zov Perta i Frimentala će i dalje sagove putovanja prostirati na tu stranu ali će se i prema Kotoru, Dobroti i Hercegovini, znati zakotrljati i zabeleti, kao serpentine od Kotora do Lovćena i suncem izbeljeni hercegovački krš.

 

 Lazar Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija

 


Komentari5
b0676
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milorad Milan Damjanovic
Ovo je prijatelju moj, malo reci dobro...a, vise je nego odlicno...Kada krenes pisati knjigu, bicu ti prvi sponzor...
Stevo Jerkic
Predivno.
Dragica
Дирљив текст. Расплаках се читајући.
Dusan
Ova poslednja tri vezana teksta su pravo osvezenje! Svaka cast i hvala!
Modesty
Lepo...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja