sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:30

Na Veliki petak u crkvi Samodreži

Sve što je moglo biti polomljeno, razbijeno ili sastrugano u ovom hramu više ne postoji. Na zidu čađavom od skorije vatre natpisi na albanskom jeziku i potpis UČK (Oslobodilačka vojska Kosova). Tako danas izgleda „bijela crkva Samodreža” u kojoj je car Lazar, prema epskoj pesmi, pričestio vojsku, a posle boja tu je, kaže predanje, sahranjen Miloš Obilić
Autor: Živojin Rakočevićpetak, 06.04.2018. u 22:00
„Бијела црква Самодрежа“ где је, по предању, кнез Лазар причестио војску пред Бој на Косову (Фото Живојин Ракочевић)

„Nemoj da idemo radnim danom, skupljaju se školska deca, bolje da pođemo u subotu”, kaže juče Blagoje Jovanović, ali ipak pristaje da posetimo Samodrežu. On zna svaku kuću ovog kraja u opštini Vučitrn, rođen je u Novom Selu, voli da prođe kroz njega, da vidi orah u dvorištu svog ruiniranog doma, da pokaže zaraslu baštu pored reke i groblje na lepoj padini gde su mu sahranjeni roditelji. Pitoma dolina uz rečicu vodi prema Samodreži, na obrađenom polju u šikari stoji groblje sela Vilance, put do njega je preoran, svaki spomenik porušen.

Pred Samodrežom su bile kuće Lazića, njih desetak, sve su sravnjene sa zemljom, temelji izvađeni, pa samo neki komad kamena ili cigle govori da je to nekad bilo naselje. Crkva Samodreža odmah je ispod puta u dvorištu škole. Izlazimo iz automobila, Blagoje skida svoj prsluk i daje mi da ga obučem, da sakrijem foto-aparat. Ulazimo u dvorište naizgled nezainteresovani i nastavljamo prema lepom starom drvoredu, pa onda naglo skrećemo levo i brzo ulazimo kroz provaljena vrata u polumrak građevine načinjene od belog tesanog mermera. Zaštićeni od pogleda nalazimo se u polumraku i gomili otpadaka nastalih paljenjem smeća, ima neke vlažne zemlje, limenki i svezaka koje se ovde bacaju.

 Sve što je moglo biti polomljeno, razbijeno ili sastrugano u ovom hramu više ne postoji. Na zidu čađavom od skorije vatre natpisi na albanskom jeziku i potpis UČK (Oslobodilačka vojska Kosova). Tako danas izgleda „bijela crkva Samodreža” u kojoj je car Lazar, prema epskoj pesmi, pričestio vojsku, a posle boja tu je, kaže predanje, sahranjen Miloš Obilić. Retke vesti, s početka 19. veka, kažu da je stara crkva Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja bila delimično sačuvana, da je prištinski feudalac Jašar-paša Džinić odneo njeno olovo i pokrio džamiju u selu Benčuk, a pouzdani, pisac i konzul, Branislav Nušić na početku 20. veka ovde zatiče jedan ugao hrama visok dva metra, dok je većinu kamenja odvukao lokalni Albanac i na obližnjoj rečici sagradio vodenicu.

Virimo iz tamnih otvora i slušamo huk reke. „Ima li koga s te strane”, pita Blagoje. „Nema”, odgovaram i čekam da mlada žena, s one strane ograde, skupi veš i uđe u svoj dom. Svetlost se na časnu trpezu i oltar rasipa iz provaljenog krova. Crkvu u kojoj se mi danas krijemo od pogleda prolaznika, na onim starim temeljima, sagradili su posle oslobođenja 1918. arhitekte Aleksandar Deroko i Petar Popović. Na podu ima kravljeg i ljudskog izmeta, a retki fragmenti boje na zidovima jedini su tragovi fresaka koje je ovde radio istaknuti slikar Živorad Nastasijević, brat čuvenog pesnika Momčila, pariski đak i patriota. Njegove freske pretekle su Drugi svetski rat i teško oštećene 1981. godine. Posle samo godinu dana od tadašnjeg skrnavljenja crkve dogodila se tragedija porodice Milinčić koja se po svojoj svireposti, mestu nesreće i motivima ubice pretvorila u simbol stradanja Srba. Danila Milinčića ubio je komšija Muhamed Mujo Ferat, pred očima i na rukama njegove majke Danice koja je pokušavala da odbrani svog dvadesetdvogodišnjeg sina. Ranjena u ruku nije uspela da ga spase i nikad nije prestala da traži sporu i nedostižnu pravdu. Porodica se raseljavala, a njen mlađi sin Pavle sada živi u Beogradu.

„Nismo dali na sebe, nismo dali svoju imovinu, nismo imali sistem ’dobro jutro čaršijo na sve četiri strane’, nismo se selili, bili smo ponosni  i platili smo glavom”, kaže za „Politiku” Milinčić. Njegovi, deda i otac došli su sa Kopaonika i kupili plodnu zemlju u Samodreži, u podnožju svoje planine, a onda su otkupljivali imanja od Srba koji su prodavali i odlazili. Posed je narastao na 25 hektara, a Pavle je imao samo četiri godine kada mu je 1968. otac je ubijen metalnim šipkama. Bio je srednjoškolac kada je izgubio brata Danila, porodica je teško patila, ali zemlju koja se graniči sa crkvom Samodrežom nisu prodali. Konačni progon Srba iz Samodreže i sela u vučitrnskom kraju počeo je mnogo pre bombardovanja 1999, a poslednju liturgiju povodom hramovne slave služio je 1997. godine sveštenik Staniša Arsić sa pet vernika. Godinu dana kasnije svi Srbi su proterani, imanje Milinčića zauzimaju Albanci.

„Pet godina su živeli od mog imanja, posedovao sam veliku građu, sekli su šumu i izvlačili. Sad kad odem tamo sagnu glavu, sve je pretvoreno u pašnjak, napasuju oko trista krava. Šta da radite, ni Albanci nisu nešto puno dobili – teži im je život, siromaštvo... Tu žive od stočarstva i pomoći od rođaka iz inostranstva”, kaže Pavle tiho i sa razumevanjem. „Ja sam građanin i ne prodajem, tražiću način da oživim imanje, a ne da ga odstranim. To je spomen na sve što se dogodilo mojoj porodici, tu su mi i otac i brat stradali. Nudili su mi dvesta hiljada evra, ali ga ne dam! Mi smo vredni ljudi i snašli smo se. Ne bih da filozofiram, ali Bog s jedne strane uzima, a s druge daje.”

Ne čuje se nikakav glas, izlazimo na južna vrata, na samom krovu Samodreže danas raste neko drveće koje kao da govori o životu. Odlazimo lagano, razdvojeni i naizgled nezaintresovani, odmah iza nestalih kuća Lazića je parkiran „hamer” Kfora, oko njega stoje strani vojnici, uživaju u krajoliku.


Komentari13
ead02
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Симо
Ca њима никад заједничког живота није било нити ће га бити.Они знају само један закон,пустите философије којекаве, ту хлеба нема..Помаже Бог.
miran
Tako je Milincicu, tako je.Nedaj!Bog ako ga ima neka vas stiti!
Milica
Nadam se da ce se naci neko da ovaj Hram uskoro obnovi.Valjda je neki bogati Srbin procitao ovaj tekst.Valjda jos ima ljudi.
Стефан Петковић
Зато Срби са Космета имају више деце него било који део Србије, јер су спремни на највећу жртву. Какво нам је Косово таква нам је судбина. Да сам Живојин Ракочевић питао бих Н1 да објави причу.
Мики
Бог нек Вам да снагу и срећу, а Србија нек Вас штити (сумњам само у ово последње).

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja