Odveo je život na daleki put Jana Tomaša Formana iz Časlava u Češkoj, sina Ane što je umrla u Aušvicu i Rudolfa što ga je smrt zatekla u Buhenvaldu. Odveo ga je da postane zaražen filmskom umetnošću, da bude filmski reditelj, glumac, pisac, producent i predavač. Da postane i ostane Miloš Forman, ne samo češki i američki, već svetski filmski maestro. Tvorac nekih od najboljih filmova svih vremena. Čovek po kojem je čak i jedno nebesko telo dobilo ime (asteroid 11333 Forman).
Miloš Forman je otišao tiho, u 86. godini, posle kratke bolesti i okružen svojom porodicom i prijateljima. Za sobom je ostavio četiri sina – blizance Matreja i Petra koji se takođe bave filmom i pozorištem i dva mlađa sina iz drugog braka sa filmskom starletom Martinom koja je uz njega ostala do poslednjeg trenutka. Ostavio je za sobom i filmsko blago: „Svlačenje”, „Let iznad kukavičjeg gnezda” (pet Oskara), „Kosa”, „Regtajm” „Amadeus” (8 Oskara), „Valmont”, „Narod protiv Larija Flinta”, „Čovek na mesecu”. I svoje rane češke filmove, poput „Crnog Petra”, „Ljubavi jedne plavuše” ili „Gori moja gospođice”, koje je snimio pre one burne i za njega prelomne 1968. godine kada su trupe Varšavskog pakta prekinule Praško proleće, a Miloš napustio zemlju i preko Njujorka stigao posle i do Holivuda u kojem je ostavio neizbrisiv trag.
Miloša Formana sam poslednji put srela kada je sa svojim sinovima i Martinom prisustvovao svetskoj premijeri filma „Dobro plaćena šetnja” (2009) u Karlovim Varima, prvog koji je posle (tada već) četiri decenije odsustva snimio u svojoj rodnoj zemlji i na maternjem jeziku. Reč je o filmu nastalom prema istoimenom muzičkom pozorišnom hitu koji su, za potrebe Semafor teatra, još 1965. godine, na scenu postavili Jirži Suhi i Jirži Šlitr i na kojem su odrastale generacije češke publike. Forman je svojevremeno sa Janom Rohačom (1966) snimio i televizijski rimejk mjuzikla, ponovo ga je postavio i na scenu praškog Nacionalnog teatra na osnovu čega je i nastala ova nova filmska verzija.
Tada, u tom njegovom poslednjem intervjuu za „Politiku” rekao je da je povratkom u svoju rodnu zemlju „odjednom ponovo postao mlad, ponovo čuo neverovatno lep jezik pisca Jiržija Suhija i počeo da se vraća sebi”. Na moju konstataciju da samo neko ko mnogo voli Prag može tako divno da pristupi snimanju samog grada, Forman je odgovorio: „Volim Prag, uvek sam mogao da ga osetim, iako sam, pre dolaska na studije filma, u njemu boravio samo jednom i to veoma tužnim povodom. Bilo je to 1942. godine kada sam, zajedno sa ujakom Boleslavom i bratom Pavelom, stigao u tadašnje zdanje Gestapoa kako bih svoju majku video prvi i poslednji put, pre njene egzekucije u Aušvicu...“.
Uprkos mnogim životnim traumama i nedaćama, Miloša Formana nikada nije napuštao smisao za humor. O tome je za „Politiku” rekao: „Volim čak i glupe šale, smejem se nesporazumima. Sve može biti predmet smeha, osim nasilja nad nedužnim ljudima. U Češkoj je humor tradicija i to kroz istoriju. To je bio način preživljavanja male zemlje u središtu Evrope, okružene moćnim susedima koji su uvek pokušavali da je okupiraju. Protiv toga se ne braniš pištoljima i puškama, već ako želiš da preživiš moraš da naučiš da se smeješ stvarima i događajima...”
Pošto je često govorio da voli da snima filmove o otpadnicima društva, pitala sam ga tada da li i sebe smatra otpadnikom, a Forman je odgovorio: „Nikada nisam smatrao da imam dovoljno hrabrosti da budem otpadnik u političkom smislu, ali poštujem one koji tu hrabrost poseduju i snimam filmove o njima.” O slobodama u američkom društvu čiji je postao neodvojiv deo, Forman je rekao da je ono „slobodnije od nekih drugih, ali ne i potpuno slobodno društvo” i da zato ima mnogo razloga da „voli i poštuje ljude koji su u stanju da sistem izbace iz sedla”.
