četvrtak, 21.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00

Poslednji kalioničar „Crvene zastave” otišao u penziju

Radilo se mnogo, plate su bile dobre, trošilo se u kafanama, preko sindikata se išlo na more, politika nas nije interesovala, a za Prvi maj bilo je kao za slavu, priča Ljubiša Stevanović Pube
Autor: Brane Kartalovićutorak, 01.05.2018. u 22:00
Љу­би­ша Сте­ва­но­вић кад је по­чео да ра­ди 1974. и ка­да је оти­шао у пен­зи­ју 2018. го­ди­не (Фото Лична архива)

Lju­bi­ša Ste­va­no­vić Pu­be je To­min drug iz de­tinj­stva, To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, biv­šeg pred­sed­ni­ka Sr­bi­je. Od­ra­sli su za­jed­no u Sta­roj rad­nič­koj ko­lo­ni­ji, na­se­lju od dr­ve­nih, rad­nič­kih ba­ra­ka u či­jim su se dvo­ri­šti­ma igra­li. Pu­be je obi­čan čo­vek, je­dan od pro­le­te­ra ko­ji su ra­di­li i gra­di­li „Za­sta­vu”, ko­ji su ži­vot ve­za­li za naj­ve­ći so­ci­ja­li­stič­ki gi­gant na Bal­ka­nu. On je po­sled­nji ško­lo­va­ni „Za­sta­vin” ka­li­o­ni­čar. U pen­zi­ju je oti­šao ovog fe­bru­a­ra, sa 41 go­di­nom sta­ža. Do­bio je re­še­nje na 32.000 di­na­ra.

– Sma­nji­li mi ma­lo, jed­no tri-če­ti­ri hi­lja­de. Šta da ra­dim, ta­ko je, valj­da, svi­ma.

Pu­be se za­po­slio 1974, u dva­de­se­toj go­di­ni, od­mah po­što je za­vr­šio tri raz­re­da Voj­no­in­du­strij­ske ško­le.

– Sa­mo je još je­dan đak bio ka­li­o­ni­čar. On­da ni­si mo­gao da bi­raš za­ni­ma­nje, to se od­re­đi­va­lo po po­tre­ba­ma fa­bri­ke. Uči­li smo do­sta, mo­ra­li smo da zna­mo teh­no­lo­gi­ju ob­ra­de me­ta­le, sve ru­de gvo­žđa. Ko to ni­je znao, ni­je imao šta da­lje da tra­ži. Ima­li smo i me­ha­ni­ku i ma­šin­ske ele­men­te. Bo­lji đa­ci mo­gli su da upi­šu i če­tvr­ti raz­red, a ne­ki su oti­šli i na fa­kul­tet, po­sta­li in­že­nje­ri. Ima­li smo i prak­su. To obra­zo­va­nje kao ni­je bi­lo do­bro, sad iz­mi­šlja­ju ne­ku du­al­nu na­sta­vu.

Ra­dio je, pr­vo, u po­go­nu „Me­ha­nič­ke ob­ra­de” fa­bri­ke auto­mo­bi­la, po­tom krat­ko u fa­bri­ci la­na­ca „Fi­lip Klja­jić”, a u „Za­sta­va alat­ni­cu” je pre­šao 1983. I tu ostao 35 go­di­na.

– Kad sam do­šao, bi­lo je vi­še od 70 ka­li­o­ni­ča­ra, sad ka­da sam od­la­zio u pen­zi­ju, ni­je osta­lo njih pet­na­e­stak, sa sve uprav­ni­kom, teh­no­lo­gom. Šta kad ne­ko ode na bo­lo­va­nje? Pro­me­ni­la se vre­me­na, „Alat­ni­cu” su pre pet­na­e­stak go­di­na ku­pi­li Slo­ven­ci, „Uni­or kom­po­nents”, na­ba­vi­li no­ve ma­ši­ne. Kom­pju­ter­ska va­ku­um peć mo­že sve da ra­di, ne sa­mo da ka­li. Ni­je tre­ba­lo vi­še rad­ni­ka.

Sta­ra vre­me­na su, ka­že Pu­be, bi­la le­pa.

– Za ka­li­o­ni­ča­re je bi­lo po­sla. Ra­di­li smo i uslu­žno, za dru­ge fa­bri­ke u Ju­go­sla­vi­ji, ne sa­mo za „Za­sta­vu”. Mo­žda je ne­gde u dru­gim „Za­sta­vi­nim” po­go­ni­ma bi­lo ono „ra­dio, ne ra­dio, svi­ra ti ra­dio”. U „Alat­ni­ci” ni­je bi­lo ta­ko. Ali, ži­ve­lo se le­po, pla­te su bi­le do­bre, tro­ši­lo se u ka­fa­na­ma, pre­ko sin­di­ka­ta se išlo na mo­re. Išli smo na Ohrid, pa Pu­či­šće na Bra­ču, ta­mo su bi­la „Za­sta­vi­na” od­ma­ra­li­šta. U Trst smo išli sa­mi. Po­li­ti­ka nas ni­je in­te­re­so­va­la, a za Pr­vi maj bi­lo je ko za sla­vu.

Ipak, ni­je sve bi­lo ide­al­no.

– Sad kri­ti­ku­ju To­mu što ni­je za­vr­šio fa­kul­tet. Ni­je mo­gao, ni­je imao. Ot­kad je do­ži­veo po­ro­dič­nu tra­ge­di­ju, kad su mu po­gi­nu­li maj­ka i brat, sam se iz­dr­ža­vao. Bio je pa­me­tan, stal­no je či­tao, ba­vio se spor­tom, a sto­put je po­šte­ni­ji od ovih što ga na­pa­da­ju.

Po­sao ka­li­o­ni­ča­ra je, ka­že, te­žak. Is­pa­re­nja su ve­li­ka, tem­pe­ra­tu­re u pe­ći­ma vi­so­ke, od 850 do 1.200 ste­pe­ni. Vru­će je i u sa­mom po­go­nu, a zi­mi na­po­lju hlad­no da se smr­zneš.

– Ža­le mi se ne­ki po­li­caj­ci, ka­žu te­žak im po­sao. Ja znam da je je­dan ka­li­o­ni­čar pre­šao u po­li­ci­ju, a ne znam ni­jed­nog po­li­caj­ca ko­ji je do­šao me­đu ka­li­o­ni­ča­re. Ako ho­ćeš da pre­ži­viš ka­li­o­ni­cu, mo­raš da se ču­vaš. Bi­lo je po­vre­da, naj­vi­še ope­ko­ti­na. Uzmeš oso­vi­nu od ka­mi­o­na, ona te­ška pet­na­est ki­la, a ti je sam kle­šti­ma no­siš i pre­me­štaš. Ima­li smo jed­nom go­di­šnje si­ste­mat­ske pre­gle­de, a zbog ote­ža­nih uslo­va ra­da do­bi­ja­li smo po­la li­tra mle­ka, kao do­dat­ni obrok. Oti­šao sam kod dok­tor­ke, bi­li mi lo­ši ne­ki al­kal­ni fos­fa­ti, a ona mi ka­že ka­ko je utvr­đe­no da je ki­se­la vo­da bo­lja od mle­ka za moj po­sao. Pa, je l’ po­ro­di­lja­ma iz gru­di te­če ki­se­la vo­da? pi­tam je ja.

„Alat­ni­ca” je ra­di­la i de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, do­du­še ma­nje, ali ni­je sta­ja­la ni za vre­me bom­bar­do­va­nja.

– Ra­di­lo se ma­nje, vi­de­lo se da dr­ža­va pro­pa­da, ali pro­iz­vod­nja ni­je bi­la uga­še­na. A 1999. smo pre­me­sti­li ma­ši­ne i pe­ći na Ma­šin­ski fa­kul­tet. Zvo­ni uz­bu­na, ali mi ne pre­ki­da­mo po­sao. Go­vo­ri­li su da ra­di­mo za voj­sku. Šta ti znaš za ko­ga ra­diš, do­bi­ješ deo ko­ji tre­ba da se ka­li, ot­kud znaš če­mu to slu­ži.

Kra­gu­je­vač­ka „Alat­ni­ca” je pro­iz­vo­di­la de­lo­ve za auto­mo­bi­le, ka­mi­o­ne, sve vr­ste ma­ši­na. U „Za­sta­vi­nom” po­go­nu ka­li­li su se zup­ča­ni­ci, me­nja­či, pro­vla­ka­či, de­lo­vi li­vač­kih, bra­var­skih, ko­vač­kih ala­ta. Fa­bri­ka je, ka­že Pu­be, op­sta­la za­hva­lju­ju­ći di­rek­to­ru Lju­bin­ku Mi­ja­i­lo­vi­ću, ko­ji i sad vo­di fir­mu.

– Strog, ali po­šten. Ne­ma me­sta za fo­li­ran­te. Ta­kve je i ot­pu­štao, ali je svi­ma re­kao da ne mo­ra­ju da bri­nu ako im za­tre­ba po­moć. Ako tre­ba i 50.000 evra, kad se ne­ki rad­nik ili ne­ko iz po­ro­di­ce, ne daj bo­že, te­ško raz­bo­li. Ni­je hteo da do­zvo­li da ide­mo po ku­ća­ma ili da pre­ko te­le­vi­zi­je sku­plja­mo no­vac. Vo­dio nas je na Zla­ti­bor, u Ku­stu­ri­čin Ka­men­grad, u Bu­dim­pe­štu, Beč, tri da­na, Trst, Ve­ne­ci­ja, Ve­ro­na, sve je bi­lo pla­će­no.

Kad se vra­tio iz voj­ske, 1976, Pu­be je ku­pio „fi­ću”. Tad je imao i mo­ped „to­mos ”. Vo­zio je i „ke­ca”, i „osmi­cu”, i „tri­sta­ća”, a u pen­zi­ju je oti­šao sa „pan­dom”. Ško­lu­je de­cu i bri­ne se o nji­ma, dok če­ka da mu se su­pru­ga Ve­ra vra­ti iz pe­čal­be. Oti­šla je za Slo­vač­ku, ta­mo ra­di za 300 evra me­seč­no. Šte­di i ša­lje pa­re ku­ći.

– Ma, tre­ba da se vra­ti. A, ja... Ja ne znam šta bih bio da sve poč­nem is­po­čet­ka. Ve­ro­vat­no opet ka­li­o­ni­čar. To sam ceo ži­vot ra­dio, ne znam šta dru­go. 


Komentari9
2403b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драган
То је Србин. Вредан, радан, искрен и поштен. Ал шта вреди кад не воде државу такви, него неки српски изроди.
dragan stojanovic
Divan opis... propasti.
Gliga
Koliko je kalioničara upucano na dužnosti. Nijedan. Zato se manite poređenja sa policijom. Posao kalioničara je izmro kao i stotine do sada. Zamenila vas kompjuterska vakuum peć. Ajd' nek kompjuter zameni policajca. Možda jednog dana ali ne skoro : /
Živan Mićić
I policajce zamenjuju kamere, pozornika gotovo da ne mozes da vidis na ulici a i saobracajaca sve manje na raskrsnicama a u saobracaju haos! Vozi ko kako hoce cak i u suprotnom smeru!
Preporučujem 18
Драган
Колико калионичара за време дежурства седи у кафићу и пије муфте пиће, а по некад узме и неки рекет од дилера, или газде кафане кад треба мало да "зажмури"? Ни један.
Preporučujem 28
Sreten Bozic -Wongar
Srecna penzia junace. ( Ja sam svoj zanat zapoceo 1948 u Samotu iz Arandjelovca,bio je to pocetak odliva naroda sa sela u gradove. Dosao sam na zanat u opancima.Danas znamo da je najvece bogadstvo Srbije njena plodna zemlja. Hranila je narod od doba Nemanjica. U Kragijevcu je nekada postojao Institit za zito, Steta sto ga vise nema. Mozda ce proraditi opet kada politicari ogladne ).
Boske Brazilacc
Svaka čast majstore.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja