Razgovor sa troje mladih ljudi u emisiji „Tako stoje stvari” ( 15. marta RTS 1) Nataša Miljković je za završila rečima: „Pozdravite vaše roditelje koji su vas tako lepo vaspitali! ”
Njeni gosti bili su Nemanja Cvetković iz Beograda, Ante Pereza iz Zagreba i Lejla Ibrulj iz Sarajeva iz udruženja „Balkanac”, a povod je bila premijera njihovog dokumentarnog filma „Zar nije bolje ovako”, koji je godinu dana pripreman i mesec dana sniman u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Ovo troje mladih ljudi za sebe kažu da nisu jugonostalgičari iz jednostavnog razloga: ne mogu da žale za nečim što i ne poznaju jer su svi rođeni u drugoj polovini devedesetih godina, ali trude se da prkose imidžu posvađanog Balkana. I da bez političkih ambicija, promovišu poštovanje, drugarstvo, poverenje i dijalog.
Ovaj razgovor me naveo na razmišljanje o tome koliko dugo u običnim razgovorima a posebno u onima pred televizijskim kamerama nisam čula reč „vaspitanje”. Nekada davno (ili ne tako davno, zavisi od toga kako se meri vreme) reći nekome da je nevaspitan bila je teška uvreda, a nazvati bezobraznikom ili bezobraznicom je bio vrhunac iz arsenala teških optužbi.
Danas se lepo vaspitani, uviđavni i plemeniti ljudi moraju truditi da to prikriju jer se te osobine smatraju slabošću. Uostalom u subotu u jutarnjem programu Studija B čula se teza da su „dobar i lud dva brata”. O tome kako se ponašaju, šta sve govore i rade učesnici aktuelnih rijaliti programa teško je opisati pristojnim rečima ali fascinantnije su pojave koje su njihov rezultat: što su gori to im je sigurnije mesto na naslovnim stranama tabloida, a portali prenose sve njihove psovke i kletve i sve tuče i seksualne aktivnost koje se događaju pred kamerama. Nije trebalo da prođe mnogo vremena da se uličarski rečnik rijaliti zvezda neosetno preseli iz TV studija među „obične” ljude. Za sve koji će da kažu „šta me se tiče, ja ne gledam rijalitije” malo poređenje: glavna nagrada u „Zadruzi” je pedeset hiljada evra, a za pobednika u kvizu znanja „Slagalica” je tri hiljade evra.
Ko caruje, a ko klade valja? Ili, druga ilustracija: koliko godina školovanja, rada i operacija na mozgu je potrebno, na primer neurohirurgu da bi zaradio pedeset hiljada evra? Ili je i dalje najvažniji argument – ja to ne gledam?
I dok se nastavljaju „Nemanjići” i traženje omaški u scenariju, jeziku, scenografiji...) gledamo vrlo skupu reklamu za italijanske špagete sa čuvenim Rodžerom Federerom – uz sirtaki iz filma „Grk Zorba”! Federer pojma nema kako je Mladenu Neleviću!
