subota, 17.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 06.04.2018. u 22:00 Biljana Radomirović

Kos ponovo peva u Baraćima

U zaselku Baraći, s osojne strane reke Jošanice, sve je spremno za uskršnje praznike
Овде је, претпостављају, некада био град или неко утврђење. Истраживања нико није радио. Прича се да су остаци града из римског доба, а неки кажу из доба Немањића. Јер, ово је био метох манастира Бањске – прича Радољуб, док Никола већ беше залег’о на стену, на којој је по предању остала стопа Марка Краљевића. Тачних података о томе нема. Остала је легенда. Али, остала је и једна стопа. (Фото Б. Радомировић)

Leposavić, Jošanica, zaselak Baraći – Niz Ibarsku dolinu, nadomak Leposavića, s leve strane se odvaja dotrajao, pun rupa, asfaltni put ka „Trepčinom” rudniku „Crnac”.

Na pola izlokanog druma ka rudniku, uz reku Jošanicu, sa leve i desne strane rasuli se zaselci sela Jošanice, jednog od najvećih u leposavićkoj opštini. Spominje se još s početka 14. veka, kao Jašalnica.

Put nas vodi ka Baraćima, gde je nekada u pet kuća bilo više od 50 seljana, okrenutih poljoprivredi, stočarstvu, ali i rudniku u kojem se vekovima iskopavala olovno-cinkana ruda.

Iz tih pet kuća, potomaka Save Dečanca  (svetovno ime mu je  bilo Đorđe Barać), igumana manastira Žiča, Visokih Dečana, prvog rektora Prizrenske bogoslovije, sada rasutih kojekuda, iznedrilo se više od 50 intelektualaca: učitelja, profesora, univerzitetskih predavača, doktora, inženjera... Samo iz kuće Spase i Jevrema Baraća izašli su visoki intelektualci, a jedan od njih je i Milan Barać, profesor na Tehničkom fakultetu Prištinskog univerziteta. 

S leve strane Jošanice, koja svoje ćudi nemilice iskaljuje kad se snegovi otope, grabimo ka suncem okupanom zaselku na nadmorskoj visini od preko šest stotina metara.

Samo što beše minuo jutarnji mraz, probudio se i zaselak, smešten na osojnoj strani. Onoj gde se sneg kasnije topi, al’ gde aprilsko sunce beše izmamilo prve ljubičice, jagliče i kukurek i prve behare, nekada nadaleko poznatih šljivika. Krenuli da listaju i orasi. Biće ih, ako ih mraz ne ubije.

Puklo prolećno sunce, a u selu Baraći tri duše. I puno pasa. Čak i jedan šarplaninac, iako ovde, još poodavno, nijedna se ovca na ispašu ne tera.

– Nekada je u selu bilo nas 50. Samo u mojoj kući jedanaestoro. S vremenom smo ostali samo žena i ja. Ali, hvala bogu, selo nije prazno. Ponovo se Baraći vraćaju gde su ponikli. Subotom i nedeljom, leti kad su raspusti i o svakom prazniku selo je puno. Ponovo se oru polja, klasaju i žito i ječam– priča Zoran Barać, zašao u 74. godinu, koji se seća vremena kada su selom odzvanjale „medenice”, kada je gore „više kuća”, tamo ka Gradcu i grkajskoj reci, paslo više od sto ovaca, krava...

Radio je Zoran u drvnom preduzeću „Hrast”, bio rudar u „Crncu”, a penziju je stekao kao putar. I otac mu je bio „na plati”.

– Teško se živelo. Peške se išlo, radilo u državnoj službi, a onda, pravo u njivu. Volovima se oralo, ručno želo, konjima smo vrli. Ali, svaka stopa zemlje je bila izorana, a štale pune. Sve se stizalo. A sada, kada je sve mnogo lakše, kad su mašine zamenile čoveka, sad ko da je sve teže. Ali, vraćaju se Baraći – govori Zoran, kojem je zdravlje popustilo, pa mu, kaže, teško da gleda zemlju, pa i tuđu, koju hvataju korov i utrina. 

U selu nema nijedne krave, nijedne ovce. U štali Zorana sad je samo jedna koza i jedno jare. I ono ako pretekne.

– Hranim ga, ne bi li se pridiglo. Slabašna nam bila i koza i evo, sad ovo jare. A do prošle godine smo imali osam koza. Al’ pocrkaše. Jedno jutro, mi u štalu, kad... Zamalo i mi ne pocrkasmo za njima – tiho, kao za sebe, priča Milena, koja ima isto godina koliko i Zoran, sa kojim je decenijama u braku.

Veli, držali bi oni opet koze, ali, „od penzije se ne može”. Dok kupe sve sve što im treba, dok nabave i plate lekove... „ne ostane nam da kupimo još koju kozu”.

Zajedno su Zoran i Milena odgajili troje dece – Radoljuba, Milenu i najmlađu Olgu. Ćerke se udale, sin oženio.

Radoljub – Rade Barać (47), radnik Flotacije u Leposaviću, u selu je kad god mu vreme dozvoli. I, on, kao i supruga Jasna, deca Ivana i Nikola, dolaze u kuću predaka.

Ne dozvoljava Rade da otac oseti da „njegova snaga fali”.

– Radimo, skoro, ko nekad. Kad završim posao u Flotaciji, a vreme je za seoske poslove, ja sam ovde. Oremo, sejemo, sadimo baštu. Orezujemo voćke. Posna je ovo zemlja, s osojne je strane, hladnije je ovde nego u prisoju. Evo, vidite, na Pančićevom vrhu još snega ima. Kažu, dok tamo ne okopni, teško da će išta ovde kod nas, pod obroncima Rogozne da krene. A i poslednjih godina mraz nam sve voće ubio. Ni zrno jabuke, šljive, oraha. Ali, to ne zavisi od nas. To je od Boga – govori ovaj kršni i vredni Barać.

Ove godine je u Baraćima pod oranicama oko 15 hektara. Ponovo se obrađuje pradedovska zemlja, a i pčelinjaci množe. Poznat je med iz ovog kraja. A poznate su i rakije – ljuta šljivovica i lozovača.

Poslednjih godina obnavljaju se čokoti loze, a niču i novi malinjaci.

Izlazimo iz tople kuće sagrađene u tursko doba, iz gostinske sobe, gde je Milena u šporetu samo pridodavala drva. Ide i Uskrs, pa se Milena načas izgubi da sabere jaja. Veli, farba i u crvenu boju, ali najviše u lukovini.

– Zdravija su tako, a i budu sva isto ofarbana. Ove sadašnje boje slabo primaju – kaže Milena, koja je u Baraće došla iz sela Grabovca.  

Pokazuju nam preko reke, Crkvu Vaskrsenja Hristovog, koja se spominje još u Hrisovulji kralja Milutina. Na temeljima stare srednjovekovne crkve, vredni Jošanci – pored Baraća, Ratkovići, Milosavljevići, Ivanovići, Mićovići, Đokovići, Pavlovići, Trboljevci… kao i žitelji sela Bujačića, Popovca i Letovca – podigli su novu crkvu, oko koje se na Uskrs okupljaju.

Baraći godinama, pošto odu u crkvu, Uskrs slave u svom selu, gde su postavili šator, na jednoj od najlepših livada.

– Oduvek se pred crkvom za Vaskrs saborovalo. Pričaju stariji da su se tu okupljali iz cele leposavićke nahije i onda kad se nije smelo – govori Radoljub Barać, dok Nikola stoji i uzvrpoljeno čeka da nas vodi na Gradac, najviši vrh iznad zaselka Baraći, da nam pokaže stenu na kojoj je po legendi ostao trag stope Marka Kraljevića.

Odmah tu uz samu crkvu je i seosko groblje. Osim Jošanaca i seljana Bujačića, tu se sahranjuju i Letovčani, davno došli iz Crne Gore.

Ispod crkve je i četvororazredna osnovna škola, sa sedištem u Leposaviću.

– Prva škola na ovim prostorima otvorena je u Baraćima. Ovde u kuli, gde je aga dolazio kada se skupljao harač, otvorene su prve učionice. Već 1912. godine, kako su Turci odlazili, nikla je škola. Jedna od dve u tadašnjoj leposavićkoj nahiji. S ponosom ističemo da je od nas krenulo opismenjavanje – sa iskrom u očima govori Rade Barać, dok nas vodi  ka nekadašnjoj kuli, na čijim temeljima je sada velelepna kuća.

Čujemo, tu su jedni od Baraća rešili da se trajno vrate. Već su zasadili devet hektara zemlje. Probeharali im zasadi voćaka, a opremili su se i mehanizacijom.

Krećemo ka Gradcu. Pridružuje nam se i student poljoprivrede, Radomir Barać. Naočit mladić, predan nauci, korenima i Bogu

– Ove godine, drugu zaredom, za 1. maj, grupa zaljubljenika u selo, u pravoslavne svetinje na Kosmetu, kreće u Banjski marš, dug 27 kilometara. Krećemo iz Baraća, do manastira Banjska. Marš je humanitarnog karaktera – u dahu priča Radomir, dok grabimo ka šumi, ka vrhu, odakle pogled puca na nekadašnju „carsku džadu”, na imaginarnu liniju koja deli opštine Leposavić i Zvečan, na obrise sela u kosovskomitrovičkoj opštini, na rubove Rogozne ka Novom Pazaru.

Jedva se probijamo kroz granje dubova i bukvi, kroz ledine zarasle u šipurak. Krenuli orlovi da svijaju gnezda. Zapevao i kos – ptica kosovska. Kos peva, čujemo, gde ljudi ima!

Nikola nas požuruje. Treba se ispeti. Nailazimo na rasuto, oštro kamenje.

– Tu je, pretpostavljaju, nekada bio grad. Ili grad, ili neko utvrđenje. Istraživanja niko nije radio. Priča se da su ostaci grada iz rimskog doba, a neki kažu iz doba Nemanjića. Jer, ovo je bio metoh manastira Banjske – priča Radoljub, dok Nikola već beše zaleg’o na stenu, na kojoj je po predanju ostala stopa Marka Kraljevića. Tačnih podataka o tome nema. Ostala je legenda. Ali, ostala je i jedna stopa.

Udari nas planinski vazduh. Pod nama selo Grkaje, Crveni, tamo iza „deset brda” Deževska dolina. U daljini i obrisi „carske džade”.

Onom kojom su karavani išli od Soluna preko Banjske… do Dubrovnika.

Komеntari5
89b57
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ср
בשנה הבאה בקוסובו Догодине на Косову !
Миладин
КОС Црноперко,птицо моја мила Постала си симбол српског бића Поломљена сад су твоја крила, Бескућнице.без среће и тића. Нема те,више,на славном пољу Остаде,само,туга и жал, Ал' оста клица у кукољу, Стрпљиво чека судбински вал. И,још,одору носиш,црну Векова,страшних,вечити жиг, А твоју песму у сваком трну, Замени вапај,замени крик. Туђа су јата на твоме пољу Подмукла,подла,острашћена, Мораш чекати прилику бољу За своје жеље,надања снена. Она ће доћи,косови моји, С ударом муње и блеском мача, Јер,тамо,један обелиск стоји, Вечити симбол славе и плача. Тада крените,прогнане птице Ношене жељом и снагом воље, Чућете звона са Грачанице, Тамо је,ваше,КОСово поље!
nikola
kos je uvek pevao i pevace u Josanici, Socanici, Leposavicu i Lesku
Oljka
Kos je ptica na Kosovu, po kome je ono i dobilo ime. Ptica je Srpskog geografskog porekla i tako ce ostati za navjek.
rajko lučka rijeka
pozdrav porodici Barać, zaista ugledna porodica

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja