U kon­tej­ne­ru pre­pu­nom sme­ća u Nje­go­še­voj uli­ci, rad­ni­ke „Grad­ske či­sto­će” sa­če­kao je pri­zor ko­ji ni do da­nas ni­su za­bo­ra­vi­li, iako su od ta­da pro­šle 22 go­di­ne. 
Iz cr­ne ke­se vi­ri­la je ljud­ska lo­ba­nja. Is­pod nje bi­le su sve sa­me ljud­ske ko­sti. Od tog tre­nut­ka ovaj kon­tej­ner po­stao je me­sto zlo­či­na, a đu­bre­ta­ri pr­vi sve­do­ci od ko­jih je kre­nu­la is­tra­ga. Ta­ko je ot­kri­ve­na pri­ča ko­ja se i da­nas pre­pri­ča­va po sud­skim ku­lo­a­ri­ma.
Če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je po­ro­di­ca je pri­ja­vi­la ne­sta­nak ta­da 16-go­di­šnjeg Go­ra­na S. Sve do tog da­na o sud­bi­ni ovog mom­ka ni­je se zna­lo ni­šta. DNK ana­li­za po­ka­za­la je da su ko­sti na­đe­ne u kon­tej­ne­ru na Vra­ča­ru za­pra­vo Go­ra­no­vi po­smrt­ni osta­ci.
Zbog sum­nje da ima­ju ve­ze sa nje­go­vom smr­ću, uhap­še­ni su Vuk, Vla­di­mir i Alek­san­dar, Go­ra­no­vi ne­što sta­ri­ji dru­ga­ri. Je­dan od njih sta­no­vao je je­dva sto­ti­nak me­ta­ra od kon­tej­ne­ra u ko­me su na­đe­ne ko­sti. 

Na su­đe­nju je utvr­đe­no da je Vuk po­zvao Go­ra­na u svoj stan, 22. sep­tem­bra 1992. go­di­ne. Do­ka­za­no je i da je Go­ran po­go­đen hi­cem iz ma­lo­ka­li­bar­ske pu­ške u Vu­ko­voj im­pro­vi­zo­va­noj stre­lja­ni u pot­kro­vlju pred­rat­ne zgra­de na Vra­ča­ru, u ko­joj je ži­veo. Vuk je ka­sni­je po­stao pr­vak dr­ža­ve u stre­lja­štvu.
Na­vod­no je Go­ran tih da­na po­ku­ša­vao da pro­da mu­zič­ki stub, a Vuk ga je po­zvao i ka­zao mu da je na­šao kup­ca. Po­pe­li su se na ta­van i iz­bi­la je sva­đa oko ne­kog du­ga od 500 ta­da­šnjih ma­ra­ka. To je bio raz­log da Vuk uzme pu­šku i pu­ca Go­ra­nu u vrat.
Da li je već taj hi­tac bio ko­ban ili je Go­ran pre­mi­nuo ka­sni­je po­sle do­ga­đa­ja ko­ji su usle­di­li, ni­je mo­glo da bu­de pre­ci­zno utvr­đe­no, jer su pa­to­lo­zi ima­li sa­mo ko­sti. Pre­ma pri­či ko­ja se ču­la na su­đe­nju, Vuk je te­ško ra­nje­nog, ali još ži­vog Go­ra­na od­veo u svoj stan i po­zvao Vla­di­mi­ra ko­ji je pred­lo­žio da ga uda­ve ži­com. Muč­ni i bi­zar­ni de­ta­lji ne­u­spe­log da­vlje­nja i pu­ca­nja ži­ce vi­še pu­ta, kao i onog što se de­si­lo ka­sni­je, ure­za­li su se u pam­će­nje svi­ma ko­ji su slu­ša­li ove mla­di­će u sud­ni­ci. Go­ran je, ka­ko se is­po­sta­vi­lo, ubi­jen ta­ko što je mu je Vuk još jed­nom pu­cao u gla­vu, ovo­ga pu­ta kroz ja­stuk.
Nje­go­vo be­ži­vot­no te­lo umo­ta­li su u naj­lon, od­ne­li na ta­van i raz­i­šli se, ali su se po­no­vo vi­de­li po­sle dva, tri da­na, jer je bi­lo ja­sno da leš ne mo­že da osta­ne u stre­lja­ni. Dok je očaj­na po­ro­di­ca tra­ga­la za njim, Go­ra­no­vi  dru­go­vi od­ne­li su nje­gov leš u dvo­ri­še u na­me­ri da ga uba­ce u ne­ki pla­kar i pre­ba­ce ne­gde u pred­gra­đe gde bi ga za­ko­pa­li. Plan im ni­je us­peo jer pla­kar ni­je mo­gao da sta­ne u iz­najm­ljen kom­bi. Za­to su ga pre­ne­li u po­drum i za­tr­pa­li ga ugljem. 
Na­red­nih me­se­ci, u stra­hu da ne bu­de ot­kri­ven, Vuk je is­ko­pao Go­ra­no­ve ko­sti i od­neo ih po­no­vo na ta­van. Dve go­di­ne ka­sni­je, od­lu­čio je da se ko­nač­no oslo­bo­di tra­go­va zlo­či­na ko­ji je po­či­nio pre če­ti­ri go­di­ne i ota­ra­si se ko­sti­ju. Ba­cio ih je u naj­bli­ži kon­tej­ner, gde su istog da­na na­đe­ne.
Pred su­dom su Vuk i Vla­di­mir op­tu­ži­va­li je­dan dru­gog. Obo­ji­ca su u prat­nji za­tvor­skih stra­ža­ra do­ve­de­ni na me­sto zlo­či­na ka­da je sud oba­vio re­kon­struk­ci­ju. Po­li­ci­ja no­vi­na­ri­ma ko­ji su pra­ti­li ovaj slu­čaj ni­je do­zvo­li­la da osta­nu u zgra­di to­kom re­kon­struk­ci­je, iako je sud to do­zvo­lio. Su­di­ja Pa­vle Vu­ka­ši­no­vić ka­sni­je je pri­čao da su mla­di­ći bi­li mir­ni i hlad­no­krv­ni dok su po­ka­zi­va­li i pre­pri­ča­va­li sva­ki svo­ju ver­zi­ju.
Pre­ma pre­su­di, Go­ran je ubi­jen na pod­mu­kao na­čin. Vuk ko­ji je u vre­me iz­ri­ca­nja pre­su­de imao 23 go­di­ne osu­đen je na 10, Vla­di­mir (26) na 11 go­di­na, a naj­mla­đi Alek­san­dar na go­di­nu da­na za­tvo­ra zbog pri­kri­va­nja, jer je ču­vao mrač­nu taj­nu svo­jih dru­go­va.