utorak, 28.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:53
SUSRET SA EPISKOPOM EPARHIJE SREMSKE

Četiri decenije u službi Crkve

Vladika Vasilije samo prespava u dvoru: ili je na gradilištu crkve, u nekom od fruškogorskih manastira, razgovara kako da Sremski Karlovci pomognu u promociji Novog Sada, kako da bude obeleženo osam vekova samostalnosti SPC
Autor: Rajna Popovićnedelja, 08.04.2018. u 22:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

O proslavi osamsto godina samostalnosti Srpske pravoslavne crkve, o fruškogorskim manastirima, i posebno Kuveždinu u kome je nastala himna Svetom Savi, o podizanju Crkve Blage Marije u čast stogodišnjice dolaska poznatih Rusa u Sremske Karlovce... Pobrajali smo vladici Vasiliju teme o kojima smo želeli da nam govori. Kada smo stigli do četiri decenije otkako je postao episkop prekinuo nas je pitanjem: „Koga može da zanima to što sam 40 godina vladika?” Kao i uvek predusretljiv, primio nas je u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima i odmah zapodenuo priču o Novom Sadu. Radije gleda u budućnost, posle će i o prošlosti, kaže.

– Novi Sad bi 2021. godine trebalo da bude prestonice kulture. Karlovci i fruškogorski manastiri svakako će dati svoj doprinos ovoj manifestaciji. Išao sam kod predsednika države i pokrajine da vidimo kako bismo ovo blago srpskog naroda, ogroman kapital sakupljan godinama, pokazali u što boljem sjaju svima koji budu svratili u Novi Sad. Ja bih da počnemo ranije, da oformimo komisiju, da se zna šta bi ko trebalo da završi, da vidimo stanje u fondovima, jer bih voleo da ovde kod nas sve malo „zaliči” na Sent Andreju, koja je ponikla na istoriji srpskog naroda. Ne zaboravimo tamo postoji osam naših crkava. Ova varošica na Dunavu ima značajan priliv para od verskog turizma, a odnosi između Budimpešte i njih odlično funkcionišu. Što ne bi i kod nas bilo tako, Beograd, Novi Sad, Karlovci... – ističe vladika Vasilije.

U Eparhiji sremskoj je 32 godine i svake godine priča istu priču: podseća da su nekada u Karlovcima bile sve institucije, čak i porodilište, a sad ovde nema ni dobre ambulante s lekarima. A u Karlovcima živi deset hiljada ljudi koji svi idu u Novi Sad.

U Sremskoj eparhiji jedini manastir posvećen Svetom Savi je Kuveždin, u kome je ispevana himna Svetom Savi, utemeljivaču i zaštitniku naše države i vere. Malo ko to zna, a ona se peva svuda, po školama, crkvama...

– Na prošlom Saboru Srpske pravoslavne crkve dobili smo zaduženje, svaka eparhija posebno, povodom obeležavanja 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve 2019. i 2020. godine. Centralna proslava će biti priređena u Hilandaru, pridružiće se tim posebnim događanjima i manastiri Žiča, Studenica, a planirana je i manifestacija u Beogradu. U našoj Sremskoj eparhiji jedini manastir posvećen Svetom Savi je Kuveždin u kome je ispevana himna Svetom Savi, utemeljivaču i zaštitniku naše države i vere. Malo ko to zna a ona se peva svuda, po školama, crkvama. „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi” čulo se na Fruškoj gori 1735. godine. Ova pesma je delo vladike vršačkog Jovana Gligorijevića, koji je kasnije postao i mitropolit karlovački. Pesmu je zabeležio jeromonah Silvester Vučković i 1832. je preneo u Hilandar – podseća vladika Vasilije, nadajući se da ćemo Kuveždin ovim povodom uspeti da obnovimo do 2020.

– Sada obnavljamo istočni deo konaka i napredujemo u poslu, mada sam tu pre 32 godine zatekao samo zidine i crkvu bez krova, što nije bilo ništa neobično jer su pre tri decenije, uz nekoliko izuzetaka, fruškogorski manastiri bili u lošem stanju. Oni malobrojni bili su kako-tako očuvani a iz njih odneto sve, i biblioteke i ikone. Od onog što su Nemci tokom rata poneli nešto je vraćeno, većina ne, ali to se sada nalazi u Patrijaršiji, u depoima. Trebalo bi po logici stvari da se vrati ovde gde je pripadalo, mada nije u redu ni da se u muzejima u Mitrovici i Novom Sadu, recimo, u postavkama nalaze predmeti uzeti od nas. Kažem im: „Čujte, umemo i mi da čuvamo kao vi, ili makar recite da je odneto od nas...”

​Ne zaboravljamo Ruse
– Karlovci su prelepo mesto, puno istorije. Tu smo 1917. primili i Ruse, predvođene teologom Antonijem Hrapovickim, potom mitropolitom, i generalom Vrangelom. Njima u čast, dakle povodom stogodišnjice dolaska Rusa u Sremsku eparhiju na Banstolu podižemo Crkvu Blage Marije, a za nju sam u Sofiji dobio projekat Podvorja ruske crkve iz 1905 – ističe vladika sremski.

Tek početkom devedesetih počinje veća obnova sremskih svetinja i jačanje duhovnosti, dodaje naš sagovornik. Poslednjih godina veoma mnogo je urađeno, ali neki još nisu potpuno obnovljeni, poput pomenutog Kuveždina i manastira Đipša. U slučaju manastira Bešenovo, najteže stradalog tokom Drugog svetskog rata, tačnije zbrisanog, tek je započeta obnova. Vladika Vasilije je pomogao da tridesetak monaha u fruškogorskim manastirima, koje je zatekao, dobiju podršku i nove crkvene sledbenike, tako da sada u Sremskoj eparhiji živi 160 monaha i monahinja, službuje 140 sveštenika, uči stotinak bogoslova.

Da voli da razgovara i posećuje mesta i gradove u svojoj eparhiji potvrđuje i to što je prošle nedelje, kada smo ga posetili i Vladičanskom dvoru, morao da pomeri odlazak u Inđiju. Za Uskrs je bio u Karlovcima.

– Ne volim da sedim ovde, u kancelariji. Ovde u dvoru gotovo samo prespavam. Svaki praznik provedem u drugom mestu, gledam kako napreduju radovi u crkvama, parohijskim domovima, razgovaram sa sveštenicima, monahinjama, odem u njivu kada vidim da ljudi rade, budem i među lovcima – objašnjava vladika kako mu izgleda jedan običan dan.

Pitanje kada je osetio da je njegov životni put vezan za crkvu se nametnulo samo jer se vraćamo u njegovu mladost.

– To su božji putevi. Grupa momaka s kojima sam išao u osnovnu školu u mom rodnom mestu Čelinac u Bosanskoj Krajini se odvažila da krene u bogoslove. Imali smo jednog divnog sveštenika, protu Kajicu Kostreša, koji je bio uzoran čovek, inteligentan, koga i danas stariji u tom kraju često pominju. Pomogao nam je da napišemo molbu i kada smo došli na prijemni u Dvor u Banjaluku nisam prošao jer nas je bilo mnogo. Sada znam, ali onda nisam, da Sinod odredi koliko koja eparhija može da primi kandidata. Kako sam plakao kod kuće, tužan što su me odbili. Otac Luka je umro još ranije, majka Jovanka me je potom upisala u trogodišnju Školu učenika u privredi. Ličilo je na današnje dualno obrazovanje jer sam radio u nekoj strugari. Posle 15 dana uzmem svoje papire iz škole i odvede me neki majstor u dogovoru s majkom u manastir 400 kilometara daleko od moje kuće... Ali kada se osnivala Bogoslovija u manastiru Krki molio sam vladiku da me upišu tamo – vraća se naš sagovornik u prošlost.

Drugim putem je stigao gde je želeo – u crkvu. Obrazovao se, uvek sve u službi duhovnog života, crkve, vere. Buduće vladike Vasilija i Mitrofana su poslali u Bukurešt, tamo su diplomirali. Naš sagovornik je postavljen za suplenta Bogoslovije u manastiru Krka. Opet je hteo da se usavršava.

– Sinod me je pustio da odem da učim engleski jezik i ja sam se obreo u Oksfordu. Teško za mene, nisam imao nikog svog da me dočeka. Ali dobrotom Anglikanske crkve prime me i smeste me u manastir Kalifaders. Dali su mi sobu, obezbedili hranu, mogao sam da učim. Ja srećan, biću u društvu vršnjaka, govoriću engleski, ali nisam znao da su tu smešteni oni koji su pod zavetom ćutanja. Celog dana ne progovore ni reč, samo kratko kada smo na okupu po podne da pijemo čaj malo pričamo i to je sve. A ja došao da učim engleski – smeje se vladika Vasilije i danas. Ali, iznenađenjima nikad kraja.

– Jednog dana stigao mi je telegram. Ja pomislim da nešto nije kako valja s majkom, bolešljiva je i ne smem da ga otvorim. Tek po podne se odvažim i otvorim pismo kad u njemu vest da je me Sinod na predlog mog vladike dalmatinskog Stefana, kasnije žičkog, izabrao za vladiku autralijsko-novozelandskog – priča vladika Vasilije. Hirotonisan je u septembru 1978. u Sabornoj crkvi u Beogradu. Kad se sve sabere od tada – četiri decenije.

Da su ga čekale obaveze u Inđiji podsetilo nas je i to što smo zajedno izašli iz njegove kancelarije. U predvorju ga je dočekao budući mladi bračni par s molbom da ih venča u Sabornoj crkvi u Karlovcima. Prihvatio je i ostao u razgovoru s njima.


Komentari1
72c25
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Rada
Vladika Vasilije je jedan od cetvorice episkopa iz manastira Krke.Zajedno sa njim u generaciji su bili Hrizostom,Mitrofan i Jefrem.Djakon Ljuba Rankovic rece u Sabcu da su to "bili ljudi bez imena i prezimena do juce"....i da "zna(m) te puske kd su pistolji bili".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja