četvrtak, 13.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:00
INTERVJU: MARKO NEDIĆ, književni kritičar

Prave književne vrednosti ne povinuju se trenutku

Svaka je nova knjiga, pod uslovom da je uspela, neka vrsta odgovora na zahteve koje pred ličnost postavlja današnje dramatično vreme
Autor: Marina Vulićevićnedelja, 15.04.2018. u 22:00
(Фото Т. Јањић)

Knji­žev­ni kri­ti­čar i ese­ji­sta Mar­ko Ne­dić autor je dve no­ve knji­ge kri­tič­kih tek­sto­va: „Po­vra­tak pri­či” (iz­da­nje „Aka­dem­ske knji­ge”) i „Ča­ra­nje i ple­te­nje pri­če” (iz­da­nje „Fi­li­pa Vi­šnji­ća”). Kra­jem pro­šle go­di­ne do­bio je  knji­žev­nu na­gra­du „Ni­ko­laj Tim­čen­ko”, ko­ju do­de­lju­je Za­du­žbi­na „Ni­ko­laj Tim­čen­ko” iz Le­skov­ca, upra­vo za knji­gu ogle­da „Ča­ra­nje i ple­te­nje pri­če” po­sve­će­nu tu­ma­če­nju sa­vre­me­ne srp­ske pro­ze.

Ne­dić spa­da u red naj­zna­čaj­ni­jih pro­u­ča­va­la­ca sa­vre­me­ne srp­ske pro­ze, ko­jom se in­ten­ziv­no ba­vi još od se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog sto­le­ća. O srp­skoj pri­po­ve­dač­koj umet­no­sti ob­ja­vio je do sa­da osam knji­ga.

Te­mat­ski ra­spon Ne­di­će­vih knji­žev­no­i­sto­rij­skih i po­e­tič­kih is­tra­ži­va­nja spa­ja po­sled­nje de­ce­ni­je 19. ve­ka sa da­na­šnjim zbi­va­nji­ma u srp­skoj knji­žev­no­sti.

Šta za vas zna­či pri­zna­nje ko­je no­si Tim­čen­ko­vo ime, po­go­to­vo kad se zna da je ta na­gra­da me­đu ma­lo­broj­ni­ma ko­je se kod nas do­de­lju­ju za knji­žev­nu kri­ti­ku i ese­ji­sti­ku?

Ča­sno ime srp­ske knji­žev­no­sti, Ni­ko­laj Tim­čen­ko (1934–2004), bio je je­dan od onih na­ših kri­ti­ča­ra, po­put Zo­ra­na Mi­ši­ća, Bo­ri­sla­va Mi­haj­lo­vi­ća Mi­hi­za, Pe­tra Dža­dži­ća i dru­gih, ko­ji su se za­la­ga­li za mo­der­ni­za­ci­ju srp­ske knji­žev­no­sti dru­ge po­lo­vi­ne 20. ve­ka. On je, na­ža­lost, iz po­li­tič­kih raz­lo­ga ostao po stra­ni od na­šeg di­na­mič­nog knji­žev­nog ži­vo­ta jer je ži­veo u Le­skov­cu, u ko­jem mu je jed­no vre­me bi­lo one­mo­gu­će­no da nor­mal­no ra­di i pi­še. 

Ipak je bud­no pra­tio sva va­žni­ja ostva­re­nja ta­da­šnje knji­žev­no­sti, ali je naj­ve­ći deo nje­go­vih knji­ga štam­pan tek po­sle nje­go­ve smr­ti. Pri­zna­nje ko­je no­si ime ta­kve lič­no­sti i nje­ne po­e­tič­ke ori­jen­ta­ci­je iz­u­zet­no je zna­čaj­no za sva­ko­ga ko, u da­na­šnjem vre­me­nu po­re­me­će­nih op­štih kul­tur­nih i knji­žev­nih vred­no­sti, i da­lje ve­ru­je u zna­čaj knji­žev­no­sti i umet­no­sti ne sa­mo za svoj je­zič­ki i kul­tur­ni  iden­ti­tet, ne­go i za op­šti du­hov­ni iden­ti­tet sre­di­ne u ko­joj po­sto­ji.  

Pi­sci ko­ji­ma po­sve­ću­je­te pa­žnju u još jed­noj va­šoj no­voj knji­zi ogle­da, u „Po­vrat­ku pri­či”, kao i u „Ča­ra­nju”, je­su Da­ni­lo Ni­ko­lić, Dra­go­slav Mi­ha­i­lo­vić, Gro­zda­na Olu­jić, Mi­ro Vuk­sa­no­vić, Ra­do­van Be­li Mar­ko­vić, Mi­ro­slav Jo­sić Vi­šnjić, Mi­li­sav Sa­vić. Da li su to „va­ši” pi­sci, i uop­šte po kom klju­ču bi­ra­te auto­re či­je de­lo će­te ana­li­zi­ra­ti?

To si­gur­no je­su pi­sci či­ja knji­žev­na ostva­re­nja kri­tič­ki vi­so­ko vred­nu­jem jer su, za­jed­no s jed­nim bro­jem auto­ra o ko­ji­ma sam pi­sao u pret­hod­nim knji­ga­ma, obo­ga­ti­li srp­sku knji­žev­nost dru­ge po­lo­vi­ne pro­šlog ve­ka i u te­mat­skom po­gle­du i u po­gle­du for­me i je­zi­ka. Od­lu­ču­ju­ći kri­te­ri­jum pri iz­bo­ru sva­ka­ko je bi­la knji­žev­na vred­nost nji­ho­ve pro­ze i no­vi­na nje­nog iz­ra­za. Unu­tra­šnja di­na­mič­nost nji­ho­vog de­la je ono što sa­mo po se­bi iza­zi­va po­tre­bu za kri­tič­kim tu­ma­če­njem. I za­to se mo­že re­ći da ta­kve pi­sce uza­jam­no bi­ra­ju i nji­ho­vo de­lo i od­go­va­ra­ju­ći kri­tič­ki sen­zi­bi­li­tet nji­ho­vih tu­ma­ča.

Slo­bo­da­na Se­le­ni­ća, Alek­san­dra Ti­šmu, Ži­vo­ji­na Pa­vlo­vi­ća, Dra­go­sla­va Mi­ha­i­lo­vi­ća vi­di­te kao auto­re ko­ji ni­su ro­bo­va­li „jed­no­o­bra­znim na­ra­tiv­nim pred­sta­va­ma”. Me­đu­tim, ka­ko se da­nas gle­da na nji­ho­vo stva­ra­la­štvo?

Knji­žev­nost se ne­pre­sta­no me­nja i raz­vi­ja, pa se da­nas ne­što dru­ga­či­je i pi­še i či­ta ne­go što je to bi­lo ra­ni­je. Sre­ćom i lo­gi­kom sa­me knji­žev­no­sti ipak ne pre­vi­še dru­ga­či­je. Pra­ve knji­žev­ne vred­no­sti, me­đu­tim, mno­go du­že tra­ju od spo­lja­šnjih pro­me­na ko­je se de­ša­va­ju u op­štem kul­tur­nom i knji­žev­nom kon­tek­stu, i za­to po­me­nu­ti pi­sci i da­lje osta­ju u te­me­lji­ma srp­ske knji­žev­no­sti po­sled­njih de­ce­ni­ja 20. ve­ka. Uz to, oni su sa­svim do­bro zna­li da se u sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti mo­ra­ju uva­ža­va­ti i te­ko­vi­ne knji­žev­ne tra­di­ci­je i mo­guć­no­sti nje­ne mo­der­ni­za­ci­je, što su oni u svo­jim knji­ga­ma ve­o­ma uspe­šno i či­ni­li.

Mi­li­sav Sa­vić je, po va­šem su­du, kraj­nje otvo­ren, ra­do­znao i ne­kon­ven­ci­o­na­lan pro­zni pi­sac. Ka­da za pi­sca ka­že­te da je ne­pred­vi­dljiv, to je ve­li­ki kom­pli­ment. Šta je uop­šte, po va­šem su­du, naj­va­žni­ja od­li­ka pro­ze ko­ja ne ble­di s go­di­na­ma, ko­ja je jed­no­stav­no do­bra?

Mi­li­sav Sa­vić je pri­mer pi­sca ko­ji ide upo­re­do sa evo­lu­tiv­nim i po­e­tič­kim pro­me­na­ma na­še knji­žev­no­sti po­sled­njih de­ce­ni­ja. On je te pro­me­ne naj­pro­duk­tiv­ni­je is­ko­ri­stio jer je po sen­zi­bi­li­te­tu ra­do­znao i spre­man na raz­li­či­te mo­guć­no­sti vla­sti­tog ru­ko­pi­sa. Go­to­vo sva­kom svo­jom no­vom knji­gom i za se­be sa­mog i za či­ta­o­ce ot­kri­vao je te svo­je mo­guć­no­sti, i za­to i je­ste, čak i vi­še od dru­gih pred­stav­ni­ka svo­je ge­ne­ra­ci­je, „pi­sac pro­me­ne” u naj­bo­ljem zna­če­nju tih re­či. Vr­lo va­žan mo­me­nat u pi­sa­nju je­ste is­ka­zi­va­nje in­di­vi­du­al­nog autor­skog sta­va u od­no­su na knji­žev­ni pred­met i nje­go­vu te­mu, na sa­op­šte­nu pri­ču, na je­zik i ža­nr, kao i na pri­rod­no i kon­struk­tiv­no po­ve­zi­va­nje svih ključ­nih slo­je­va ru­ko­pi­sa. Ostva­ren estet­ski i stil­ski ni­vo tek­sta tu se uvek pod­ra­zu­me­va.

Po­e­tič­ka ra­zno­li­kost ko­ju vi­di­te u po­sled­njih 30 go­di­na srp­ske pro­ze ve­li­ko je bo­gat­stvo. Uop­šte, ko­je su od­li­ke no­vi­je knji­žev­ne pro­duk­ci­je, po­sto­ji li ne­što što je auten­tič­no, a što bi­ste iz­dvo­ji­li? Da li se u Sr­bi­ji mno­go pi­še?

Upra­vo je ta ra­zno­li­kost ve­li­ka pred­nost sa­vre­me­ne srp­ske pro­ze, a slič­no je i u po­e­zi­ji, dra­mi, kri­ti­ci i ese­ji­sti­ci. Da­nas kod nas pa­ra­lel­no po­sto­je i de­lu­ju pot­pu­no in­di­vi­du­al­ni stil­ski gla­so­vi, ko­ji sa­mo jed­nim de­lom pri­hva­ta­ju zah­te­ve do­mi­nant­ne po­e­ti­ke ko­joj pri­pa­da­ju, a dru­gim, va­žni­jim de­lom osta­ju sa­mo­svoj­ni u iz­ra­zu, u sti­lu, u raz­vo­ju pri­če, u onom ne­na­me­tlji­vom a ve­o­ma zna­čaj­nom do­slu­hu s vre­me­nom u ko­jem i o ko­jem pi­šu. I kod nas se, kao i u sva­koj dru­goj kul­tu­ri, pi­še ono­li­ko ko­li­ko ima po­tre­ba za pi­sa­njem. Što tih po­tre­ba ima vi­še, i na­pi­sa­nih knji­ga je vi­še. Za­to se i pi­še do­sta, mo­žda i vi­še ne­go što jed­na kul­tu­ra na­ših mo­guć­no­sti mo­že da iz­ne­se. Ali za­to je sva­ka no­va knji­ga, pod uslo­vom da je us­pe­la, ne­ka vr­sta od­go­vo­ra na zah­te­ve ko­je pred lič­nost po­sta­vlja­ju da­na­šnje dra­ma­tič­no vre­me, vla­sti­te du­hov­ne pre­o­ku­pa­ci­je, in­tim­na oče­ki­va­nja ili sa­ma knji­žev­nost i kul­tu­ra. Pi­sa­nje je na­da da se ti zah­te­vi bar jed­nim de­lom mo­gu is­pu­ni­ti knji­žev­no­šću.


Komentari1
efd12
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

nikola andric
Bezkrajno povezivanje metafora i kvalifikcija bez ikakve argumentacije je uobicajeno ''knjizevno samohvalisanje''. ''Ti mene serdare a ja tebe vojvodo...'' Problem je pak da ''prave knjizevne vrednosti '' pretpostavljau ''krive''(?) dok ni jedne ni druge nisu objasnjene na bilo koji nacin. Jezicke igre kao nacin zivljenja i zarade.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja