ponedeljak, 06.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:09

Božuri ne cvetaju u dvorištu Petra, Spiridona i Sretka

U naselju Do, u Leposaviću, petočlana porodica Vulićević bori se da preživi, prehrani se i održi narušeno zdravlje
Autor: Biljana Radomirovićnedelja, 29.04.2018. u 22:00
Вулићевићи поред неомалтерисане куће (Фотографије Б. Радомировић)

Le­po­sa­vić – „Ni­smo mo­gli da iš­če­ka­mo da do­đe­te. Žu­ri­li smo iz ško­le i iz do­ma zdra­vlja, da ne za­ka­sni­mo, pa da nas če­ka­te!” Ova­ko nas u Uli­ci To­plič­kih ju­na­ka, bez bro­ja, u na­se­lju Do u Le­po­sa­vi­ću, do­če­ku­ju Pe­tar, Spi­ri­don i Sret­ko, ti­ska­ju­ći se na pred neo­mal­te­ri­sa­nom prizemljušom.

Pe­tar i Spi­ri­don su bli­zan­ci od 14 go­di­na, go­di­nu mla­đi je Sret­ko. To su tri si­na Dra­gi­še (54) i Mi­re (41) Vu­li­će­vić, ko­je smo pr­vi put sre­li pre ma­nje od go­di­nu da­na.

Ni­šta se, bog­zna, od on­da ni­je pro­me­ni­lo. Pe­tar osla­bio, ima 38 ki­la, Spi­ri­don se „ubu­cio”, Sret­ko po­ras­tao. Još ve­ća si­ro­ti­nja im se na­to­va­ri­la, di­še iz sva­kog ćo­ška. Re­klo bi se svud gde vam po­gled ode. – ’Aj­de, evo me, pri­čaj­te! Tra­ži­li ste da do­đem. Ko će pr­vi – sme­je­mo se, ne bi­smo li raz­bi­li muk  ma­li­ša­na, ko­ji se be­hu po­sti­de­li.  – Je l’ mo­gu ja – di­že dva pr­sta naj­ku­ra­žni­ji Sret­ko.

Ume­ša se otac. Svi ko po ko­man­di ustuk­nu­še. Mi­ra, že­na ko­ja se svi­kla na ov­da­šnji na­rod, ro­dom Go­ran­ka, sku­pi­la se u ćo­šku ras­kli­ma­ta­nog ka­u­ča.

Se­di­mo u pro­sto­ri­ji ko­ja je i ku­hi­nja i dnev­na i „pri­ma­ća” so­ba i u ko­joj svi pe­to­ro spa­va­ju. 

Pi­sa­la je „Po­li­ti­ka” o ovoj po­ro­di­ci. Do­ta­kla je pri­ča lju­de, sti­za­la je nov­ča­na po­moć za hra­nu, za le­ko­ve, ali i za bi­cikl, od pro­fe­so­ri­ce iz Be­o­gra­da. Bi­cikl ni­su ku­pi­li, jer je bi­lo pre­če da se ku­pi bra­šno, še­ćer, so,... Da se Pe­tru uzmu le­ko­vi.

– Sla­li su lju­di ko­li­ko je ko imao. Bi­cikl ni­smo ku­pi­li, a svoj tro­ji­ci je žao što pa­re ta­ko odo­še. Ali, ne­ka. Bi­li su lju­ti na me­ne i Mi­ru – smi­re­no go­vo­ri Dra­gi­ša, gle­da­ju­ći u pla­stič­nu mu­še­mu na sto­lu ko­joj su ša­re iz­ble­de­le.

Po­ka­zu­je pri­zna­ni­ce na ko­ji­ma su ime­na lju­di ko­ji su sla­li no­vac. Na jed­noj  pi­še – „za bi­cikl”, na dru­goj – „pu­no do­brog zdra­vlja”, na tre­ćoj „za le­ko­ve’… Sti­gao je i apa­rat za me­re­nje pri­ti­ska. Lič­no im je, ka­ko re­če Mi­ra, „sva­ku le­po­tu” do­neo i pr­vi čo­vek op­šti­ne Le­po­sa­vić. 

– Do­neo nam je hra­ne, sred­stva za hi­gi­je­nu. Ma, bi­lo je tu sva­ke le­po­te – uklju­či se u pri­ču maj­ka de­ča­ka, ko­ji su se vr­po­lji­li na „svom” kre­ve­tu, sa ko­jeg be­še spao iz­an­đao po­kri­vač. – I da­lje na tom kre­ve­tu spa­va­te – ote nam se.

Na­sred so­be „sme­de­re­vac”, a kad ov­de du­ne se­ve­rac s Ko­pa­o­ni­ka, ce­la so­ba se na­pu­ni di­mom i ga­re­ži. Je­di­no je te­le­vi­zor nov i ma­li elek­trič­ni špo­ret ko­ji je „na­sa­đen” na onaj ne­ka­da­šnji, sve osta­lo – do­tra­ja­lo.

Pri­ča Dra­gi­ša da im je mno­go po­mo­gao i Cen­tar za so­ci­jal­ni rad u Le­po­sa­vi­ću, ko­ji vo­di Gra­di­mir Na­stić. – Pe­ro pri­ma tu­đu ne­gu i po­moć, do­bi­ja­mo deč­ji do­da­tak, a ne­dav­no smo pri­mi­li i jed­no­krat­nu po­moć. Do­bi­jam i ja pa­re iz „Trep­če”. Ali, vo­leo bih bar ne­što ima­nja da ob­ra­đu­je­mo. Imam go­re u se­lu, ali ne­mam kul­ti­va­tor, ne­mam trak­tor, a sve to dok pla­tim, ne is­pla­ti se. 

Ima ast­mu, sla­bo sr­ce, a i sve sla­bi­je vi­di. Hteo je pro­šle go­di­ne, po­sle na­šeg tek­sta, ge­ne­ral­ni di­rek­tor „Trep­če” da vra­ti Dra­gi­šu na po­sao. Ali Dra­gi­ši se zdra­vlje is­pre­či­lo. 

Od­jed­nom se uglas u raz­go­vor uklju­ču­je Pe­ro:  – Na­pi­ši­te da mno­go vo­li­mo u cr­kvu da ide­mo. Ta­mo nas je­rej Dra­gan Đu­kić i Ju­go­slav Mar­ja­no­vić i pro­to­je­rej Mi­lo­mir Vla­ško­vić na­sme­ja­ni do­če­ku­ju. Da­ju nam hra­nu. Obo­ža­vam Div­nu Lju­bo­je­vić. Znam sve nje­ne pe­sme. A či­tao sam da je ro­đe­na u Be­o­gra­du i da ta­mo ži­vi! Sret­ko ima svo­ju pri­ču. Upa­da i ka­že da „obo­ža­va” Jo­va­na Tr­ku­lju. Obo­ji­ca vo­le du­hov­nu mu­zi­ku, dok Spi­ro vi­še vo­li jed­nu pe­va­či­cu na­rod­ne mu­zi­ke.

Naj­sta­ri­jem si­nu Vu­li­će­vi­ća, Pe­ru, pe­di­ja­tri do­ma zdra­vlja u Le­po­sa­vi­ću su pre dve go­di­ne ot­kri­li vi­sok pri­ti­sak. Sva­ko­dnev­no tri pu­ta dnev­no mo­ra da ga kon­tro­li­še. Mo­rao bi da bu­de i na stro­gom re­ži­mu is­hra­ne. Ali ova po­ro­di­ca je vi­še glad­na. Si­ta – sko­ro ni­ka­da!  

Na­vi­kao je Pe­ro na stal­ne od­la­ske kod le­ka­ra, s osme­hom ka­že da vo­li sve dok­tor­ke u Deč­joj.

Sva tro­ji­ca su pe­ti raz­red. Idu u ško­lu „Ko­sov­ski bo­žur”, ko­ja je za de­cu sa po­seb­nim po­tre­ba­ma. Vo­le in­for­ma­ti­ku, ma­te­ma­ti­ku i fi­zič­ko. Do­bro i re­ci­tu­ju, zna­ju  da glu­me, pa ih je u jed­noj pred­sta­vi  sni­ma­la te­le­vi­zi­ja u Mi­tro­vič­kom dvo­ru, u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci.

Tri de­ča­ka, a sva tro­ji­ca raz­li­či­ti. Jed­no im je za­jed­nič­ko. Do­bro su vas­pi­ta­ni i ne­ka­ko, po­seb­no ve­se­li!

Mi­ra za njih, sa osme­hom ka­že: „To su mo­je ćer­ke”!

U ku­ći ni­jed­na igrač­ka. Ni­je­dan autić za de­ča­ke. A ka­žu, vo­le­li bi da ima­ju mo­bil­ne te­le­fo­ne. Sad su, ka­žu, od­ra­sli. 

Od­mi­če dan, a Vu­li­će­vi­ći bi da mno­go to­ga ka­žu. Iz­la­zi­mo u neo­gra­đe­no dvo­ri­šte. Ve­li Mi­ra, da je ogra­de, bar one od ži­ce, mo­gla bi tu u dvo­ri­štu da za­sa­di ko­ju le­ju lu­ka, šar­ga­re­pe, sa­la­te, ne­ki odžak krom­pi­ra, gra­šak, bo­ra­ni­ju. Bar to da ne ku­pu­je. – Za­sa­di­li bi­smo i bo­žur. Sva­ke go­di­ne de­ci obe­ćam. Ali, ka­ko, kad je plac bez ogra­de –ša­pu­će ova vred­na že­na, ko­ja je u Or­ču­ši, se­lu na Ša­ri, od­ma­le­na sve po­slo­ve bez po­go­vo­ra ra­di­la.

Dok kre­će­mo ka iz­la­zu, pro­vi­ri­smo u do­bro nam zna­nu so­bu. Sva­ki ćo­šak kr­cat. Tro­kril­ni ši­fo­njer, deo re­ga­la ko­ji im je ne­ko po­klo­nio, po­ste­lji­na, će­bad… Sve ured­no slo­že­no.

U hod­ni­ku go­mi­la iz­no­še­ne obu­će. U ku­pa­ti­lu ko­ri­to. „I da­lje pe­reš na ru­ke”, okre­nu­smo se k Mi­ri. Tek tad, zbog sli­ka­nja, pri­me­ti­smo da je u istom džem­pe­ru, kao i pro­šle go­di­ne. „Da i da­lje”, ti­ho od­go­vo­ri i  ko da se za­sti­de. 

Na­po­lju sti­sla že­ga, ko da je Pe­trov­dan. Na ne­bu ni­jed­nog obla­ka. Ni da­šak ve­tra. 

Pre go­di­nu da­na do­la­zi­li, ka­žu, „ne­ki lju­di, ne­što gle­da­li, me­ri­li, obe­ća­li sprat ili so­bu da do­gra­de. Ni­je ih Mi­ra za­pit­ki­va­la ko­ji su. Re­kli da su za njih sa­zna­li iz no­vi­na.

Ras­pi­ta­smo se. Tre­ba­lo je da po­mog­nu iz „Maj­ke de­vet Ju­go­vi­ća”. 

Bi­li tad i – ni­kad vi­še. A če­ka­li su ih Vu­li­će­vi­ći go­di­nu da­na.

Naj­vi­še se ra­do­va­la tro­ji­ca de­ča­ka. – A da li ti ho­ćeš da ih zo­veš i pi­taš da li će opet da do­đu. Da nam na­pra­ve so­bu – mo­le­ći­vim gla­som upi­ta Sret­ko. – Ho­ću –  obe­ćah svoj tro­ji­ci.

Već su­tra­dan sam zva­la cr­kve­nu slu­žbu Ra­ško­pri­zren­ske epar­hi­je u Gra­ča­ni­ci. Pr­vog da­na su lju­ba­zno od­go­vo­ri­li na naš po­ziv, a već sle­de­ćeg – muk. Mo­žda je bi­lo do lo­ših te­le­fon­skih ve­za!   

Pe­tar, Spi­ri­don i Sret­ko ne ma­šta­ju o mo­ru na ko­jem ni­kad ni­su bi­li. Ni­su, iz zdrav­stve­nih raz­lo­ga. A vo­le­li bi da se uve­re da je „za­i­sta mo­re sla­no”! Ali, ma­šta­ju o svo­joj so­bi gde bi uči­li, cr­ta­li cr­kve i ma­na­sti­re, slu­ša­li du­hov­nu mu­zi­ku. I re­ci­to­va­li „Bo­že prav­de”. 


Komentari2
60a48
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Biljana Radomirović
Svi koji žele novčano ili u higijenskim i prehrambenim paketima (roba koja nije kvarljiva) da pomognu petočlanoj porodici Vulićević, to mogu da urade na adresu: Dragiša Vulićević "Topličkih ustanika" bb 38218 Leposavić Hvala, u ime porodice! Biljana Radomirović, novinar
suzana žagar
Pomozimo tim dobrim ljudima, da žive dostojno.Deci dajte stipendije, pomozimo svi da se kuća dovrše, a i božure zasadimo....pokrenite akciju...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja