Da srpski jezik nisu samo slova, već i manastiri na Kosmetu, Tesla, ali i serija „Vratiće se rode” ili Tirke, Moša i Milutinac i istorijski uspeh naše fudbalske reprezentacije u Urugvaju 1930. godine, mališane u dalekoj Južnoj Africi već 10 godina uči Violeta Pavlović-Marinović. Ova Beograđanka je u potrazi za avanturom otišla u Afriku pre tačno 25 godina i ostala s misijom da „naša deca ne zaborave svoj jezik, ćirilicu i poreklo”. Ona je profesorka razredne nastave u Srpskoj školi „Sveti Sava” koja ove godine proslavlja deceniju postojanja i neko ko je zahvaljujući velikoj upornosti uveo srpski jezik u obrazovni sistem Afrike, izjednačivši ga s engleskim i francuskim jezikom. Po ugledu na srpski, nemački je takođe kasnije dobio nacionalni status.

– Ideja o osnivanju srpske škole u Africi se rodila 2008, a prvi đaci su seli u klupe na Vrbicu sledeće godine, uz podršku srpske zajednice u Johanesburgu, Srpske pravoslavne crkve i države Srbije. Na zahtev roditelja sam 2015. otvorila i odeljenje u Pretoriji. Oko 30 učenika imamo godišnje, dakle, mogu da kažem da je do sada više od 300 đaka naučilo ćirilicu u ovim klupama – priča Vanja, koju smo „uhvatili” u Beogradu tokom uskršnjih praznika.

Objašnjava nam da je školska godina u Južnoj Africi podeljena na četiri tromesečja i da radi s decom koja su podeljena u dve grupe: od predškolskog do četvrtog razreda i od petog do srednje škole. Roditelji, babe i dede učenika su srpskog porekla ili ima i dece iz mešovitih brakova pa nisu retki i đaci crne boje kože, ali i oni kojima je jedan od roditelja iz Rusije, Indije, Portugala, Hrvatske...

– Kompletna nastava je na srpskom jezikom, učimo po udžbenicima države Srbije i materijala koji sama pronađem na internetu, kopiram... Učimo istoriju, geografiju, likovno, muzičko, učim ih srpskim običajima, o Kosovskom boju, Vrbici, kako se farbaju jaja, proslavlja slava, znaju naizust himnu Srbije i himnu Svetom Savi... To nisu samo lekcije, već im se tako gradi i podiže samopouzdanje, da se ne osećaju sami na drugoj strani planete, da znaju ko su i odakle su. Roditeljima uporno ponavljam da u kući obavezno govore srpski, jer engleski će prirodno naučiti zbog okruženja – priča nam ova nastavnica.

On kaže da mlađa deca najviše uživaju u tradicionalnim pesmama i igrama, a starije učenike više interesuju istorija, sport i film. Vanja ih ne uči samo o svetskim ratovima, periodu Tita i raspadu Jugoslavije (gde se obično u udžbenicima završava gradivo), već i o periodu devedesetih i današnjoj političkoj i ekonomskoj situaciji u Srbiji.

– Sama pronalazim pedagoški materijal o periodu nakon raspada Jugoslavije, zato im i puštam filmove od „Sabirnog centra” i „Ko to tamo peva” do „Šešira profesora Vujića”. Sve to moraju da znaju kako bi pravilno shvatili istoriju našeg podneblja jer, bez toga, kako bih im objasnila Nušića, Ivu Andrića ili Ćosića – kaže uz osmeh. I njeni sinovi Jovan (21) i Aleksa (15) sedeli su u ovim klupama.

U svom poslu ima nesebičnu podršku supruga Stevana i roditelja svojih đaka. S ponosom ističe da su u pitanju intelektualci: doktori nauka, inženjeri, programeri, dosta je lekara... Roditelji decu dovoze u školu, jer su velike razdaljine u Južnoj Africi, a život je brz, moderan, sa zahtevnim radnim vremenom... Standard je visok, izražene su klasne, religijske i rasne podele, ali, ističe Violeta, svi ipak živimo zajedno.

– Postoji jaka srednja klasa, kojoj mi pripadamo, na primer. Uglavnom svi rade za strane firme, velike kompanije i, nažalost, najveći deo vremena provodimo u kolima. Da bih držala časove u odeljenju u Pretoriji vozim svake nedelje po sto kilometara. Srpska zajednica u Africi je mala, Srba je oko 20.000, ali smo čvrsto povezani. Uprkos razdaljinama i brzom načinu života nalazimo vreme za druženje po kućama, obavezno se viđamo na slavama, organizujemo razne manifestacije zajedno s drugim srpskim organizacijama i SPC – priča Violeta Pavlović.

Ona ističe da veliku podršku radu škole, osim roditelja, donatora i sponzora, pruža i naša ambasada u Pretoriji, Uprava za saradnju s dijasporom Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstvo prosvete. Đaci i roditelji nekada prelistaju i „Politiku” kada je Vanja donese iz Srbije, a naše tekstove o školi čuvaju u posebnoj fascikli.

Matura i povratak u Srbiju

– Uporedo s osnivanjem škole u Johanesburgu, tekla je borba i za priznavanje srpskog jezika kao maternjeg jezika za decu emigranata i kao izbornog predmeta za decu koja su rođena u Južnoj Africi. To znači da je danas srpski jezik priznat u kurikulumu od četvrtog razreda osnovne škole i do četvrtog razreda srednje škole u Južnoj Africi i po tome smo jedinstveni u svetu. Maturu je već položilo desetoro đaka i oni su upisali fakultete. Ove godine je među 10 najboljih maturanata u Africi bila i naša učenica, koja je upisala Tehnički fakultet u Pretoriji – objašnjava ova profesorka.

Ona kaže da je zanimljiv trend povratka u Srbiju i da se do sada u našu zemlju vratilo 16 njenih đaka, a ima i onih koji su upisali fakultete u inostranstvu.