petak, 18.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:58

Vratiti ćirilicu među Srbe

Kruna projekta biće „Ćirilična kuća” prva u istoriji srpskog naroda, čije otvaranje je oročeno za 27. januar 2020. godine
Autor: Ol­ga Jan­ko­vićnedelja, 22.04.2018. u 21:31
Плакат акције „Ћи­ри­лич­на ку­ћа”

Pan­če­vo – „Mi da­nas u Sr­bi­ji ima­mo tri no­vi­ne ko­je se štam­pa­ju na ći­ri­li­ci, jed­na od njih je i „Po­li­ti­ka”, isto to­li­ko ne­delj­ni­ka, me­đu ko­ji­ma je i naš „Pan­če­vac”, sa­mo dve te­le­vi­zi­je ko­je ima­ju gra­fi­ku na srp­skom pi­smu. Vi­še od de­ce­ni­je, tra­je u nas sve uoč­lji­vi­ji opa­da­ju­ći trend ose­tlji­vo­sti na­ro­da na ele­men­te gu­bit­ka iden­ti­fi­ka­ci­je, me­đu ko­ji­ma je ći­ri­li­ca no­se­ći stub, što ni­ka­ko ni­je pro­tiv evrop­skog du­ha i nji­ho­vih pra­vi­la. To je i bi­la ini­ci­jal­na ka­pi­sla ko­ja nas je po­kre­nu­la na pro­je­kat „Ći­ri­lič­no pi­smo u tr­ži­šnim ko­mu­ni­ka­ci­ja­ma”, ka­že za „Po­li­ti­ku” nje­gov autor Žo­zef Lon­čar, je­dan od na­ših naj­po­zna­ti­jih struč­nja­ka za mar­ke­ting, ko­ji ini­ci­ja­ti­vu vra­ća­nja ći­ri­li­ce me­đu Sr­be vi­di i nje­nim pri­su­stvom na ra­fo­vi­ma do­ma­ćih tr­go­vi­na, kao raz­li­či­to­sti, od pre sve­ga uvo­znih pro­iz­vo­da, za ko­je pod­se­ća, da ni­su uvek pri­stoj­nog kva­li­te­ta. 

U pro­te­kle tri go­di­ne re­a­li­za­ci­je ovog pro­jek­ta dru­štve­ne ak­ci­je, po­zva­no je oko 1800 fa­kul­tet­ski obra­zo­va­nih lju­di na in­ter­vju o zna­ča­ju i ve­ri­fi­ka­ci­ji ele­me­na­ta iden­ti­fi­ka­ci­je jed­nog na­ro­da, a njih 1700 ime­nom i pre­zi­me­nom, ka­že Lon­čar, od­bi­lo je da ga da.

Ne­ki su sma­tra­li da je reč o po­li­tič­koj uj­dur­mi, bi­lo ih je ko­ji su ga ube­đi­va­li da su ći­ri­li­ca i la­ti­ni­ca rav­no­prav­ne, što srp­ski ustav ja­sno de­fi­ni­še – da su srp­ski je­zik i ći­ri­li­ca osnov­ni ele­men­ti srp­skog bi­ća i tu di­le­me ne­ma, ali pri­me­ću­je da nam prak­sa po­ka­zu­je dru­ga­či­je. Ni­je ov­de reč o za­ve­ri, na­sta­vlja mar­ke­tin­ški mag iz Pan­če­va, već o ele­men­ti­ma glo­bal­ne po­li­ti­ke ko­jom „ve­li­ki” po­ku­ša­va­ju da na­te­ra­ju „ma­le” da za­bo­ra­ve svo­ju isto­ri­ju pro­šlost i sve na šta su po­no­sni. Gru­ba me­ta­fo­ra, ali su je mno­gi pri­hva­ti­li i po to­me se vla­da­ju, kon­sta­tu­je. 

Upra­vo ovih da­na bor­ba za ći­ri­lič­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju na­sta­vlje­na je raz­go­vo­ri­ma u Na­rod­noj ban­ci Sr­bi­je ka­da su još jed­nom po­no­vlje­ne i ob­ja­šnje­ne bit­ne te­ze pro­jek­ta – pre sve­ga eko­nom­ska sta­bi­li­za­ci­ja ze­mlje – da se so­ci­jal­ni sta­tus, broj za­po­sle­nih, dru­štve­na na­do­grad­nja, pla­te, ži­vot­ni stan­dard, sve to mo­že ostva­ri­ti i sma­nje­njem uvo­za sve­ga i sva­če­ga i ne sa­mo pri­ča­ju­ći o iz­vo­zu, „jer pr­vo – mi ne­ma­mo šta da iz­vo­zi­mo”, tvr­di Lon­čar. 

„Sto­pa ra­sta iz­vo­za ta­ko­zva­ne šraf­ci­ger in­du­stri­je ne uti­če bit­no na uku­pan dru­štve­ni pro­iz­vod, po­go­to­vu ne na stan­dard gra­đa­na. Sma­tra­mo da se sma­nje­nje uvo­za mo­že sup­sti­tu­i­sa­ti do­ma­ćom pro­iz­vod­njom, a u afir­ma­ci­ji te ide­je i stva­ra­nja jav­nog mnje­nje, ći­ri­li­ca je al­fa i ome­ga. Ele­men­ti­ma pod­sve­sti po­tro­ša­ča iden­ti­fi­ko­va­će­mo je­dan sim­bol na am­ba­la­ži, va­žan alat ovog pro­jek­ta, ko­ji će ozna­či­ti do­ma­ći pro­iz­vod jed­na­ko vre­dan kao i ne­ki iz­vi­ka­ni me­đu­na­rod­ni brend. Taj znak će ima­ti pra­vo da ko­ri­sti sa­mo srp­ska pri­vre­da, a po­en­ta je da sto po­sto vred­no­sti pro­iz­vo­da ko­ji se ku­pu­je osta­ne kod nas”, ob­ja­šnja­va Lon­čar do­da­ju­ći da ide­ja ni­je ori­gi­nal­na, jer su je odav­no lan­si­ra­le „si­ro­ma­šne” dr­ža­ve – Švaj­car­ska, Bel­gi­ja, skan­di­nav­ske ze­mlje, pa ako to ra­de naj­bo­ga­ti­ji on­da mi tre­ba da uči­mo od njih i da sa po­no­som ku­pu­je­mo svo­je, za­klju­ču­je ovaj struč­njak ko­ji kao autor i men­tor pot­pi­su­je vi­še od 630 mar­ke­tin­ških pro­je­ka­ta. 

Na­ja­vlju­je da će ovu fi­lo­zo­fi­ju, ap­so­lut­no eko­nom­ski, mar­ke­tin­ški i tr­ži­šno oprav­da­nu, ali i da bi se sma­njio ot­klon pre­ma njoj, uz niz već odr­ža­nih pre­zen­ta­ci­ja, ši­ri­ti sa­rad­njom sa Dru­štvom eko­no­mi­sta Sr­bi­je. Za­ći će se i na eko­nom­ske fa­kul­te­te i vi­so­ke po­slov­ne ško­le, ali ne na­red­bo­dav­no, već po­en­tom vas­pi­ta­nja i ko­mu­ni­ka­ci­jom i tu se opet vra­ća­mo na no­vi­ne, ča­so­pi­se, te­le­vi­zi­ju... 

Ve­li­ko fi­na­le i kru­na ove ide­je i či­ta­vog pro­jek­ta bi­će „Ći­ri­lič­na ku­ća” pr­va u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da, či­je otva­ra­nje je oro­če­no za 27. ja­nu­ar 2020. go­di­ne, ali ni­ka­ko ne u Be­o­gra­du, na­gla­ša­va Lon­čar, jer je iz­ve­sno da bi po­se­ti­o­ci zbog bo­gat­stva pre­sto­nič­ke po­nu­de, tek pro­tr­ča­li kroz nju. Vi­đe­na je u ne­koj od op­šti­na Sr­bi­je, ko­je će ubr­zo mo­ći da se ja­ve na kon­kurs sa ze­mlji­štem i in­fra­struk­tu­rom, ho­te­li­jer­skim i ugo­sti­telj­skim ka­pa­ci­te­ti­ma, a ku­ća će sa 3.500 kva­dra­ta, spolj­nim i unu­tra­šnjim am­fi­te­a­trom bi­ti na­do­grad­nja te tu­ri­stič­ke de­sti­na­ci­je. U njoj se mo­ra bo­ra­vi­ti bar dan-dva mi­ni­mum, da po­se­ti­o­ci po­slu­ša­ju šta ima­ju da im ka­žu et­no­lo­zi, de­mo­gra­fi i isto­ri­ča­ri…, da se upo­zna­ju sa stal­nom mu­zej­skom po­stav­kom, ak­tu­el­nim iz­lo­žba­ma i ni­zom dru­gih sa­dr­ža­ja, pa i ga­stro­nom­skim ko­ji ople­me­nju­ju du­šu i te­lo.  

„Ći­ri­lič­na ku­ća” tre­ba da bu­de ste­ci­šte srp­skog na­ro­da, me­sto na ko­je bi lju­di do­la­zi­li da se ople­me­nju­ju svo­jom pro­šlo­šću, kla­nja­ju svom po­re­klu i svim onim oso­bi­na­ma ko­je ga kra­se, ali bi tre­ba­lo da po­sta­ne i jed­na vr­sta tu­ri­stič­ke me­ke. Me­đu oni­ma ko­ji nam se pri­dru­žu­ju u ovom na­sto­ja­nju do­mi­ni­ra­ju vi­so­ko obra­zo­va­ni lju­di, ko­ji su shva­ti­li ko­li­ko su ot­po­ri neo­li­be­ra­li­zma i glo­ba­li­stič­ke po­li­ti­ke ira­ci­o­nal­ni, jer ne­ma re­či o do­vo­đe­nju u pi­ta­nje sta­tu­sa ma­nji­na. Sva­ko ima pra­vo da po­tvr­đu­je sli­ku svo­ga po­sto­ja­nja, a ovo je pre sve­ga eko­nom­ska kam­pa­nja iz ko­je iz­ra­sta raz­voj pa­tri­o­ti­zam i ro­do­lju­blja, po­ru­ču­je Lon­čar.


Komentari26
4ccdc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драгољуб Збиљић
НАМЕТАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ И ЛАТИНИЦЕ НЕ МОГУ СЕ ИЗЈЕДНАЧИТИ. Наметања ћирилице и латинице не могу се никако упоређивати. Јер, Србима је, чињенично, латиница наметана голим насиљем и забранама ћирилице, па и под окупацијом директно туђинском чизмом, рецимо у Првом светском рату, и строгим забранама ћирилице (у НДХ, на пример), а ћирилица није никада Србима наметана уз претњу ножем и топовима. И, што је посебно битно, циљ наметања латинице био је јасан: полатиничити, покатоличити и асимиловати (дакле, нестајање Срба попут асимилације Срба католика), а ћирилица је стизала Србима, ипак, ненасилним путевима и Срби су ту ћирилицу самостално реформисали и прилагођавали потребама свога језика. То се "наметање" ћирилице никада нити сме, нити може нити је научно и праведно изједначавати у наметању.
Коста
@Vladislav Marjanovic -- "Stranci (Vizantinci) nam nametnuse cirilicu, stranci (Habsburgovci) latinicu." Звучи добро, али не одговоара истини. Прву ћирилицу смо примили од Бугара (Словена), а од XVIII в. такозвано грађанско писмо ("гражданский шрифтъ") од Руса (Словена). Од 1868. примили смо (опет својевољно) ову ћирлицу од Вука (Србина). Нико Сбрима НИКАДА није наметао ћирилицу! Срби су се одуприали латиници под Маријом Терезијом и под окупацијом 1914. Латиница је наметана од Даничића и у Александровој Југославији и Новосадксим договорм у Титивој. Хрватска латиница је проглашена "другим" српским писмом (проф. Пижурица 2002), а двоазбучје "богатством". Народ је ипак одобрио Устав 2006. и Члан 10. Пре пар година у Војводини неки изједначавају ћирилицу с "фашизмом". Наводно само необразовани и са села пишу њом. Неки је сматрају "превазишлом," или "мрачном". Трећи кажу да с њом не може у Европу! Комунсти су је изједначавали са "четништвом". Чуди да је сироте још има.
Коста
@Vladislav Marjanovic -- Не знам како да Вам одговорим, јер ово пишем већ трећи пут. Ово су чињенице: (1) Срби су се одупирали указима М. Терезије за прелаз на латиницу. (2) Срби су знали да Вук ради за Беч па је "оклевање" било разумљиво. (3) Вукова ћирилица није победила ни политиком ни присилом, него популарношћу кад је повучен указ Милоша Обрнеовића о забрани употребе Вукових слова (љ, њ, ј). (4) С друге стране, латиница је увек Србима наметана. (5) Србима треба исто колико и Русима, Бугаирма, Грцима, Израелитима, Арапима, Кинезима, итд. Ниједан то тих народа свој језик не пише у стандардном облику на више од једне забуке и нема никаквих проблема са Западом.
Preporučujem 4
Vladislav Marjanovic
Oklevanje i konacno prihvatanje Vukove cirilice bila je opet politicka odluka u skladu sa tadasnim odnosima sa Austrougarskom i Rusijom koja je, na kraju, administrativno nametnuta. Isto je tako bilo i sa dvojezicnom azbukom. Ovde je razlog bio i stvaranje Prve odn. Druge Jugoslavije radi izbegavanja unutrasnjih netrpeljivosti. Nametnuo se i praktican razlog: latinicke pisace masine mogle su se upotrebiti za korespondenciju na zapadnim jezicima. Na zalost, borba oko pisma ne doprinosi ni ocuvanju drustvene kohezije, ni komunikaciji, vec politicko-propagandistickim manipulacijama putem getoizacije kolektivistickih identiteta. Ne gubi se nacionalna pripadnost ako se zna pisati na dva, a moglo se i na tri, da je sacuvana arabica. Medjutim, cirilica jeste kulturno nasledje i kao i svaku bastinu treba je cuvati i negovati. Neka se uci u skoli, ali ne uz potiskivanje latinice. Ona je potrebna za oznaku ulica, saobracajnih veza i informacija koje pomazu orijentaciju stranim gostima.
Preporučujem 1
Prikaži još odgovora
Зоран Маторац
Мислим да део проблема лежи у томе што се ћирилица код једног броја људи доживљава као писмо полуписмених, оних са само четири основне.
Драгољуб Збиљић
Тачно је. Све је учињено да се ћирилици налепе сваковрсни епитети да би се Срби ње почели стидети. Ћирилица се прогони тачно од 1.060. године. У том прогону си примењивани најневероватнији методи.
Preporučujem 24
Драгољуб Збиљић
За Стефана Петковица: Не кажем да проф. Мило Ломпар није паметан човек и национално усмерен, само тврдим да он не разуме проблем ћирилице у Срба, не разуме како је и ко протеривао ћирилицу из српства и с којим коначним циљем (асимилација Срба преко њиховог латиничења). Проф. Мило не разуме зашто је Србима изузетно важно српско писмо и он не разуме зашто није могуће сачувати ћирилицу ако она остане у Правопису српскога језика и даље само као алтернативно писмо. Мило је учио српскохрватски језик и није схватио зашто је и како Новосадски договор о српскохрватском језику и оно око тог договора било погубно по српску азбуку. Остало Вам верујем да проф. Мило разуме. Рекао сам само оно што он не разуме. За остало све свака му част!
Valsimot
Какви бре, коментари. Нека Председник Републике свим законским средствима примени Устав Србије. Нека Патријарх и протопрезвитери СПЦ причају послс литургија шата је основ националног идентитета. А не, "Прва, Друга" и ко ко зна још која Србија.
Драгољуб
Тачно је. Валсимоте! Кад би Председник био за поштовање Члана 10. Устава Србије, довољно би било да тражи од Владе да се нареди примена тога члана Устава у свим областима у вези с језиком Срба, а то значи и да се нареди да лингвисти немају изузетак у поштовању Устава у решењу питања писма у Правопису српскога језика, за српску азбуку не би било никаквих проблема, па би и Срби имали своје језик само на српском, а не и на туђем писму. Туђе језике и писма, наравно, учили бисмо тако како их уче други народи, а свој језик писали9 бисмо свуда и увек само својим писмом, како то чине сви други, и мањи и многобгро9јнији народи. И тада се не би само Срби једини на свету дели8ли и по свом писму.
Preporučujem 21

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja