Specijalno za Politiku
Pariz – Studenti moraju da shvate da ako žele da polože ispite moraju da uče, a ne da protestuju, niko im neće pokloniti čokoladu u ovoj republici, izjavio je cinično predsednik Makron, nazivajući mnoge profesionalne strukture koje su se pobunile protiv njegovih novih sistematskih drakonskih zakona i ograničenja u Francuskoj „profesionalcima nereda”.
Ali, šta se to u stvari događalo na univerzitetima širom zemlje, a što je primilo oblik političkog otpora i šire društvene pobune?
Posle gotovo pedeset godina od onih događanja koja su obeležila maj 1968, krenuo je novi talas pobuna, odgovor na odluku predsednika države da sprovede pogubni zakon „ORE” koji bi garantovao samo deci veoma imućnih studiranje na fakultetu, da bi se bogati još više obogatili, a ostatak sveta mogao je i, štaviše, trebalo bi da potone na dno, kao Atlantida.
Jednog jutra, ima tome nekih mesec dana, uputila sam se na Sorbonu da održim ranojutarnji čas studentima, u vreme kada se čistači ulica upravo bude i nisu još ni počeli da polivaju sve oko sebe. Drevni bastion svake akademske aktivnosti bio je, pak, blokiran, moji studenti me nisu čekali u zgradi, već su stajali mirno ispred nje protestujući protiv zle volšebnice, birokratske mašinerije, protiv predsednika i njegovih zakonodavnih predloga. Usledile su brojne studentske barikade svih centara Sorbone, evakuisan je sav nameštaj iz zgrade, stavljen da blokira ulaz u zgradu, kao i prilaz liftovima, organizovane su brojne generalne sednice studentskih sindikata, a ogroman broj studenata jednom instalirani u zaposelu zgradu, nastavili su u njoj tokom dve nedelje da jedu, spavaju i sanjaju čist aktivizam Pariske komune – sve dok ih policija nije isterala odatle, na njoj svojstven, najbrutalniji način. Predavanja su prestala, istovremeno svaka informacija o tome šta se stvarno događa u zgradama fakulteta je prekinuta od strane našeg univerzitetskog predsednika koji nam je, ipak, svima poslao neko majušno pismo u kome je pomenuo „zle napasnike koji su polomili sve stolice u našim amfiteatrima u Panteonu i na Tolbijaku“, ali nikako nije pozivao da nas vidi i da zajednički pokušamo da razrešimo škakljivu situaciju, da obavestimo medije o tome šta se zbiva na neki ozbiljniji način... i tako sve do 5. aprila.
Elektronska pošta na sreću nije prekinuta, tako da smo od sindikata saznali da je „posle cele nedelje okupacije Sorbone od strane nezadovoljnih građana“ život u zgradi zaista dobro organizovan, obroci, čišćenje sala i planiranje budućih akcija, kao i ulazak u zgradu koji je bio otvoren u rano jutro svim studentima. Osoblje Sorbone, uključujući kompjuteriste i profesore, stotinak nas koji smo se okupili u amfiteatru K, održali smo vanredno veće na kome smo koncentrisano i solidarno izrazili saglasnost da po svaku cenu podržimo mobilisane studente. Profesori su počeli revnosno da se angažuju. Na vanrednim većima studenata, na većima bez studenata, tokom dana i tokom noći, dok je administracija ćutala, a sekretarijati različitih departmana nam uporno i dalje slali poruke – naređenja da insistiramo na održavanju predavanja, na izlaženju na skorašnje ispite gde bismo ispitivali studente onaj deo gradiva koji im nismo do danas ni predavali. Direktorka našeg odseka za jezik i književnost slala nas je na različite pomoćne filijale univerziteta da bismo, posle stotinak mejlova uzalud poslatih studentima tokom jedne noći, bespomoćno otkrili sledećeg jutra da su svi centri Sorbone barikadirani, zatvoreni i blokirani, zatrpani neprestanim urlicima nezadovoljnih studenata.
Devetog aprila otišla sam u Tolbijak i ušla na sporedni ulaz, jedva otvoren za prolaz i unošenje hrane, izdelila jabuke i banane omladincima koji su ličili na moje studente iz klase TD 58, TD 75 i TD 84 i ušunjala se u amfiteatar D gde se održavao zbor od nekih 200 zbijenih studenata. Mnogi od njih su, jednom se izborivši za mikrofon, oštro kritikovali ponašanje profesora i njihovo često neadekvatno ocenjivanje, a kada sam ustala da im objasnim da i sama, budući da sam profesor pod ugovorom kome se plaća tek na kraju semestra, nisam primila platu još od septembra, u sali je zavladao tajac. Tišina je teško pala, kao sekira, kao i moje reči da je vrlo moguće da sam u takvom stanju duha nekoga i loše ocenila. Pošto je filosofski odsek organizovao ovo okupljanje, posebno su me dobro razumeli kad sam naglasila da je „Makaron“, koji je tvrdio da je slušao filozofa Pola Rikera, sigurno te časove prespavao u klupi, jer je studiranje filozofije po svojoj prirodi dosta različito od preterane ljubavi prema novcu neoliberalnog neoliberaliste. Čini mi se da su ih moje reči čudno razmrdale jer su me dvojica od njih gotovo istovremeno upitala: „Pa vi hoćete da kažete da ste nam sve do danas besplatno predavali?“ Čuđenju ne beše kraja, a plima promene je sve više rasla.
