Istraga o smrti sudije Simeunovića još traje

Ti­ši­nu no­ći iz­me­đu 3. i 4. ok­to­bra 2000. go­di­ne pre­ki­nu­la je zvo­nja­va te­le­fo­na u sta­nu su­di­je Ne­boj­še Si­me­u­no­vi­ća. On je te ve­če­ri ra­ni­je le­gao da spa­va jer je pret­hod­nog da­na bio de­žu­ran u Is­tra­žnom ode­lje­nju ta­da­šnjeg Okru­žnog su­da.

Slu­ša­li­cu je po­di­gla nje­go­va se­stra Je­le­na Si­me­u­no­vić.

„Daj­te mi Si­me­u­no­vi­ća”, re­kao je njoj ne­po­zna­ti mu­ški glas ko­ji se po na­či­nu obra­ća­nja raz­li­ko­vao od lju­di ko­ji ina­če su­di­ju zo­vu ka­sno uve­če.

„Ne­boj­ša, ne­ko te tra­ži”, ka­za­la je Je­le­na, bu­de­ći bra­ta.

Za­tim je iz raz­go­vo­ra shva­ti­la da je po­ziv u ve­zi s nje­go­vom od­lu­kom ra­ni­je tog da­na, ka­da je od­bio da pri­hva­ti zah­tev okru­žnog tu­ži­o­ca, ras­pi­še po­ter­ni­cu i po­hap­si čel­ni­ke DOS-a, Ne­boj­šu Čo­vi­ća i Bo­ri­sa Ta­di­ća, kao i kom­plet­ni štraj­kač­ki od­bor ko­lu­bar­skih ru­da­ra zbog sa­bo­ta­že. Pri­ja­va je bi­la pot­kre­plje­na i do­pi­som Ge­ne­ral­šta­ba, što je slu­ča­ju da­va­lo po­seb­nu te­ži­nu.

Od su­di­je Si­me­u­no­vi­ća tra­že­no je da u je­ku po­li­tič­kih de­mon­stra­ci­ja pro­tiv Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća od­re­di pri­tvor li­de­ri­ma opo­zi­ci­je. Mo­že se sa­mo na­slu­ti­ti ka­kve bi bi­le po­sle­di­ce i da li bi bi­lo 5. ok­to­bra i pro­me­ne vla­sti da je su­di­ja bio po­slu­šan. Ili da je ne­ko dru­gi bio na nje­go­vom me­stu. 

Po­li­cij­ski ge­ne­ral s dru­ge stra­ne ži­ce sa­op­štio je na­log, ali je su­di­ja ostao pri svo­me i odr­žao mu lek­ci­ju iz za­ko­na. Baš kao da ge­ne­ral to ne zna i da ga mo­že od­vra­ti­ti sa­zna­nje da je nje­gov na­log ne­za­ko­nit. 

„I mo­lim Vas da me vi­še ne uz­ne­mi­ra­va­te”, ka­zao je su­di­ja.

„Hap­še­nje je do­go­vo­re­no na naj­vi­šem ni­vou”, re­kao je ge­ne­ral, ali je su­di­ja pre­ki­nuo raz­go­vor. Za­tim je se­stri is­pri­čao ko ga je zvao i šta mu je tra­žio.

Ni­je po­hap­sio li­de­re DOS-a jer je po­što­vao za­kon. Do­go­dio se 5. ok­to­bar, a Mi­lo­še­vić je oti­šao s vla­sti. 

Mrač­ne si­le biv­šeg re­ži­ma ni­su za­u­sta­vlje­ne. Su­di­ji Si­me­u­no­vi­ću bi­la je do­ne­ta pre­su­da. 

Ne­stao je u no­ći iz­me­đu 6. i 7. no­vem­bra 2000. go­di­ne i o nje­go­voj sud­bi­ni ni­je se zna­lo ni­šta dok ga 3. de­cem­bra ni­su na­šli ri­ba­ri u Du­na­vu. Nje­go­va se­stra Je­le­na tvr­di da je bio za­to­čen u pri­vat­nom za­tvo­ru, a po­tom ubi­jen, da se sve zna­lo i ta­da, kao i sa­da, ali da dr­ža­va i da­lje šti­ti ubi­ce svog su­di­je, pri­pad­ni­ke Dr­žav­ne bez­bed­no­sti. Ka­že da je ge­ne­ral ko­ji je tu noć zvao or­ga­ni­zo­vao Ne­boj­ši­no ubi­stvo.

„Pro­šlo je sko­ro dve de­ce­ni­je, a isti­na o smr­ti mog bra­ta još se kri­je. U to­me je uče­stvo­va­la dr­ža­va, a taj ge­ne­ral za­ta­ška­vao je slu­ča­je­ve po­zna­te kao ’hlad­nja­če’ i bio je omi­ljen brač­nom pa­ru Mi­lo­še­vić. Okru­žni sud u Be­o­gra­du iz­dao je sa­op­šte­nje da se su­di­ja Si­me­u­no­vić ubio jer je bio de­pre­si­van, sklon al­ko­ho­lu i te­žak sr­ča­ni bo­le­snik. Za­tim je fal­si­fi­ko­van ob­duk­ci­o­ni za­pi­snik. Znam ko su lju­di ko­ji su to ura­di­li. Ne sa­mo što ga je dr­ža­va ubi­la ne­go ga je i mr­tvog bla­ti­la”, pri­ča nam Je­le­na Si­me­u­no­vić.

Pre­do­ča­va nam za­pi­snik ko­ji je na­či­njen 12. fe­bru­a­ra 2001. go­di­ne u Okru­žnom su­du, u ko­jem je ra­dio po­koj­ni su­di­ja. Ta­da je sa­slu­ša­na oso­ba ko­ja je bi­la upo­zna­ta s de­ša­va­nji­ma na In­sti­tu­tu za sud­sku me­di­ci­nu, ka­da je na ob­duk­ci­ju do­ne­to te­lo su­di­je Si­me­u­no­vi­ća. Pred­met se vo­di pod bro­jem 1810/2000.

„Do­šlo je do in­tok­si­ka­ci­je i ugu­še­nja, pa je na­stu­pi­la smrt. Te­lo je za­tim ba­če­no u re­ku i pro­na­đe­no. Amo­ni­jak di­rekt­no u kr­vi na ob­duk­ci­ji se od­mah ot­krio. Amo­ni­jak kroz uši i ušne ka­na­le de­lu­je na kra­ni­jal­ne ner­ve i mo­zak i pro­u­zro­ku­je ošte­će­nje ner­vnih će­li­ja i ne­do­sta­tak ki­se­o­ni­ka ko­ji hra­ni ner­vne će­li­je. To zna­či da je ne­ko stru­čan dao sa­vet ili iz­veo sve. Pro­na­đe­ni su osta­ci amo­ni­ja­ka pod tki­vom. Amo­ni­jak uba­čen kroz le­vo i de­sno uvo de­lu­je pr­ven­stve­no kroz ner­vni si­stem, a on­da i na osta­le si­ste­me i or­ga­ne”, pi­še u za­pi­sni­ku.

Dr­ža­va je, ka­že Je­le­na, smrt su­di­je Si­me­u­no­vi­ća pro­gla­si­la sa­mo­u­bi­stvom i pri­la­go­di­la na­laz s autop­si­je ta­kvom za­ključ­ku. Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je usle­di­la je ta­ko­zva­na pred­is­tra­ga. Tra­že­na je re­vi­zi­ja sve­ga što je do ta­da ot­kri­ve­no, ali je 2006. go­di­ne slu­čaj sta­vljen je pod em­bar­go za jav­nost. Ta­da­šnji pred­sed­nik Sr­bi­je Bo­ris Ta­dić, ko­jeg je Si­me­u­no­vić od­bio da uhap­si, ka­zao je da ima mno­go sum­nji u zva­nič­nu ver­zi­ju.

„Ak­tiv­no se ra­di na ra­sve­tlja­va­nju svih či­nje­ni­ca i okol­no­sti pod ko­ji­ma je su­di­ja Ne­boj­ša Si­me­u­no­vić ne­stao, a nje­go­vo te­lo na­kon iz­ve­snog vre­me­na pro­na­đe­no uto­plje­no u Du­na­vu. Zbog in­te­re­sa sa­mog po­stup­ka, ne mo­gu se iz­no­si­ti de­ta­lji”, re­kli su svo­je­vre­me­no u su­du. 

Is­tra­ga, zva­nič­no, i da­lje tra­je. Je­le­na Si­me­u­no­vić se još na­da da će joj dr­ža­va re­ći isti­nu o smr­ti nje­nog bra­ta. Ako ne, ona će to sa­ma uči­ni­ti jer, ka­ko ka­že, sve zna.