nedelja, 24.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 24.03.2018. u 22:00 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: BORIS LIJEŠEVIĆ, reditelj

Komad koji diše punim plućima

„Noćna straža” govori o Beogradu tridesetih godina, o zlatnom dobu kada se grad širi i postaje nalik na evropske gradove, kada se sluša džez
Борис Лијешевић (Фото: М. Антић)

Reditelj Boris Liješević radi novu predstavu u Ateljeu 212. Reč je o praizvedbi komada Fedora Šilija „Noćna straža” koji će publika imati priliku prvi put da vidi na sceni „Mira Trailović” u četvrtak 29. marta u 20 sati. Dramaturg je Jelena Mijović, scenograf Valentina Popržan, kostimograf Dragana Lađevac Brkić. U glumačkoj ekipi su: Nenad Ćirić, Jelena Đokić, Jelena Petrović, Uroš Jakovljević, Gordan Kičić, Gorica Popović, Jelena Stupljanin, Bojan Žirović, Tamara Dragičević i Stefan Bundalo. 

Vodvilj „Noćna straža” bavi se tridesetim godinama prošlog veka, likovima koji pripadaju bogataškim slojevima. Koje osećanje vas vodi kroz rad na ovoj predstavi?

Osećam bliskost sa pisanjem, senzibilitetom Fedora Šilija. Radili smo već mnogo puta zajedno: Beograd,  Sombor, Novi Sad, Temišvar... Jednog dana rekao je da piše komediju. Bilo mi je u prvi mah čudno, nespojivo sa njim s obzirom na iskustva sa drugim njegovim tekstovima. Posle dvadesetak dana mi je poslao komediju koja obiluje humorom, nesporazumima, lažima, zamkama, prevarama, duhovitim zapletima, svežinom, vedrinom i dinamikom... Komad koji diše punim plućima. Radnja se događa tridesetih godina u Beogradu, to je period procvata, vreme koje prepoznajemo kao zlatno doba, kada se Beograd širi, postaje nalik na evropske gradove, sluša se džez. Ali zapravo vreme koje se bliži svom kraju. Tridesete godine prošlog veka asociraju nas na ono što dolazi posle. Stradanja, rušenje, rat, podele...

 

Procvat jednog vremena već najavljuje i njegov kraj...

Zapravo, o tome i piše Fedor Šili: kada je slika najlepša, kada se odaje utisak najvećeg bogatstva, propadanje je već počelo. U vrhuncu se krije i propast. Oni idu zajedno. Kao da je to neki kod upisan u prirodni dnevni tok. Tako je i sa aktuelnim Šilijevim junacima, koji odaju utisak bogatih uglednih ljudi, a iznutra je sve trulo i u stanju raspadanja. Oni to neće da prihvate. Ne prihvataju da je vreme prošlo. Misle da će jednim potezom uspeti da vrate raskoš starih vremena.

Ko su novi junaci Fedora Šilija? Zašto su nam danas važni?

Junaci ove komedije su toliko različiti i međusobno nespojivi da mogu da se nađu zajedno samo u slobodnoj mašti dobrog i autentičnog pisca: Markiza D' Agostino, u stvari Jelica Stratimirović koja je udajom za starog i bogatog Markiza D' Agostina dobila prezime, titulu i bogatstvo. Zatim mađarski grof i njegova tetka, poslednji izdanci čuvene grofovske plemićke porodice Andrenji, od čijeg bogatstva su ostali dugovi i prazni zidovi na kojima su nekada visile skupocene slike. Potom Skandinavac Torvald Hjorvaldson takođe deo te ujdurme, kao i dadaistički pesnik Milenko Vićentijević. Sa raznih grana i strana skupljeni plodovi, pomešani u loncu u kojem se kuva neko zanimljivo i čudno jelo.  

Ovo je komad o ljudima koji nisu navikli da žive od svoga rada, niti smatraju da tako treba, koji život i rad ne smatraju povezanim uzročno-posledičnim sledom. Životni kredo im je komfor do koga se dolazi otimanjem, mućkama, prevarama, brakovima. Ljubav i brak su samo sredstva da se dođe do uspeha. Pragmatični ljudi koji se rukovode isključivo sopstvenim nezasitim potrebama. One su njihov Bog. Komad je prilično opasan.

Vreme kojim se Šili bavi u svom komadu prati socijalno raslojavanje, velika ekonomska kriza. Ipak, tridesete godine prošlog veka pamte se i kao kreativne godine, stvaralački bogato vreme?

To je vreme eksplozije književnih pravaca, muzike, otvorenosti, kada dolazi puno uticaja, impulsa sa zapada, koji ovde nalaze plodno tlo. Vreme pesnika. Već tada su nadrealistički i avangardni pravci prošlost, oni pripadaju 20. godinama prošlog veka.

Svaku svoju predstavu nosili ste u svojim rukama kao živo biće za koje ste se borili. Koji je vaš pozorišni, rediteljski znak?  

Baš tako, svaku svoju predstavu nosio sam u svojim rukama kao živo biće za koje sam se borio. Nažalost ne može u životu sve da ide lako i uspešno, tako nije ni svaka predstava uspela, ali neke jesu i već dugo žive. Moj znak i put koji me vodi jeste jednostavnost. Do jednostavnosti se teško dolazi, tek onda kada se pređe ceo put, kada se prožive sve zablude, sve se napravi, izgradi, pa se onda uvidi suvišno i odbaci i svede na ono najpotrebnije. Kao što se do mudrosti teško dolazi. Mislim da jednostavnost ima veze sa mudrošću, da u jednostavnosti leži mudrost, ili obrnuto. Jednostavnost je vrhunac ali i kraj puta, smisao stvaranja. Ona vodi do smisla. A sve se na kraju svodi na smisao. Mislim da svet danas ima potrebu za jednostavnošću. Za onim što ne dolazi od pretencioznosti, proračunatosti, umišljenosti, već za onim što dolazi iz dubine duše, i čistog i iskrenog odnosa prema sebi samom.

Važite za reditelja koji posebno drži do glumaca. Po čemu se razlikuju, prepoznaju glumci budući da radite u različitim sredinama: u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Sarajevu, Budvi, Podgorici...?

Kao što se monasi širom sveta prepoznaju iako pripadaju različitim sredinama, zemljava, crkvama, tako i glumci. Svima im je zajedničko jedno: pozornica, stres kojem su izloženi iz noći u noć, naporne probe, procesi, radosti, tuge. Mislim da je to svuda isto, jedan te isti život koji se nigde ne razlikuje mnogo. Da citiram Stanislavskog koji kaže da svaki glumac može da stoji pred izborom: sveštenik ili pajac. Verovatno danas glumac mora da ima i sveštenika i pajaca u sebi.

Šta sve čovek danas u naletu vremena mora da potiskuje u sebi?

Osetljivost u prvom redu, pa spontanost, zaigranost, neposrednost. Danas se to ne ceni, u svakodnevnoj komunikaciji se traže promućurnost, pripremljenost, maske. To su sve stvari koje nam kasnije smetaju na pozornici, u radu, jer do kreativnosti se dolazi kroz spontanost. Sve to što potiskujemo, na pozornici moramo ponovo da pronađemo: neposrednost, dečiju zaigranost jer deca se igraju dajući se do kraja kao da je to nešto najvažnije. Danas smo na putu sakrivanja i potiskivanja svog sopstva.

Komеntari0
8572b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja