Kod nas je sada svetogrđe da se fudbal igra na Vaskrs. Nekada je bilo drugačije. Na Solunskom frontu, na primer, naši vojnici su taj praznik obeležili, između ostalog, igrajući fudbal s Englezima.

I u predratnoj Jugoslaviji, koja, za razliku od one poratne, socijalističke, nije bila ateistička, nikome nije smetalo da se prvenstvene utakmice igraju na dan kad se proslavlja Hristovo vaskrsnuće.

Čak se dogodio i jedan slučaj, koji je baš u duhu vaskršnjih poruka. Bilo je to 24. aprila 1938. „Politika” je to posvedočila slikom, a „Vreme” i opisom:

„Kad je sudija g. Bažant izišao na sredinu igrališta i dunuo nekoliko puta u pištaljku pozivajući kapitene da biraju strane, došli su Jozo Matošić i Bane Sekulić. Svaki od njih držao je u ruci po jedno uskršnje jaje. Bane je imao crveno, a Joza šareno.”

Kad je sudija iz Zagreba pitao: „Krunu ili glavu?” da bi bacio dinar u vazduh, pa na čiju se stranu okrene kad padne taj bira da li će da njegov tim prvi da krene s centra ili da izabere na kojoj strani će da počne utakmicu.

„ – Mi ćemo, po srpskom običaju, tucajući jaja rešiti izbor strana, pošto je danas pravoslavni Uskrs, a mi smo gosti, – rekao je Joza Matošić.”

Izveštač Borivoje Kesić, inače fudbaler beogradske Jugoslavije, kaže da sudija nije imao ništa protiv:

„Ali se desilo čudo: Jozo je razbio vrh crvenog jajeta, a Bane „šotku” šarenog. Prema tome tucanje se svršilo nerešenim rezultatom. Zato je sudija bio prinuđen da „vrti” dinar. Jozo je dobio pravo da bira stranu. I on je izabrao sunce iza leđa.”

I konačan rezultat je, kao i tucanje jajima nekadašnjeg reprezentativca, učesnika Svetskog prvenstva u Montevideu (Sekulić), i tadašnjeg nezamenljivog člana državnog tima (J. Matošić) bio nerešen (2:2). Jedinstvo je na svom igralištu povelo u 10. minutu golom Aleksandra Aranđelovića (posle rata je emigrirao kao član Crvene zvezde i igrao u Italiji i Španiji), čiji je otac, bogataš i političar, bio vlasnik kluba, a već u 16. je bilo 2:0. Posle Sekulićevog šuta odbijenu loptu je u mrežu poslao Pajević.

Izveštač „Vremena”, koji je stajao pored Hajdukovog gola, tada je dobacio kapitenu Hajduka da im je loše pošlo:

„ – Ne treba se plašiti. Prslo je i moje i Banetovo jaje. Biće nerešeno, gospe mi”, odgovorio je Jozo Matošić.

I već u 20. minutu njegov brat Frane je glavom smanjio na 2:1, a četiri minuta pre kraja utakmice i doneo Splićanima bod.

U isto vreme na BSK-ovom stadionu se igrao jugoslovenski derbi. Bilo je to 15. kolo u ligi s deset klubova. Domaćin je bio na čelu tabele, ali, kako je „Politika” istakla u naslovu: „BSK je igrao sa pet rezervi, pa je Građanski lako pobedio sa 2:0 (1:0)”.

Zagrebački HAŠK je to iskoristio, pobedom kod kuće protiv sarajevske Slavije (4:1) se primakao BSK-u na jedan bod razlike i na kraju je postao i prvak države. Jedini put u istoriji.

„Ko bi rekao da bi grip, ta dosadna a ponekad i opasna boljka i nekom drugom da bude korisna sem – lekarima i apotekarima. I to toliko korisna da je nekome produžila život, ili još bolje rečeno, učinila da se održi nada u potpuno spasenje. To se, eto, dogodilo Purgerima, koji gripu ima najviše da zahvale što njihove šanse za učešće u takmičenju za srednjoevropski kup nisu sasvim utrnule prvog dana Uskrsa”, obrazložio je u uvodu svog izveštaja u našem listu Ljubomir Vukadinović.

Vez obzira na to što se igralo na prvi dan Vaskrsa fudbal je bio na programu i na drugi dan praznika!? Štaviše na igralištu BSK-a, gde je sada Partizanov stadion, bio je dupli program. U „večitom derbiju” BSK je pobedio Jugoslaviju (3:2), a zagrebački Građanski BASK (2:0).

Ni Hajduk nije bio umoran od fudbala. Njegovi igrači su otišli u Novi Sad i pobedili Vojvodinu (5:2).

Tada fudbal nije bio u suprotnosti s verskim osećanjima i porukama koje nosi najveći hrišćanski praznik. Zašto sada jeste – to je već pitanje koje nema veze sa sportom.