sreda, 28.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 09.04.2018. u 22:00 Marija Brakočević
INTERVJU: MILAN – CACI MIHAILOVIĆ, glumac

Neumorni hroničar glumačkih anegdota

(Фото М. Величковић)

Kao glumac, u Atelje 212 kročio je pre 46 godina. Tad je imao 23. Pre dve godine sa kolegama je obeležio šest decenija tog teatra. U radnom odnosu više nije, ali to za njega nije prepreka. Naprotiv, i dalje je izuzetno aktivan i vredan. Kaže da se zasad nije umorio od posla, iako je tokom karijere umeo da zaigra i dva-tri komada dnevno, često i više predstava u mesecu nego što u njemu ima dana. Glumac Milan – Caci Mihailović (69) i dalje je neumorni hroničar glumačkih anegdota i teatra sa čijih dasaka je pre tri i po godine otišao u penziju.

– Kada danas čujem mlade kolege da se žale što imaju ponovo predstavu, da im smeta jer moraju da rade, to mi nikako nije jasno. Ne razumem ih. Velika upravnica Mira Trailović naučila nas je da je predstava svetinja, isto kao i publika, tako da sam igrao sa temperaturom 39 i na dan smrti svoga oca. A sada kad neki dobiju kijavicu, odmah otkazuju nastup. To nije u redu prema publici – kaže Milan – Caci Mihailović, glumac koji je u radnom veku odigrao 140 uloga u pozorištima, snimio više od 130 TV drama, a na radiju i više od 700 drama.

Kako je biti penzioner u Srbiji, ako se zna da je prosečna penzija 25.000 dinara?

Kada pogledam svoju penziju, sramota me je što je velika u odnosu na prosečnu. Ali, u suštini je i ona ponižavajuća, posebno posle oduzimanja jednog dela. To mi je i dalje neshvatljivo, jer uzeti nekom pet hiljada dinara od penzije nije malo. Iskreno, logičnije bi mi bilo da sam taj novac dao svom sinu koji je nezaposlen, nego da moj deo ide u kasu nekoga ko se hvali uspešnim rukovođenjem države.

Budućnost je prošla
Kako gledate na starost, ima li u Vama straha od prolaznosti?– Starosna granica se pomera, ali kada čovek sagleda broj svojih godina, ne može da mu bude baš prijatno. Jer, svi znamo šta je pred nama. Kada sam pitao svog dedu Trajka, koji je bio izuzetno duhovit čovek, kako gleda na budućnost, on mi je kazao: „Budućnost?! Moja budućnost je prošla”. Ali, zato kada bi ga pitali koliko ima godina, on nikada ne bi rekao da ima recimo 82, nego još 18 godina do 100. Na kraju je i napunio tih sto godina. Umro je u 101. Čak je i „Politika” pisala o dedinom stotom rođendanu.

Mislite li da ste možda nešto propustili u životu, budući da dosta radite i kao penzioner?

Zahvaljujući svojoj profesiji i tome što me ljudi zovu, još nemam utisak da sam otišao u penziju. Hvala Bogu dobro se osećam pa mogu da radim. Ne razmišljam na takav način, a i uvek sam se trudio da niko ništa ne trpi zbog mene. Sve sam nekako stizao da uradim, i oko porodice i oko prijatelja. Postao sam i deka, pre deset godina prvi put, a drugi pre dve i po godine. Unuke Dragana i Dunja su me dodatno oplemenile. One su moj melem za svaku ranu.

Čime se trenutno zanimate?

Radujem se svakom nastupu bez obzira na to da li je reč o predstavi, snimanju na televiziji ili radiju, otvaranju izložbe ili promociji neke zbirke pesama, humanitarnom nastupu... Moj notes je pun, predstave igram u četiri-pet pozorišta, a tu su i gostovanja – „Šampioni”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Suze su OK”, „Žanka”, „Vlast”, „Opasna igra”, „Ženski razgovori”, „Cacijev uspomenar”. I dalje snimam emisiju „ Kod dva bela goluba” za Radio Beograd 1. Umeo sam sa koferima, pravo s puta da dođem u studio, samo da ne bih izostavio snimanje. Za više od tri decenije snimili smo nekoliko hiljada emisija.

Pravite li planove i imate li neki plan koji ćete uskoro ostvariti?

Volim da planiram, a trenutno pripremam novu knjigu. Građu uglavnom čine intervjui sa 10 do 15 značajnih ljudi, koje sam napravio za emisiju „Kod dva bela goluba”. Ne bih želeo da se ti razgovori tek tako zaborave, pa sam zato odlučio da ih stavim među korice. Među njima će se naći priča sa glumicom Alenkom Rančić, jednim od osnivača festivala u Nišu, a deo knjige će biti i razgovori sa glumicama Kapitalinom Erić i Brankom Veselinović, rediteljem Ljubomirom – Mucijem Draškićem, čuvenim profesorom svetske književnosti Raškom Dimitrijevićem, hirurgom zemunske bolnice Ljubom Kostićem...

Imate li hobi?

Oduvek sam nešto piskarao, ali to ne bih nazvao hobijem. Pišem poeziju, izdao sam zbirku pesama za decu „Srce i druge pesme”, zbirku ljubavne poezije „37 prstenova”, dve knjige „Uspomenar 212” u kojima sam zabeležio trenutke koje sam doživljavao u pozorištu. Sve ono što mi se tada činilo zanimljivim otrgao sam od zaborava. Na 60. godišnjicu Ateljea 212 izdao sam i „Treći čin”. U toj knjizi su sabrane priče iz „Uspomenara”, s tim što ima i nekih novih. Posvetio sam je njenom veličanstvu publici, bez koje nema glumačke profesije.

Kako uspevate da očuvate pozitivni duh?

Nema blejanja, što bi rekli mladi. Čovek uvek ima nešto što bi mogao da radi, da ga okupira u datom trenutku. Evo, već osam godina sam član Društva za ulepšavanje Vračara, koje sam podržao iz najbolje namere, sa idejom da uradimo nešto konkretno na opštini na kojoj živimo i sačuvamo od zaborava neke važne sugrađane. Uspeli smo da na kući glumca Zorana Radmilovića postavimo ploču, povodom 25 godina od njegove smrti. Podigli smo i spomen-obeležje legendarnom Petru Kralju.

Imate li savet za ljude koji su na pragu penzije, kako da što lakše prevaziđu taj veliki preokret u svom životu?

Nikada neću zaboraviti svog oca, koji je morao ranije da ode u penziju zbog infarkta. Išao sam sa njim na tu komisiju kada su mu saopštili da će postati penzioner. Čovek nije bio tabula raza koja nema čime da se bavi, ali je ipak plakao. Bilo mu je veoma teško. Zato mislim da bi svako trebalo da se pripremi za taj čin, jer je to ipak velika tačka na život koji je dotad vođen. Moje penzionisanje nisam teško podneo, jer mi je dan uvek bio ispunjen svim i svačim, korisnim i za sebe i za druge. Tako je i sada. 

Komentari3
bbc2b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ВлаДо
Могли сте написати,илустрације ради,неку анегдоту.
vota
kad je rec o.godinama moj pok.tast je u osamdeset petoj na pitanje doktora koliko imas godina odgovorio nemam ni jednu sve sam ih potrosio Na zalost bio je u pravu.
Nensi
Simpatican covek! Lepo je to sto se angazuje oko uredjenja Vracara i sto odaje pocast umetnicima kroz svoje zapise i humanitarni rad!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja