utorak, 25.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:33
ISPRED I IZA KAMERE

Konji nisu napravili nijednu grešku

Imali smo veliki posao i ogromnu odgovornost. Ne samo prema glumcima i konjima već i kaskaderima, celoj ekipi… Morala sam da vodim računa da konji ne izgaze nešto na setu, da ne povrede nekoga. I ništa od toga se nije desilo, kaže Marina Gunjača, koordinator konjice u seriji „Nemanjići”
Autor: Snežana Čikarićutorak, 10.04.2018. u 13:00
Сцена из серије „Немањићи” (Фото РТС)

U „Nemanjićima” je bila i vozač kamiona i dubler, kaskader, organizator konja i jahača, ali je i učila glumce da jašu, i to pre početka snimanja serije koja je uzburkala duhove još od pilot-epizode. Marina Gunjača, koordinatorka konjice, kako je navedeno njeno zanimanje na odjavnoj špici serije, imala je samo 15 dana da pedesetak glumaca nauči da jašu.

– Kada sam od asistenta režije saznala koliko njih će doći, doživela sam blagi šok. Pitala sam ga „Zna li bar neko da jaše?”, a on mi je, smejući se, rekao: „Možda jedan ili dva” – priča devojka koja s iskusnim kaskaderom Milošem Đukićem ima konjički klub u Lipovačkoj šumi, u kojem drže 25 konja i jednog magarca po imenu Sima.

Tu ima i školu rekreativnog, sportskog i filmskog jahanja, u koju dolaze kaskaderi i glumci, ali i svi ljubitelji konja od 7 do 77. U školi i konji uče razne trikove potrebne za snimanje filmova.

Da će joj konji obeležiti život ni sanjala nije kada su je kao četvorogodišnju devojčicu na Zlatiboru popeli na kobilu Brnju koju je, iako majušna, poterala i pobegla. Istina, ne mnogo daleko, ali za jednu četvorogodišnjakinju bio je to beg za pamćenje.

Detinjstvo je Marina provela kod bake i dede u okolini Aranđelovca, ali deda nije imao konja niti je hteo da joj ga kupi pa je ona jahala – krave!

A da će konji biti neizostavni deo njenog života, mogao je da shvati svako ko je obratio pažnju na sedmogodišnju devojčicu koju su  roditelji dovodili u školu, a ona bi se pritajila i sačeka da odu pa umesto na čas, pravac u konjički klub.

– Jednom prilikom učiteljica je pitala roditelje gde sam, da nisam možda bolesna i tako se završilo moje jahanje kod debelog Milana u „Kentauru”. Nisam dobila batine, ali su mi zabranili da idem kod konja, što je bila najveća moguća kazna. Posle sam išla na hipodrom u vreme trka i tu sam jahala konjiće ukrug. Tu sam upoznala i mog prvog trenera Relju Ričija, a pošto nisam imala para, vodila sam decu ukrug, a zauzvrat mogla posle njih i ja da jašem konja ukrug – priča s osmehom Marina Gunjača, objašnjavajući da je tada imala „već punih 11 godina” i da je zaradila i prve pare.

– Šest dolara! Dao mi ih je jedan stranac jer sam njegovu decu vodila na konju ukrug. Verovali ili ne, i dan-danas čuvam te pare – kaže i priseća se vremena kada je upoznala najbolju drugaricu Anu, koja joj je postala kuma.

U međuvremenu, roditelji su uspeli da skupe pare i da joj uplate 16 časova u školi jahanja „Aleksa Dundić”, gde je upoznala Vladu, kod kojeg su Ana i ona išle da za džabe jašu.

– Roditelji nisu imali novca da tu nastavim pa smo Ana i ja otišle kod Vlade, koji i danas ima svoje konje. Tu su počele naša avanture. Jahale smo po celom gradu – od Kneza Mihaila do Kalemegdana, preko Kneza Miloša, pa do Ade Ciganlije. Često smo na konjima odlazile od Hipodroma do moje kuće na Petlovom brdu. I to je trajalo sve dok Ana nije dobila svog konja Hepija. Počele smo o njemu da brinemo, a posle sam, sa 17 godina, i ja dobila konja. Zvao se Blek Storm i spasla sam ga klanice. Imao je tri godine i bio je luckast. Živeo je sa mnom 15 godina, dok nisam morala da ga uspavam zbog teške bolesti pluća. Ali, moj Bleki je ostao u mom srcu i na telu jer sam ga istetovirala na leđima – priča dok pokazuje istetoviranog konja.

Poznatog kaskadera Mišu Đukića upoznaje 2003. i s Blekijem prelazi u Lipovačku šumu.

– Tada sam prvi put jahala trku od 80 kilometara i to prvo daljinsko jahanje bilo je uvod u moje kasnije bavljenje sportom i filmom. Nepuna dva meseca nakon te trke počelo je snimanje filma „Jesen stiže, dunjo moja” Ljubiše Samardžića. Zvali su Mišu, a s njim sam krenula i ja. Miša je bio kaskader, ja njegov šegrt – kaže naša sagovornica, priznajući da je tada otkrila strast prema filmu.

– Mog Blekija jahao je Branislav Trifunović, a Mišinog Šarenog Igor Đorđević. Tu sam imala i prvi filmski dubl, umesto Baneta jahala sam opasne scene galopa po mraku. Svidelo mi se sve, osim brkova. Čak sam i periku mogla da podnesem, ali brkove nikako – priča, smejući se.

Marina Gunjača  (Foto iz lične arhive)

– Posle toga sam uradila i prvu kaskadu, trebalo je, naime, u jednoj sceni da pastuv bez jahača pređe reku. Da bi to moglo da se izvede ispred njega mora da ide konj s jahačem. A taj jahač sam bila ja na kobili s kojom sam preplivala reku. Sećam se, bio je 14. novembar 2003. minus pet stepeni. Kada je trebalo da se popnemo na drugu obalu, moja kobila se zaglavila u mulju i pala. U međuvremenu stigne onaj pastuv i umesto da pređe na obalu on naskoči na moju kobilu, za koju sam se držala, i oba konja me poklope u ledenoj vodi… Mrak mi je pao na oči, a prvo što sam videla kada sam se osvestila bile su nečije cipele koje su šetale ispred mojih očiju. Na sreću, stradala mi je samo noga jer me je konj nagazio u vodi – priča Marina Gunjača.

S Glogovcem je bilo lepo raditi
Miki Krstović je baš zavoleo jahanje. On je jedini glumac koji je pre jahanja i posle njega svom konju davao šargarepu i jabuku. Vojin Ćetković je bio jedan do boljih učenika dok je Nebojša Glogovac bio jedan od one dvojice koji su znali da jašu pre nego što su došli kod nas. S njim je bilo lepo raditi. Dragana Mićanovića smo naučili ne samo da jaše već i da galopira. On nije imao dublera na snimanju, priseća se Marina Gunjača.

Posle su Miša Đukić i ona učestvovali u snimanju filma Srđana Dragojevića „Sveti Georgije ubiva aždahu” i engleskog ostvarenja „Mač osvete” reditelja Džima Vedona.

– Film je sniman kod nas i nakon njega počinjemo više da radimo, više se snimaju serije u epohi. Radimo u „Čizmašima”, a potom dobijamo poziv za „Nemanjiće”. U početku rada na toj seriji bilo je teško, ali kada smo se upoznali s ekipom našli smo i zajednički jezik. Bio je to veliki posao i ogromna odgovornost. Ne samo prema glumcima i konjima već i kaskaderima, celoj ekipi… Morala sam da vodim računa da konji ne izgaze nešto na setu, da ne povrede nekoga. I ništa od toga se nije desilo. Konji ni jednu grešku nisu napravili – kaže ne bez ponosa Marina Gunjača, kojoj je u ovoj seriji njen učitelj Miša Đukić bio asistent iako je, kako naglašava, ona i dalje njegov.

– Mnogo toga što znam, naučila sam od njega. On mi je sve prepustio i u seriji je bio moja velika podrška. Od one stare garde kaskadera uz njega je danas ostao još samo Branko Jokić, svi ostali više nisu s nama – priča tridesetpetogodišnja koordinatorka konjice u „Nemanjićima” i priseća se kako je učila glumce da jašu.

– Mnogi od njih prvi put su u kontakt s konjem došli kod mene u Lipovici. Neke je bilo i strah, ali su znali da moraju da jašu. Bili su dobri za saradnju, slušali su me. Od onih koji su pre dolaska kod mene već jahali tražila sam da sve to zaborave jer je ovo bilo nešto sasvim novo. Moram da priznam da su bili sjajni i maksimalno su se trudili. Ali, nismo imali puno vremena za učenje pa sam nekima održala samo po jedan čas, neki tri, četiri. Zbog toga smo se dogovorili da učimo u pauzama snimanja. Mnogi od njih su zavoleli konje i nastavili da jašu i privatno po završetku serije. Prve scene koje smo imali bile su u Studenici na vrlo nepristupačnom terenu, a glumci Vučić Perović i Branko Đorđević su bili prvi koji su jahali. I odlično su se u tome snašli, što mi je baš drago jer se vidi da su me slušali na časovima – priča, smejući se.

Za potrebe snimanja Marina i Miša su poveli 20 konja i dva magarca. Konje su prevozili ili kamionom ili konjskom prikolicom. Smeštali su ih u štale ako je štala bilo u mestima gde se snimalo, a ako nije, onda pod tremom gde bi boravili.

– Važno je da ni u čemu nisu oskudevali. S nama je uvek išao veterinar, ali na sreću ni jedan jedini put nije morao da interveniše. Bilo je dosta kaskaderskog posla i dosta smo dublirali glumce koje smo u opasnim scenama mi menjali. Snimali smo i po kiši i po snegu i na plus 40 stepeni… Kostimi su bili lepi i udobni, ali teški. Samo za oblačenje nam je trebalo pola sata pa smo mi dolazili i dva sata pre snimanja jer smo morali i konje da pripremimo, a ne samo da se obučemo – priča Marina Gunjača.

Nisu još bili završili rad u „Nemanjićima”, a ekipi iz Lipovačke šume stigao je poziv za snimanje filma Gage Antonijevića „Zaspanka za vojnika”. Potom su došli „Koreni” Ivana Živkovića, a u toku je snimanje „Čarapa kralja Petra” u režiji Petra Ristovskog.

– I ako bude druge sezone „Nemanjića”, i tu bi onda trebalo da radimo – kaže Marija Gunjača.


Komentari0
12944
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja