U Sr­bi­ju su sti­gli pre oko tri de­ce­ni­je iz Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske, Ma­ke­do­ni­je i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ubr­zo po­sle iz­bi­ja­nja ra­ta, i to po na­re­đe­nju naj­vi­ših dr­žav­nih i voj­nih vla­sti. Ve­ći­na njih je, ka­ko to obič­no ra­de voj­ni­ci, za so­bom osta­vi­la sta­no­ve u me­sti­ma gde su ne­ka­da ži­ve­li. Od­re­kli su se svo­jih sta­nar­skih pra­va, ta­mo­šnju imo­vi­nu pre­da­li su po na­red­bi iz 1991. go­di­ne, po­sle če­ga su ras­po­re­đe­ni ši­rom Sr­bi­je. Dr­ža­va im je jem­či­la da će za­uz­vrat do­bi­ti dru­ge sta­no­ve. To se ipak ni­je do­go­di­lo. Od 13.000 voj­nih pen­zi­o­ne­ra, njih 2.648 još ni­je stam­be­no zbri­nu­to. Ži­ve po ko­lek­tiv­nim cen­tri­ma či­ja in­fra­struk­tu­ra ni­je na­me­nje­na sta­no­va­nju – to su ka­sar­ne, voj­ne ško­le, ho­te­li, kamp-ku­ći­ce, re­kre­a­tiv­ni cen­tri...

– Još ka­da smo na­pu­šta­li og­nji­šta re­če­no nam je da smo zbog pre­ko­man­de u pri­o­ri­te­tu za stam­be­no zbri­nja­va­nje. Otad se ni­šta ni­je pro­me­ni­lo. I da­lje ži­vi­mo u raz­li­či­tim voj­nim ko­lek­tiv­nim cen­tri­ma za­tvo­re­nog ti­pa, gde su nam ljud­ska pra­va mak­si­mal­no ogra­ni­če­na. Sta­nu­je­mo u uslo­vi­ma ne­do­stoj­nim čo­ve­ka, a što je naj­stra­šni­je u ku­ća­ma od azbe­sta ko­ji je za­bra­njen u iz­grad­nji zbog kan­ce­ro­ge­nog dej­stva – pod­se­ća Vla­do Đu­kić, pred­sed­nik Udru­že­nja voj­nih bes­kuć­ni­ka Sr­bi­je, ujed­no i pi­lot pot­pu­kov­nik u pen­zi­ji.

Sa­mo u glav­nom gra­du ima 11 ta­kvih ko­lek­tiv­nih cen­ta­ra. Je­dan od njih je SRC „Sur­čin” u ko­me odav­no ne po­sto­ji ni ulič­no osve­tlje­nje, a pr­va pro­dav­ni­ca i apo­te­ka uda­lje­ni su oko pet ki­lo­me­ta­ra. 

Zbog bez­iz­la­zne si­tu­a­ci­je u ko­joj su se sta­na­ri ob­re­li, pred­stav­ni­ci udru­že­nja ne­dav­no su se obra­ti­li i mi­ni­stru od­bra­ne Alek­san­dru Vu­li­nu. Po­sta­vi­li su mu ne­ko­li­ko pi­ta­nja, a me­đu nji­ma i ka­da će voj­ni bes­kuć­ni­ci stvo­ri­ti svoj dom i da li će bi­ti ob­u­hva­će­ni pro­gra­mom Vla­de Sr­bi­je za stam­be­no zbri­nja­va­nje pri­pad­ni­ka slu­žbi bez­bed­no­sti. 

– Od­go­vor još ni­smo do­bi­li, ali to ni­je pr­vi put. Do­sad smo se vi­še pu­ta obra­ća­li Mi­ni­star­stvu od­bra­ne. Sa­zna­li smo da u no­vom na­cr­tu pra­vil­ni­ka za stam­be­no zbri­nja­va­nje pri­pad­ni­ka Voj­ske Sr­bi­je i Mi­ni­star­stva od­bra­ne po­sto­je op­šti kri­te­ri­ju­mi po ko­ji­ma smo iz­jed­na­če­ni sa svi­ma – is­ti­če Đu­kić, ujed­no i sta­nar SRC „Sur­čin”. 

Ovaj čo­vek ži­vi u „pri­vre­me­nom” sme­šta­ju već 21 go­di­nu jer je, ka­ko tvr­di, pro­me­nom pra­vil­ni­ka za stam­be­no zbri­nja­va­nje, svi­ma uzet pri­o­ri­tet pri­li­kom do­de­le sta­no­va, pa je sad iz­jed­na­čen sa oni­ma ko­ji dr­ža­vi ni­su pre­da­le sta­no­ve ni­ti su ula­ga­le u Voj­no-stam­be­ni fond. 

– U taj fond smo ula­ga­li po 4,5 od­sto od bru­to lič­nog do­hot­ka. Kao voj­ni­ci po­stu­pi­li smo po na­red­bi, a na kra­ju smo iz­i­gra­ni. Sa­mo tra­ži­mo da se i pre­ma na­ma po­štu­ju za­ko­ni i Ustav, jer iona­ko ima­mo ustav­nu od­lu­ku ko­ja ka­že da na­še stam­be­no pi­ta­nje tre­ba da se re­ši po za­po­če­tom ak­tu – gne­van je pi­lot u pen­zi­ji. 

Za voj­ne pen­zi­o­ne­re ko­ji ži­ve u sta­no­vi­ma u sur­čin­skom cen­tru ta­kva vr­sta sme­šta­ja je, ka­ko tvr­de, prav­na pre­va­ra, jer sta­no­ve nad­le­žni ne ka­te­go­ri­zu­ju kao slu­žbe­ne, već kao pri­vre­me­ni sme­štaj u voj­nom objek­tu.   

– To su nam re­kli ka­da smo tra­ži­li da ih ot­ku­pi­mo, iako je ja­sno da ovo ni­je voj­ni obje­kat. Oba­ška to što nam se na­pla­ću­je i po­rez na ko­lek­tiv­no sta­no­va­nje, po 4.000 go­di­šnje. Ne­ma­mo ni­ka­kve bo­nu­se, a uče­sni­ci smo ra­ta ko­ji­ma je dr­ža­va ote­la imo­vi­nu – do­da­je Đu­kić. 

I nje­gov kom­ši­ja iz sur­čin­skog cen­tra Dra­go Sol­do pod­se­ća da su pr­vih se­dam-osam go­di­na sta­na­ri re­dov­no pla­ća­li za­kup­ni­nu u cen­tru. 

– Po­sle to­ga je VU „De­di­nje” pre­ba­cio nad­le­žnost za odr­ža­va­nje slu­žbe­nih sta­no­va na Voj­no­gra­đe­vin­ski cen­tar od ko­jeg dve go­di­ne ni­smo do­bi­li ni­jed­nu uplat­ni­cu, a ni­ka­da nam ni­je po­sla­to ni re­še­nje o vi­si­ni za­kup­ni­ne i osta­lim tro­ško­vi­ma. Na­knad­no smo po­če­li da do­bi­ja­mo zbir­ne ra­ču­ne ko­ji su bi­li vr­to­gla­vi. Kad smo  shva­ti­li da je to kla­sič­na pljač­ka, pre­sta­li smo da im pla­ća­mo re­ži­je – ot­kri­va Sal­do.    

Sta­na­ri ovog cen­tra tvr­de da im je za­bra­nje­no da bi­lo šta ula­žu u pro­stor u ko­jem ži­ve de­ce­ni­ja­ma, dok bi me­seč­no tre­ba­lo da iz­dva­ja­ju oko 30.000 di­na­ra.

– Voj­ska od nas pro­tiv­za­ko­ni­to po­tra­žu­je taj no­vac. U mom ugo­vo­ru pi­še da sve tro­ško­ve tre­ba da pla­ćam kao sva­ki dru­gi gra­đa­nin Be­o­gra­da. Ali nad­le­žni se na to oglu­šu­ju i tra­že ko­li­ko nji­ma tre­ba. Zbog to­ga nas je dr­ža­va tu­ži­la. Od me­ne se re­ci­mo po­tra­žu­je naj­ma­nje dva mi­li­o­na di­na­ra, bar za po­sled­njih de­set go­di­na, za sve tro­ško­ve. Sma­tra se da sam se neo­vla­šće­no obo­ga­tio, jer ni­sam pla­ćao da­žbi­ne, a za­pra­vo me­ni dr­ža­va du­gu­je stan ko­ji sam joj pre­dao po na­red­bi još 1991. – ob­ja­šnja­va Vla­do Đu­kić.

Pre­ma po­da­ci­ma Udru­že­nja voj­nih bes­kuć­ni­ka Sr­bi­je, u pe­ri­o­du od 2005. do 2017. na raz­li­či­te na­či­ne stam­be­no pi­ta­nje re­ši­lo je oko 9.800 voj­nih li­ca i pen­zi­o­ne­ra, a od 1991. do 2005, ka­ko tvr­de u udru­že­nju, zva­nič­nih po­da­ta­ka ne­ma.