subota, 15.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 14.04.2018. u 22:00 Bi­lja­na Ba­ko­vić / Je­le­na Ce­ro­vi­na
RAZGOVOR NEDELjE: IVICA DAČIĆ, ministar spoljnih poslova Srbije

Garantujem da će tzv. Kosovo priznavati manje od 100 zemalja

„Putinova Rusija bi intervenisala 1999. godine na strani Srbije”
„У последњим дешавањима у вези са Сиријом најбоље се види вредност наше политике војне неутралности” (Фото Драгослав Жарковић)

Vi­še vo­lim da ni­smo u pr­vih pet ve­sti Si-En-Ena ne­go da je­smo, od­no­sno, vi­še vo­lim kad je pa­žnja usme­re­na na ne­ke dru­ge ne­go na nas, ko­men­tar je še­fa srp­ske di­plo­ma­ti­je Ivi­ce Da­či­ća o po­sle­di­ca­ma za­o­štra­va­nja od­no­sa u sve­tu na ključ­na pi­ta­nja Sr­bi­je – Ko­so­vo i evrop­ske in­te­gra­ci­je. U raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku”, Da­čić uka­zu­je da se u po­sled­njim de­ša­va­nji­ma u ve­zi sa Si­ri­jom „naj­bo­lje vi­di vred­nost na­še po­li­ti­ke voj­ne ne­u­tral­no­sti” i ci­ti­ra Džo­na Ke­ne­di­ja ko­ji je re­kao da uko­li­ko čo­ve­čan­stvo ne sta­vi tač­ku na rat – rat će sta­vi­ti tač­ku na čo­ve­čan­stvo. Ali se pri­se­tio i Ti­to­vih ma­te­ri­ja­la za kon­fe­ren­ci­ju Keb­sa 1975, ko­ji sto­je na sto­lu u nje­go­vom ka­bi­ne­tu, na­vo­de­ći da bi mo­gao sa­da da ih ko­ri­sti pro­me­niv­ši uglav­nom sa­mo vre­men­ske od­red­ni­ce.

– Glav­na Ti­to­va po­ru­ka bi­la je o de­tan­tu, po­pu­šta­nju. Da­kle, taj isto­rij­ski krug se okre­nuo, ne­ma vi­še ide­o­lo­ških po­de­la, ali ima su­ko­blja­va­nja na osno­vu ge­o­stra­te­škog po­zi­ci­o­ni­ra­nja ve­li­kih si­la. Hen­ri Ki­sin­džer mi­sli da će sa­da na­stu­pi­ti pe­ri­od de­e­ska­la­ci­je, jer smo do­šli do fa­ze ka­da bi sva­ki da­lji po­tez mo­gao da ima ne­sa­gle­di­ve po­sle­di­ce, na­ro­či­to ako uvu­ku Ru­si­ju u kon­flikt. Jer to vi­še ni­je Jelj­ci­no­va Ru­si­ja.

Mi­sli­te da bi Ru­si­ja sa­da ušla u kon­flikt?

Si­gu­ran sam u to, ako ni zbog če­ga dru­gog, on­da zbog svog po­no­sa. Da pod­se­tim, Ru­si­ja se u Si­ri­ji na­la­zi na po­ziv si­rij­ske vla­de. Za­mi­sli­te ka­kva bi isto­ri­ja bi­la da je Pu­tin bio pred­sed­nik Ru­si­je 1999, da je ta­da bi­lo da­na­šnje Ru­si­je i da je na zah­tev ta­da­šnjeg na­šeg ru­ko­vod­stva ona in­ter­ve­ni­sa­la u Ju­go­sla­vi­ji...

Po­je­di­ni me­di­ji me­se­ci­ma ohra­bru­ju srp­sku jav­nost na­vo­de­ći da će Pu­tin bra­ni­ti Sr­bi­ju, da bi Pu­tin i voj­no in­ter­ve­ni­sao ako za­tre­ba...

Si­gur­no je da da­nas po­sto­ji mno­go ve­ći ni­vo sa­ve­zni­štva i raz­u­me­va­nja iz­me­đu Sr­bi­je i Ru­si­je i vi­še sprem­no­sti Ru­si­je da po­mog­ne ako bi Sr­bi­ja to tra­ži­la u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma ko­je bi mo­žda mo­gle da bu­du zna­čaj­ne za na­šu bez­bed­nost i od­bra­nu. Ali po­vo­dom ko­men­ta­ra da smo opre­de­lje­ni za Ru­si­ju i slič­no – to ni­je tač­no. Mi smo opre­de­lje­ni da ima­mo ta­kve bli­ske od­no­se i s dru­gim si­la­ma. Na pri­mer, u ve­zi s te­mom na­bav­ke na­o­ru­ža­nja, sprem­ni smo da raz­go­va­ra­mo i sa za­pad­nim ze­mlja­ma. Ali da li po­sto­ji sprem­nost s nji­ho­ve stra­ne da se o to­me raz­go­va­ra?

Po­sto­ji li?

Pa, do sa­da ni­je bi­lo ta­kvih raz­go­vo­ra. Je­di­no mi­slim da se si­tu­a­ci­ja pro­me­ni­la po­sled­njih go­di­na, jer ipak – no­vac je no­vac. Pri­tom, mi če­šće že­li­mo da se do­dvo­ra­va­mo na­šim pro­tiv­ni­ci­ma ne­go da ra­di­mo s na­šim pri­ja­te­lji­ma kad je reč o eko­no­mi­ji. Zbog to­ga se ze­mlje ko­je su na­ši pri­ja­te­lji i ko­je ni­su pri­zna­le tzv. Ko­so­vo ve­o­ma če­sto ža­le da ima­ju ne­rav­no­pra­van tret­man ov­de kod nas. Kad oni kon­ku­ri­šu za ne­ke po­slo­ve mi da­mo ne­ko­me dru­go­me, iako is­pu­nja­va­ju iste uslo­ve.

Či­ni se da se pro­ce­si oko Ko­so­va ubr­za­va­ju.

Ne ubr­za­va­ju se. Mi­slim da je to po­sle­di­ca ne­ra­zu­me­va­nja o če­mu se uop­šte raz­go­va­ra. Jed­no je pi­ta­nje teh­nič­kih raz­go­vo­ra ko­ji se vo­de u Bri­se­lu. A na to smo ina­če do­šli jer smo pi­ta­nje KiM iz UN pre­ba­ci­li na ni­vo EU, što mi­slim da ni­je bi­la baš pa­met­na od­lu­ka. Da se o to­me raz­go­va­ra­lo u UN, ima­li bi­smo vi­še uče­sni­ka ko­ji bi mo­gli da bu­du na na­šoj stra­ni.

Je­ste li to ta­da su­ge­ri­sa­li? Bi­li ste u toj vla­di.

Se­ća­te se ka­da je jed­na na­ša re­zo­lu­ci­ja, pri­pre­mlje­na za UN, pro­me­nje­na dok je Vuk Je­re­mić bio u avi­o­nu, što je od­lu­če­no ve­ro­vat­no na ne­koj te­le­fon­skoj sed­ni­ci vla­de. A to je bi­la po­sle­di­ca do­go­vo­ra Bo­ri­sa Ta­di­ća s Ke­trin Ešton. O to­me nas ni­ko ni­je kon­sul­to­vao, ako pri­ča­mo o vla­di i ko­a­li­ci­ji u tom vre­me­nu. Ta­da je, da­kle, re­če­no da će se o teh­nič­kim pi­ta­nji­ma ras­pra­vlja­ti u Bri­se­lu. Sva­ki naš po­ku­šaj, a ja sam to po­ku­ša­vao od pr­vog da­na, da ipak raz­go­va­ra­mo i o ne­kom traj­nom re­še­nju, ni­je na­i­la­zio na raz­u­me­va­nje Pri­šti­ne. Jer oni sma­tra­ju da ne­ma­ju šta vi­še da raz­go­va­ra­ju o toj te­mi, da je to pi­ta­nje već re­še­no i da mi sa­mo tre­ba da pri­zna­mo „Ko­so­vo”. Ali to je jed­na po­li­ti­ka ko­ja po­ka­zu­je da ne raz­u­me­ju si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­la­ze.

Ka­že­te da vam je mi­si­ja da broj pri­zna­nja spu­sti­te is­pod 100?

Pr­vi sam po­čeo da ra­dim na to­me da ze­mlje po­vla­če pri­zna­nja. Pro­sto ne mo­gu da se na­ču­dim ka­ko Sr­bi­ja to ni­je ra­ni­je ra­di­la i za­što ni­je ra­ni­je ra­di­la. Upra­vo sam raz­go­va­rao s ko­le­gom iz Fi­dži­ja, ve­li­kom pa­ci­fič­kom ze­mljom. Ti lju­di ta­mo ne­ma­ju poj­ma da su pri­zna­li tzv. Ko­so­vo. Ne­ki čak i ni­su pri­zna­li, a na­la­ze se na tom spi­sku ko­je mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va „Ko­so­va” ima. Ali mo­ra da se ra­di na to­me. Če­sto idem po Afri­ci i Azi­ji i ne ob­ja­vlju­jem to. Za­to što me pra­te. Kud god ja odem, ovi iz Pri­šti­ne na­kon to­ga zo­vu, in­ter­ve­ni­šu. Na svim sku­po­vi­ma se ža­le na me­ne, čak su i u Bri­se­lu pri­ča­li da tre­ba „za­u­sta­vi­ti Da­či­ća”. To što ja ra­dim, to je za njih vra­ća­nje isto­ri­je una­zad. Sme­šno. Po­što to njih stra­šno ner­vi­ra, ov­de sam for­mi­rao tim lju­di ko­ji se ba­vi is­klju­či­vo tim pi­ta­njem. Za me­ne je to pri­o­ri­tet na­še po­li­tič­ke ak­tiv­no­sti. Ti­me po­ma­že­mo pred­sed­ni­ku Vu­či­ću, jer u raz­go­vo­re ne­će po­la­zi­ti od to­ga da je sve već re­še­no, ne­go će mo­ći da ka­že: „Pa če­kaj­te, evo u po­sled­nja tri me­se­ca pet ze­ma­lja je po­vu­klo pri­zna­nje.” Mo­žda će za po­la go­di­ne, na pri­mer, bi­ti is­pod 100. A šta će da bu­de ka­da spad­ne is­pod 96 ze­ma­lja?

Ima li re­al­ne šan­se da bu­de ta­ko?

Ja vam to ga­ran­tu­jem.

Za ko­je vre­me? Za go­di­nu da­na, dve?

Sa­mo da imam vre­me­na. Ne mo­gu da stig­nem da se ba­vim svim tim stva­ri­ma, ne mo­gu da stig­nem da obi­đem sve. Tre­ba po­sve­ti­ti pa­žnju tim lju­di­ma, tre­ba raz­go­va­ra­ti s nji­ma, ne mo­žeš ne­kud da odeš i za de­set mi­nu­ta da re­šiš pro­blem. I, dru­go, mo­ra­ju svi osta­li to da pra­te, da i dru­ga mi­ni­star­stva po­sve­ću­ju pa­žnju tim lju­di­ma. A ne da se de­ša­va da ne­ko ov­de ne­će da pri­mi mi­ni­stra s ko­jim ja raz­go­va­ram, dok bi mi­ni­stra iz ne­ke ve­će evrop­ske ze­mlje pri­mi­li. I tre­ba da se raz­go­va­ra o di­plo­mat­skoj mre­ži. Da li je na­ma u in­te­re­su da ima­mo am­ba­sa­du u sva­koj evrop­skoj ze­mlji, a da ima­mo sve­ga ne­ko­li­ko am­ba­sa­da u Afri­ci? Am­ba­sa­da u Ju­žno­a­frič­koj Re­pu­bli­ci po­kri­va de­set ze­ma­lja.

Ako za go­di­nu-dve mo­že­mo da do­đe­mo do tih 96 ze­ma­lja, a na­ši za­pad­ni part­ne­ri ka­žu da tre­ba br­zo da re­ši­mo od­no­se s Ko­so­vom, da li je tu reč o tr­ci s vre­me­nom?

Ma ne, pre­go­vo­ri u Bri­se­lu su teh­nič­ki. Do sa­da se u Bri­se­lu ni­ka­da ni­je raz­go­va­ra­lo o traj­nom re­še­nju. Po­sto­ji sa­mo ta na­zna­ka o prav­no oba­ve­zu­ju­ćem spo­ra­zu­mu, či­ji je autor Šte­fan Fi­le, ko­ji je ta­ko po­ku­šao da za­do­vo­lji i ze­mlje ko­je su pri­zna­le tzv. Ko­so­vo i one ko­je ni­su. On ta­da ni­je mo­gao da ka­že šta je to, ni­ti ga je ne­ko pi­tao. I to tre­ba da se pot­pi­še pre ula­ska u EU. Na­ma je­ste u in­te­re­su da se do­đe do traj­nog re­še­nja ili kom­pro­mi­sa i ja ta­ko­đe ni­sam za to da se ovi kon­flik­ti osta­vlja­ju za re­ša­va­nje u ne­ko vre­me ka­da mo­žda ne­će­mo ima­ti ni ova­kvu po­zi­ci­ju, ka­da će mo­žda bi­ti još te­že. Ali ako ne­ko mi­sli da je pri­zna­nje „Ko­so­va” za ula­zak u EU na­ma pri­hva­tlji­va ce­na, mi­slim da ne shva­ta­ju da Sr­bi­ja jed­no­stav­no to ne mo­že i ni­ka­da ne­će ura­di­ti. U ova­kvom ob­li­ku, tu od­lu­ku ko­ju su jed­no­stra­no do­ne­li, s gra­ni­ca­ma ko­je su oni umi­sli­li, Sr­bi­ja ne­će pri­hva­ti­ti.

Da li je prav­no oba­ve­zu­ju­ći spo­ra­zum pri­zna­nje ili ni­je pri­zna­nje? Šta je to?

Ni­ko ne zna šta je to.

Mo­ra­mo li da ga pot­pi­še­mo ot­pri­li­ke za go­di­nu da­na, što bi bi­la kru­na man­da­ta Fe­de­ri­ke Mo­ge­ri­ni i Evrop­ske ko­mi­si­je?

To što oni ka­žu da mo­ra od­no­si se na pro­jek­to­va­ni rok za naš ula­zak u EU 2025. go­di­ne. Ali, da se raz­u­me­mo, ro­ko­vi ov­de na­ma ni­šta ne zna­če. Reč je o su­šti­ni.

Ali mi smo iz­ra­zi­li že­lju da uđe­mo u EU naj­ka­sni­je 2025. go­di­ne?

Mo­žda će se do ta­da de­si­ti svet­ski rat, pa ne­će vi­še ni po­sto­ja­ti.

Pred­sed­nik je na­ja­vio da će već kra­jem ovog me­se­ca da sa­op­šti svoj pred­log re­še­nja za Ko­so­vo?

On pri­ča o unu­tra­šnjem di­ja­lo­gu ko­ji bi even­tu­al­no re­zul­ti­rao ne­kim na­šim pred­lo­zi­ma. A za­što to ra­di? Sr­bi­ja ni­ka­da ni­je iz­ne­la ne­ki svoj pred­log. Po­sled­nji put je to bi­lo u vre­me Rat­ka Mar­ko­vi­ća, po­sle je Ko­štu­ni­ca iza­šao s onom for­mu­la­ci­jom „vi­še od auto­no­mi­je, ma­nje od ne­za­vi­sno­sti”, a on­da je i To­ma Ni­ko­lić imao plat­for­mu. Me­ne su naj­stra­šni­je na­pa­da­li, a ja sam na ne­ki na­čin bio je­di­ni ko­ji je iz­neo bar ne­ki pred­log, za ko­ji sam mi­slio da je re­a­lan.

Po­de­la?

Ni­sam to zvao po­de­lom jer mi, ina­če, ne­ma­mo ni­ka­kvih gra­ni­ca s „Ko­so­vom”. Ka­ko da pri­ča­mo o po­de­li, a re­ci­mo s Hr­va­ti­ma ima­mo sa­da to­li­ko pro­ble­ma oko utvr­đi­va­nja gra­ni­ce na Du­na­vu. A kad smo mi raz­ma­tra­li ka­ko ide ta ad­mi­ni­stra­tiv­na li­ni­ja?

Otvo­ri­la se po­le­mi­ka oko to­ga da li je Bri­sel­ski spo­ra­zum pot­pi­san u skla­du s ko­sov­skim za­ko­ni­ma. Ko­je je za­ko­no­dav­stvo nad­le­žno za for­mi­ra­nje Za­jed­ni­ce srp­skih op­šti­na?

Kad su ta­kve stva­ri u pi­ta­nju ni­ka­da se ne po­la­zi od po­sto­je­ćih pro­pi­sa. Ka­da je ne­što iz­nad unu­tra­šnjeg za­ko­no­dav­stva pod­ra­zu­me­va se da će nad­le­žni or­ga­ni iz­me­ni­ti pro­pi­se ka­ko bi omo­gu­ći­li da se do to­ga do­đe. Sr­bi­ja je mo­ra­la da pro­me­ni svo­je pro­pi­se da bi in­te­gri­sa­la ne­ke in­sti­tu­ci­je u pri­štin­ske. Zar da Pri­šti­na ne pro­me­ni ni­šta? Ni­je bi­la ta­kva in­ten­ci­ja. Če­kaj­te, pa i naš Ustav­ni sud sad mo­že da po­ni­šti, na pri­mer, ne­ku tač­ku Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma. Šta da Ustav­ni sud sa­da ka­že da ni­je u skla­du s Usta­vom to što smo in­te­gri­sa­li pra­vo­su­đe?

Mo­že li se de­si­ti da Al­ban­ci sa­da, po­što su uze­li sve iz Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma što su hte­li, ka­žu da ovaj osta­tak ni­je u skla­du s nji­ho­vim usta­vom?

Oni na­rav­no mo­gu da ura­de sve, ali mi­slim da ne po­sto­ji ni­ko u EU ko oprav­da­va to što Pri­šti­na ne že­li da for­mi­ra ZSO.

Ho­će li iz­vr­ši­ti pri­ti­sak na njih?

Ap­so­lut­no. Oni su svi obe­ća­li da će iz­vr­ši­ti mak­si­ma­lan pri­ti­sak.

Da li će li 20. apri­la Sr­bi s KiM sa­mi for­mi­ra­ti ZSO?

Sve za­vi­si od na­še pro­ce­ne. U sva­kom slu­ča­ju, za nas je ve­o­ma va­žno da dr­ži­mo čvr­ste od­no­se s Ru­si­jom i Ki­nom. Tre­ba dr­ža­ti i čvr­ste od­no­se sa ze­mlja­ma ko­je ni­su pri­zna­le tzv. Ko­so­vo, po­sve­ti­ti se to­me i tru­di­ti se da s Ne­mač­kom, Fran­cu­skom i SAD do­đe do od­re­đe­nog ni­voa me­đu­sob­nog raz­u­me­va­nja ka­ko mo­že da se traj­no re­ši pro­blem.

Ni­je tač­no da ne­ma­mo kud

Ho­će li Ko­so­vo do­bi­ti sto­li­cu u UN? 

To bi zna­či­lo da Sr­bi­ja u stva­ri tre­ba da ka­že Ru­si­ji i Ki­ni da se ne bu­ne pro­tiv ula­ska Ko­so­va u UN. Mo­že­te li to da za­mi­sli­te da ja ura­dim? Da ka­žem La­vro­vu i ki­ne­skom ko­le­gi da sam se ovo do sa­da ša­lio?

Pri­šti­na ne mo­že u EU bez pret­hod­nog član­stva u UN?

Stal­no se pred­sta­vlja kao da Sr­bi­je ne­ma kud. A to ni­je tač­no. Ku­da će oni? Za­to mo­ra da se ide na kom­pro­mis. Za­to je to u in­te­re­su svih.

Da li re­zul­tat tog kom­pro­mi­sa mo­že bi­ti da oni ipak do­bi­ju to me­sto u UN?

Mo­že, ako mi to pri­hva­ti­mo i to bu­de deo do­go­vo­ra. Ni­ka­ko dru­ga­či­je.

Komentari15
9bc2e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

aleksandar
Odlucuju najveci a ne Burundi slicne ostrvsko papagajske drzavice !
Srboljub Tudej
Pre koju godinu Srbija je pozvala Putina u Beograd na veliku vojnu paradu. Nije tog dana imao slobodan termin vec dva dana kasnije. Srbija je pomerila termin parade i Putin je ipak dosao na vojnu paradu. Trazio sam na internetu dugo i dugo fotografiju sa tog dogadjaja na kojoj je Putin iole nasmejan - uzalud. Na svim sreda fotografijama on je preozbiljan do namrgodjen. Moze li neko da prezentuje fotografiju sa vojne parade u Beogradu ne kojoj je Putin nasmejan?
Драган
А зашто би се смејао? Био је на војној паради, а не на некој Нушићевој представи.
Bosko
Samo da podsetim ministra, Jeljcinova Rusija je poslala vojnike na Kosovo, prvi su stigli a Putinovi Rusija je te vojnike povukla. A kako bi reagovali na strani Srbije videli smo sada u Siriji, pisali bi saopštenja i rezolucije i dogovarali se sa NATO sta da se gadja. U ostalom, što kaže Putin, kad može Kosovo može i Krim.
Zoran Kopunovic
Da te podsetim Bosko . Djindjicu je bilo tesko da plati odrzavanje Ruskog kontigenta na KiM. Siptarima nije
Balkanac
Nije na Kosovo vojnike poslala Jeljcinova Rusija, nego vojna komanda bez znanja Jeljcinove Rusije. A onda ih je Jeljcinova Rusija vratila sa Kosova.
Nikola
Kao sto su intervenisali sad u Siriji?
Meha
Kada je pre tri decenije nastala partija (preuzimanjem infrastrukture bivšeg socsaveza) kojoj pripada gospodin ministar niko od nas ni u najgorem snu nije mogao da zamisli da će neko da se hvali time kako je samo 99država priznalo Kosovo kao samostalnu državu, ima li odgovornosti među onima koji su sve vreme bili u nekoj vlasti, spoljni faktor ima svoje interese i bori se za njih a domaći su to isto morali da rade.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja