Makronov ključni obračun sa sindikatima

Od našeg specijalnog izveštača 

Pariz – Ukoliko planirate odlazak u Pariz do 28. juna, bilo bi dobro da još jednom razmislite. Jer je trenutno ovde u toku serija štrajkova, od kojih je najveći na železnici, a koji po analitičarima predstavljaju do sada najveći test za Makronovu vladu.

Iako su u osnovi protesta zahtevi za veće plate i borba protiv vladinog predloga mera koje predviđaju ukidanje brojnih beneficija koje su radnici imali od 1920. godine, uključujući garanciju doživotnog posla i prevremenog odlaska u penziju, železničari – kojima se priključili zaposleni u avio-saobraćaju i sektoru energetike, kao i studenti i đubretari – strahuju da će najavljene reforme izmeniti izuzetno povoljan sistem socijalne zaštite, po kojem je Francuska poznata. Primera radi, Francuska troši na sistem socijalne zaštite više od bilo koje zemlje Evropske unije – 34,3 odsto BDP (prosek EU je 28,7 procenata).

„Er Frans” je objavio da u dane štrajka bude otkazano oko 30 odsto letova. Zarade pilota i zemaljskog osoblja zamrznute su od 2011. godine. Neke od francuskih univerziteta takođe su zauzeli studenti koji se izjašnjavaju kao radikalni levičari i anarhisti, a koji protestuju zbog nedavno uvedenog selektivnijeg upisa na fakultete.

Najmasovniji štrajk je u sektoru železnice, koji vode četiri sindikata državne železničke kompanije SNCF, a koji stvara i najviše problema za oko 10 miliona građana Pariza (sa predgrađima) i za oko 30 miliona turista, koliko se procenjuje da godišnje poseti Grad svetlosti. Nije poremećen samo saobraćaj u Francuskoj, već i u Evropi. Ova kompanija zapošljava 180.000 radnika u 120 zemalja i dnevno šalje 14.000 vozova širom sveta.

Za Srbe, navikle na blokadu ulica, proteste i pešačenje, trenutni štrajk u glavnom gradu Francuske, koji predvodi prokomunistički orijentisan najveći sindikat, u najmanju ruku je čudan. Jer, štrajkuje se dva dana, zatim tri dana sve funkcioniše normalno. I dok železnica dnevno gubi najmanje 20 miliona evra, kako je za medije izjavio direktor železničke kompanije SNCF Gijom Pepi, jedno je sigurno: u Parizu trenutno najbolje zarađuju taksisti.

Štrajk inače obuhvata delove metroa, RER (vozove koji saobraćaju od centra Pariza ka predgrađima i delom idu ispod zemlje poput metroa) i velike linije na kojima operišu TŽV, brzi vozovi. Osim što su u danima štrajka pojedine linije ukinute i smanjen broj vozova, ukidaju se i pojedine stanice, pa se može dogoditi da sa koferom od 20 kilograma „prešišate” izlaz za aerodrom. U takvom slučaju nema druge do da potražite alternativni put za povratak na željenu stanicu, kombinujući nekoliko metro ili RER linija.

Štrajk je počeo 3. aprila, posle najave predsednika Makrona da je neophodno osavremeniti položaj radnika na železnici koji datira još iz 1920. godine, odnosno vremena kada je ovaj posao bio fizički opasan i psihički zahtevan. Privilegije tada uspostavljene i danas podrazumevaju garantovani posao i odlazak u penziju sa 52 ili 57 godina, uz besplatna putovanja za članove porodice (u Francuskoj se u penziju odlazi sa 62 godine života). Železničari zahtevaju da se ovaj sistem ne menja, ali traže i povećanje plata od šest odsto, dok je vladin predlog povišica od dva procenta i da stare privilegije ne važe za nove zaposlene.

Nekadašnji predsednici Širak i Sarkozi takođe su pokušali da raspetljaju zastareli železnički čvor, ali su odustali od reformi pod pritiskom štrajkova koje su podržali i ostali građani. Danas je situacija nešto drugačija, jer, prema istraživanjima, javno mnjenje je podeljeno: 52 odsto građana podržava reforme, a 48 procenata proteste.

U podršci štrajkačima, a protiv reformi, ujedinili su se i krajnja desnica i krajnja levica, kao i deo Makronovih birača, tvrdeći da je pravi plan vlade privatizacija železnice i okončanje privilegovanog sistema socijalne zaštite.

Putovanje od 500 evra za Srbe – besplatno

U samom gradu štrajk se ne oseća previše, autobusi rade normalno, a šetnja je prijatna opcija ukoliko nemate strpljenja da čekate proređen metro. Najveći problem je putovanje van Pariza. SNCF svakoga dana posle 17 časova ažurira na sajtu spisak polazaka za sledeći dan, šalje i obaveštenja imejlom, a na svih šest stanica raspoređeno je dodatno osoblje koje putnicima objašnjava da kupljenu kartu mogu da zamene za neki drugi dan ili im se vraća novac.

Većina putnika tako i uradi, a za one poput Srba, koji su u protekle dve decenije svašta preturili preko glave, odustajanje nije opcija. U toku jednog od dana štrajka uputili smo se u Gar Sen Lazar, drugu najprometniju SNCF stanicu u Francuskoj, u kojoj vozovi sa 27 platformi dnevno prevezu oko 450.000 putnika. Iako je stanica bila sablasno prazna, oni retki koji su se usudili da dođu otkrili bi da pojedini vozovi ipak saobraćaju i da uz dosta snalažljivosti mogu u istom danu da odu iz Pariza i da se vrate. I to besplatno.

Tako smo i mi obišli Vernon i Živerni, gradiće udaljene 75 kilometara od Pariza, kombinujući prvo metro i RER, pa brzi voz i na kraju turistički vozić. Zanimljivo je da putnicima na velikim linijama niko nije tražio kartu, iako su kondukteri patrolirali kroz vagone. Prednost hrabrih u danu štrajka bili su prazni vozovi, pa su malobrojni mogli da se baškare u vagonima prve klase.

Do Vernona smo, dakle, došli besplatno, u prvoj klasi, a jedino je osam evra koštao turistički vozić (poput onih koji kruže Kalemegdanom ili Budvom) do susednog Živernija, mesta u kojem je živeo Klod Mone, jedan od najvećih slikara. Poređenja radi, u regularnim uslovima, ovo povratno putovanje vozom košta najmanje 26 evra, a autobusom od 60 do 120. Taksi od Pariza do Moneovog grada u jednom pravcu je 250 evra.