petak, 22.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 05.04.2018. u 22:00 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: MILAN NEŠKOVIĆ, reditelj

Junaci bez empatije su boljka i današnjeg društva

Reklame i nove tehnologije ubedile su nas da svi možemo da budemo zvezde i da vredimo više, ako imamo više „lajkova” ili pregleda na društvenim mrežama
Милан Нешковић (Фото: Ж. Јовановић)

Reditelj Milan Nešković u potrazi za novim scenskim prostorima ovoga puta zaustavio se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde je postavio predstavu „Kralj Betajnove” Ivana Cankara. Premijera je bila u utorak, na dan kada je pre sedam decenija upravo sa ovom dramom i otvorena ova teatarska kuća. Cankareve junake ovoga puta tumačili su: Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Miša Janketić, Nikola Rakočević, Jasmina Avramović, Milena Živanović, Nebojša Milovanović, Anđelika Simić…

Režija je, zapravo, dijalog sa piscem i publikom. Dramu „Kralj Betajnove” Ivan Cankar napisao je 1901. godine. Da li je putovanje jedan vek unazad izgubljeno vreme?

Uvek mi je zanimljiva činjenica kada vidim da nešto što je napisano pre vek ili više danas deluje jednako istinito. Naravno u tome jeste veličina klasika: što otvaraju pitanja koja su i danas važna, ali sa „Kraljem Betajnove” ne mislim samo na to. Mislim na konkretne replike koje zvuče kao da su „ispale” iz naše današnjice. Cankar je pisao dramu o Kantoru, moćniku i industrijalcu koji se penje ka vlasti i moći, dok je sa druge strane Maks, mladi revolucionar i začetnik ideja jednakosti i pobune „radnika i seljaka”. I da smo čitali dramu na tom nivou, to bi verovatno i delovalo zastarelo, kao nešto što smo već mnogo puta videli i proživeli. Ali kompleksnost se dobija tako što se stvari malo „pomere”. Šta ako je Kantor zaista najbolja stvar koja može da se desi Betajnovi? Šta ako on nije jedini „loš”, šta ako tu niko nije sasvim „dobar”, a imamo i onog koji je „zao”. Namerno pravim referencu na film Serđa Leonea, jer je troboj ono što često upotrebljavam u režiji i mislim da je sukob uvek zanimljiviji ako nije samo između dva lika, već postoji i treći koji dodatno komplikuje stvari. U „Kralju Betajnove” gotovo konstantno imamo troboj, kako u političko-socijalnim, tako i u ljubavnim i intimnim porodičnim odnosima.

„Kralj Betajnove” je ujedno jedna od ključnih drama slovenačke moderne dramske književnosti. Koju „istinu” ćete saopštiti publici kroz ovu predstavu?

Nikad ne saopštavam poruke i istine kroz svoje predstave i iskreno verujem da je Džon Ford bio u pravu kada je rekao: „Kada imam poruku, šaljem telegram”. Tako i ja kada imam poruku, šaljem SMS ili imejl. Kad je reč o istini, ona leži u odnosima i u igri i mislim da će svako u publici čitati „svoju istinu”, odnosno da će ih ta igra i ta dešavanja na sceni navesti na preispitivanje sopstvenih uverenja, ideja i „istina”. Ali ako bismo pričali o tome šta je centralna ideja ove predstave, tada je to preispitivanje mehanizma vlasti koje ovde posmatramo kroz intimne porodične odnose. Ja, a verujem ni većina nas, ne znam kako se dolazi na vlast i šta se tu tačno dešava i to nam je svima nešto što percipiramo preko medija i „glasina”. Ali ono što nam je svima blisko jesu porodični odnosi. Ovde posmatramo kako se Kantorovo penjanje na lestvici vlasti odražava na njegovu porodicu, koja mu je najdragocenija stvar, i kako on u želji da uradi najbolje za svoju porodicu i svoj narod uništi to što mu je najvažnije. Ali nije on jedini odgovoran za sve nesreće i sva zla. Ovde gotovo da nema „nevinih” i gotovo svi su na neki način doprineli svojoj nesreći. Ako ničim, onda barem svojom egomanijom i nedostatkom empatije.

Nezadovoljstvo društva, siromašenje, propadanje, proletarizacija sela... Čega je, zapravo, „Kralj Betajnove” metafora? Ko su junaci Ivana Cankara danas?

Kako spasiti pozorišta
Rođeni ste Valjevac. Zašto tvrdite da će pozorišta van Beograda doživeti sudbinu srpskih sela?
Upozorio sam da ako ne dođe do decentralizacije kulture i ulaganja u pozorišta van Beograda, a ja sam iz „najpozorišnijeg” grada koji nema sopstveno pozorište, moći ćemo da zatvorimo i prestonička pozorišta. Jer ako je pozorište dostupno samo ljudima u glavnom gradu, onda ne samo da ukidamo jedan ogroman deo publike, nego i mnoge mlade ljude, buduće pozorišne stvaraoce, „sakatimo” i ukidamo im mogućnost da se, mimo prestonice, edukuju i zaljube u pozorište. A ako pogledate naše pozorište kroz istoriju, pa i dan-danas, ono bi bilo jadno i siromašno da nije ljudi van Beograda.

Kao što sam napomenuo, to su junaci bez empatije, i verujem da je to jedna od najvećih boljki savremenog društva. Osvrnimo se i na savremenu kinematografiju, i primetićete da su zavladali junaci bez empatije: Skver, Bez ljubavi, Fantomska nit... da navedem samo neke. I naše nezadovoljstvo, naše propadanje i siromašenje jeste materijalno, ali je i duhovno i emotivno. Došli smo do stadijuma u kojem su emocije samo teret, sputavaju nas i čine slabima, reklame i nove tehnologije su nas ubedile da svi možemo da budemo zvezde i da vredimo više, ako imamo više lajkova ili pregleda na društvenim mrežama. Onda je i razočarenje veće kada se taj balon rasprši i shvatimo da smo mali i nevažni. Tada nas obuzimaju depresija, anksioznost, strahovi, slabost... „Kralj Betajnove” je, očigledno, metafora nas, danas i ovde. Ali da ne bih ulazio u prepričavanje predstave i analizu, mislim da će to biti sasvim jasno, svima koji je budu gledali.

Važite za reditelja-putnika. Koliko je za umetnike važna razmena kulturne, odnosno pozorišne energije?

Razmena kulture i pozorišne energije je možda jedino što može da nas održi. Živimo u svetu koji je stalno povezan zahvaljujući internetu. Više niko ne može da nam kaže da nečeg nema, kad možemo lepo na Guglu da vidimo da ima. Zato je najveća opasnost da se pozorište zatvori i začauri. Pozorište mora da bude magičan svet, da pušta u sebe i kroz sebe sve svetove, da prati savremenog čoveka i njegova interesovanja. Savremeni gledaoci imaju sve slabiju koncentraciju i raspon pažnje, jer su naviknuti na druge medije, na brzinu, na to da dođu do informacija odmah i sada. Svi imamo sve manje vremena i ne želimo da ga trošimo na dosadne i beskorisne stvari. Ako pozorište ostane staromodno i ne pruža publici nešto novo, drugačije i „magično”, da nazovemo to nekom energijom koja će obuzeti i ispuniti, izgubićemo publiku. To je ono čime se ja vodim u svojim predstavama i pokušavam da publici stalno dajem nešto novo, da nikad ne utonem u isti ritam i ispraznost. Dinamika, energija, emocija u igri, u režiji, u muzici u scenografiji...

Da li mlad reditelj može da živi od svog posla?

Kao mlad reditelj, ako se još u mlade ubrajam, mogu da kažem da imam tu sreću da živim od svog posla. Sada, ali nekad nisam mogao. Ne samo od režije u pozorištu, nego i od plate jer predajem glumu na Akademiji umetnosti, ali i to je moj posao, nije nešto za šta se nisam školovao. Ipak, mislim da nema mnogo mladih reditelja koji mogu da kažu isto, a naravno ne znam ni da li ću vam ja odgovoriti isto ovako kroz koju godinu.

Kakvo je vaše rusko iskustvo, budući da ste nedavno režirali Nušićevu „Ožalošćenu porodicu” u Volkov teatru?

To je možda najbolji primer za razmenu kulture i pozorišne energije koju ste pomenuli. Došao sam u zemlju koju nisam poznavao i radio sa ljudima na jeziku koji ne znam. Ali što smo više radili zajedno, sve smo se više razumeli, čak i dok ja njima pričam na engleskom, koji niko od njih ne razume. Naravno, bio je tu i prevodilac, ali ponekad nije bilo potrebe da se nešto prevodi: razumeli su moj govora tela, moju energiju, i ja njih, isto tako. Na kraju sam progovorio ruski, a ljudi sa kojima sam radio su mi postali prijatelji. Mislim da smo napravili jako dobru predstavu i da se ta naša ljubav vidi u njoj.

Komеntari1
8d267
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

valjevac
svaka cast…sve nasi:milance,jezda,jasmina...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja