U njegovom projektnom birou iscrtani su Novi Beograd, stambena naselja poput Banjice, Konjarnika i Železnika, auto-put kroz Beograd, „Gazela”, Most na Adi, Pupinov most, aerodrom, Luka Beograd, obilaznica, pešačka zona Knez Mihailove, „Beograd na vodi”...
To je samo kap u moru urbanističke riznice koja će ovu godinu posvetiti jubileju – 70 godina Urbanističkog zavoda Beograda. Tim povodom biće upriličene brojne tribine, izložbe, konferencije, publikacije stručnog materijala i monografije, dok će dva događaja osvetliti najveća dostignuća najznačajnije institucije planiranja u Srbiji i izvan njenih granica. Zgrada zavoda na uglu Palmotićeve i Ulice despota Stefana u fokusu je međunarodne arhitektonske javnosti kao predstavnik beogradske arhitekture na izložbi „SOS brutalizam” u Muzeju arhitekture DAM u Frankfurtu, a od jula će se naći i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, sa originalnim crtežom Generalnog plana Beograda iz 1950. i opusom časopisa „Urbanizam Beograda” koji je izlazio od 1969. do 1982. godine.
– Naša zgrada je simbol urbanističke profesije u Srbiji, a njen autor arhitekta Branislav Jovin za ovo zdanje dobio je prestižnu jugoslovensku „Borbinu” nagradu za arhitekturu 1970. godine. Zdanje je najstarije delo beogradskog brutalizma – pokreta u arhitekturi koji se u Evropi razvijao pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, a prepoznatljiv je po fasadi od neobrađenog betona – objašnjavaju u Urbanističkom zavodu.
U taj objekat na šest spratova i 6.500 kvadratnih metara planeri su se, iz zgrade preko puta Pravnog fakulteta u Bulevaru kralja Aleksandra, uselili 1970. Bilo je to 22 godine pošto je grad osnovao zavod. I to pre svega zahvaljujući Nikoli Dobroviću, prvom gradskom arhitekti koji je shvatio koliko je neophodno da postoji tim za osmišljavanje razvoja jugoslovenske prestonice i transformacije posleratnog razrušenog Beograda u dvomilionski grad, kakav je danas. Miloš Somborski bio je prvi direktor Zavoda i rukovodilac Generalnog plana Beograda usvojenog 1950. u kome je predviđeno povećanje broja stanovnika sa 350.000 na milion. Na čelu te institucije smenjivali su se brojni direktori, a zlatno doba beogradskog i jugoslovenskog planiranja obeležile su arhitekte Milutin Glavički i Aleksandar Đorđević, naglašavaju u Zavodu.
Oni su 1972. potpisali čuveni Generalni urbanistički plan Beograda do 2000. Iz današnje perspektive gotovo je nezamislivo da predsednik države lično učestvuje u prezentaciji strateškog plana prestonice, jer nijedan to nije učinio nakon Tita. Josip Broz je 1972. u Velikoj sali Zavoda slušao i komentarisao urbanističke ideje i vizije.
– Taj GUP je znamenit po tome što je u njegovu izradu bilo uključeno više od 250 eksperata i saradnika, iz sedamdesetak naučnih i stručnih institucija. Urađeno je oko 150 studija i analiza, a tada su konsultanti bili stručnjaci sa Vejn stejt univerziteta iz SAD – ističu u Zavodu.
Ljudi koji su ga vodili u njegovo zlatno doba, ali i njihovi sledbenici suočavali su se sa sličnim ili istim izazovima – političari i investitori su smatrali da planova nije bilo za aktuelne investicije i projekte, sporo su donošeni, a kad se usvoje – već bi bili prevaziđeni.
Posle brojnih izmena Generalnog plana iz 2003, danas je 66,45 odsto građevinske teritorije Beograda pokriveno planovima detaljne regulacije, što je jedan od glavnih preduslova za dobijanje građevinske dozvole.
– Planskom dokumentacijom štitimo javni interes, to je naš najvažniji zadatak. Prigradski delovi moraju da dobiju kanalizaciju, škole, obdaništa, parkove, dok je budućnost Beograda silazak na reke, više pešačkih zona i biciklističkih staza – ističe Vesna Tahov, direktorka Urbanističkog zavoda od 2016. godine.
Najveći izazovi
Antonije Antić, direktor od 2004. do 2008.
Izrada planova u mom mandatu bila je opterećena dilemama. Sa jedne strane postojao je pritisak da se izađe u susret investitorima, a sa druge nedovoljno jasan svojinski status gradskog građevinskog zemljišta koji je često dovodio do poteškoća u definisanju javnog interesa i njegove zaštite od pritiska kapitala. Događalo se da javni interes bude žrtvovan da bi se dodatno izašlo u susret investitoru. Bilo je investitora kojima se posvećenije izlazilo u susret i onih drugih kojima se manje činilo. Kako je dolazilo do te diferencijacije bilo je izvan saznanja Zavoda. Moje nerazumevanje sa nekim stavovima saobraćajne struke nije bilo samo u slučaju Mosta na Adi, ja, na primer, nikad nisam sasvim razumeo rešenja gde se tranzitni saobraćaj provlači kroz centar grada. Ali kao direktor bio sam obavezan da prihvatim stavove stručnjaka.
Dr Žaklina Gligorijević, direktorka od 2008. do 2012.
Izmene Generalnog plana Beograda 2021. trebalo je da obezbede osnov za nove investicije u gradu i rekonstrukciju centra kroz reviziju zone vodoizvorišta, definisanje kriterijuma za izgradnju visokih objekata, površina za nove privredne zone i transformaciju postojećih u stambene, javne i komercijalne namene. Bio bi to školski primer plana postindustrijske rekonstrukcije grada da nije bilo imovinskih i tehnoloških nesaglasnosti i nejasnih pitanja nadležnosti. Iz opšte euforije i debata oko transformacije priobalnog kompleksa Luka Beograd – Ada Huja na Dunavu, konkursa, master plana svetskih star-arhitekata, trebalo je u GUP-u uskladiti namene i uslove za preobražaj tako da ne ugroze postojeće funkcije, a omoguće postepenu transformaciju kada se razreše imovinskopravni, politički i finansijski odnosi.
Poseban profesionalni izazov 2009. nametnuo je Zakon o planiranju i izgradnji. Tada smo dobili obavezu da u roku od 18 meseci izradimo novi plan generalne regulacije. Bio je to nikad viđen regulacioni plan za 60.000 hektara građevinskog područja Beograda. Uz ogroman napor, novu metodologiju, uz puno stručnog pregovaranja, suprotstavljenih interesa, bio je spreman za usvajanje krajem 2012. Usvojen je tek 2016. u novom sazivu Gradske uprave.
Dr Nebojša Stefanović, direktor od 2012. do 2016.
Izrada i usvajanje Prostornog plana za područje „Beograd na vodi” – specifično po velikoj političkoj tenziji i očekivanjima, kritici dela javnosti i usaglašavanju želja investitora sa našim zakonima i stručnim stavovima. I tu smo uspeli, pored toga što je deo javnosti osporavajući pristup države tom projektu neopravdano bacio senku i na plan i na rad Zavoda. Tačno je da smo dobili koncept i želje investitora, i političku instrukciju da to sprovedemo. Međutim, u tom konceptu nije bio sagledan naš, javni interes, i zbog toga smo ga znatno promenili, i pored velikih otpora. Smanjili smo „apetite” investitora, definisali javni prostor, dovoljno široke i protočne saobraćajnice, sačuvali neke vizure, proširili javnu obaloutvrdu, sačuvali i zaštitili neke objekte, povećali minimalne urbane standarde iz Generalnog plana, obavezali da se izgradi kapitalna infrastruktura bitna za ceo Beograd, pokrenuli projekte od značaja za grad kao što je novi most preko Save i tunel ka dunavskoj strani… Način na koji smo to uradili mene kao tadašnjeg direktora čini ponosnim. Možda to najbolje oslikavaju reči i žalbe investitora upućene gradonačelniku na početku posla da ih „Zavod stopira i menja im rešenja”, kao i reči Siniše Malog upućene meni i Zavodu na kraju posla i brojnih diskusija – „Za sve ste bili u pravu”.
