ponedeljak, 12.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 04.05.2018. u 08:15 Aleksandra Mijalković
ZANIMLjIVA SRBIJA

Sokobanjska razglednica

Termalni izvori iz rimskog doba, turski hamam, svež planinski vazduh i lekovito bilje, bistra jezera i drevna utvrđenja, izletišta i dobra hrana, legende i savremeni velnes programi – na gostima je samo da odaberu
Центар града (Фото Анђелко Васиљевић)

Kao dete sam smatrala, poput većine svojih vršnjaka, da je banja dosadno mesto čudnog mirisa, gde bake i deke, a od mlađih samo oni bolesni, odlaze na lečenje i oporavak, i gde je reč „provod” zabranjena. Trebalo je da prođe dosta vremena da bih se uverila – ne kao gost, već kao običan posetilac – da i nije baš tako.

Najviše me je obradovalo kad sam shvatila da, osim onih koji dolaze radi lekovite vode za kupanje ili pijenje, poseta doktorima i „propisane” terapije, ima i sasvim drugačijih gostiju, i da oni mogu da okrepe dušu i telo i nekim baš zanimljivim sadržajima. Sauna, masaža, uživanje u lokalnim gurmanlucima, posete galerijama i muzejima, koncerti, festivali, takmičenja, pešačenje po okolnim izletištima, kupanje u prirodi...

Svega toga ima u Sokobanji, jednoj od najomiljenijih u Srbiji, koja je lane obeležila jubilej: 180 godina otkako je, 21. juna 1837, po nalogu kneza Miloša Obrenovića, izvesni zastavnik Lazarević iz Vojnopolicijske kancelarije u Kragujevcu upućen na lečenje i odmor u Sokobanju kao prvi gost sa pravim „vaučerom”.

Tog dana, zapravo, počinje zvanični banjski turizam u Srbiji.

Kada kneza Miloša

Knez je veoma cenio blagotvornu banjsku vodu, a da bi se uverio u njen kvalitet, naložio je 1834. godine, odmah po oslobođenju od Turaka, da se uzorci pošalju na ispitivanje u laboratoriju u Beču. Rezultati su potvrdili da su sokobanjski termalni izvori zaista lekoviti. Miloš Obrenović je obnovio i dogradio tursko kupatilo, a za prvog banjskog lekara postavio uglednog austrijskog doktora Leopolda Erliha.

Vodopad Ripaljka
Čudesni vodopad Ripaljka, koji ovih dana moćno huči, peni se i udara o stene Ozrena, okružen oduševljenim posmatračima i njihovim kamerama, varljiva je i kratkotrajna pojava. Ukazuje se jedino na proleće, nakon što se otope snegovi, a pre nego što nastupe letnje žege. April je pravi mesec za posetu ovoj skakutavoj vodi, koja je upravo tako i dobila ime – na lokalnom dijalektu ripati znači skakati. Već početkom maja, naročito ako je vreme toplo i sunčano, izvor presuši i Ripaljka nestane.

Vladaru su verovatno prijali svež vazduh i planinsko okruženje, pa je i sam rado boravio u Sokobanji. Na ta vremena podsećaju česma kneza Miloša na putu ka Aleksincu, Milošev konak u centru grada (pretvoren u istoimeni restoran) i Miloševa kada u starom turskom hamamu.

Potonje kupalište je sazidano, u prepoznatljivom otomanskom stilu, pre pet vekova, i to na mestu nekadašnjih rimskih termi, o čemu svedoče ostaci drevnih temelja, opeke i mozaika, ali i oblik bazena, koji su okrugli (turski hamami su uglavnom četvrtasti). Duboka, a kratka Miloševa kada, opremljena sopstvenom česmom, smeštena je u zasebnoj prostoriji pored dva odvojena bazena, muškog i ženskog, sa vrućom lekovitom vodom iz podzemnih izvora. Iznad svakog bazena je kupola sa otvorima za prirodnu ventilaciju.

Ovo je, inače, jedino tursko kupatilo u ovom delu Srbije koje još radi (možete se „brčnuti” i u kneževoj kadi), a zaštićeno je kao kulturno-istorijsko dobro od izuzetnog značaja. Obnovljeno je 2005. godine, a ljubitelji sedme umetnosti pamte ga po čuvenoj sceni iz filma „Zona Zamfirova” Zdravka Šotre iz 2002.

Moravski račići za svet

Pored termomineralnih izvora, gostima su na raspolaganju i sve vrste usluga kakve se mogu očekivati u banji. Pre svega zdravstvenih – pomenimo nekoliko bolnica specijalizovanih za plućne i očne bolesti, smeštenih u zelenom okruženju – ali i rekreativnih, kao što su velnes i fitnes programi, pa preko leta kupanje u reci Moravici ili na Bovanskom jezeru, šetnje do izletišta Lepterija (pročulo se po prirodnom fenomenu – slici Bogorodice u steni), Očno i Kalinovica, planinarenje po Ozrenu, Rtnju, Devici i Bukoviku, obilazak Sesalačke pećine... I naravno, kulinarskih.

Legenda o Kamenu ljubavi
Na planini Ozren, usred prostrane livade, usamljena stena, nazvana „Kamen ljubavi”. Navodno, zaljubljeni par koji tu razmeni poljupce i zavete (ili, u novije vreme, napravi „selfi”) zauvek će sačuvati svoju ljubav. Prema legendi, kraj tog kamena sastajali su se i voleli naočiti hajduk Veljko Petrović, „Zmaj od Krajine”, ljubimac žena, i sitna, ali neustrašiva Čučuk Stana („Mala Stana”). Zajedno su se borili u mnogim bitkama, a onda i venčali.

A to nas neizbežno dovodi do čuvene manifestacije „Zlatne ruke”, tradicionalnog nadmetanja u pripremanju starih, autentičnih jela ovog kraja, koje se održava već 35 godina sredinom jula.

Jedan od osnivača, Golub Radovanović, pasionirani je sakupljač tih recepata, ali i lokalnih anegdota, legendi i priča iz prošlosti Sokobanje.

On je „čuvar tradicije” na još jedan način. Obnovio je dva veka staru vodenicu na reci Gradašnici, u istoimenom naselju, i tu osnovao „Etno-kutak Grudonjska vodenica”, gde posetioci mogu i sami da samelju brašno i umese čuvene kravajčiće, integralne pogačice pečene u crepulji.

– Ova veća, i pored nje jedna manja vodenica, koju bi tek trebalo obnoviti, potiču iz doba Miloša Obrenovića. Moj predak ih je 1833. kupio za četiri vola i četiri hektara plodne zemlje, a to je onda bila velika vrednost! Kao i ostalih 13 vodenica na Gradašnici, sa po 23 vodenička kamena, prestale su da rade šezdesetih godina prošlog veka, kad su svi prešli kod velikih državnih mlinova, mada ih je deda i tad povremeno koristio za uslužno mlevenje, jer su hleb ili proja umešeni od tako samlevenog brašna neuporedivo zdraviji i ukusniji od „industrijskog”. Naime, okretanjem kamena brašno se sporije mrvi i ne zagreva, pa očuva sve važne sastojke – objašnjava Golub.

Čuveno tursko kupatilo (Foto TO Sokobanje)

Kako i priliči „živoj enciklopediji” Sokobanje, Radovanović nam pripoveda o njenim slavnim vremenima, stanovnicima i gostima, ponekad se više oslanjajući na sopstvena istraživanja nego na zvanične hronike. Pokazuje nam jednu požutelu knjižicu, štampanu sredinom 19. veka. Izveštaj barona Herbera, koji je na poziv kneza Miloša došao u Srbiju 1845. godine da prouči njena rudna i mineralna blaga. Tu se pominje i Sokobanja, čiji se termalni izvori, po autoru, jedini mogu porediti sa u to vreme jednom od najprestižnijih evropskih banja Gaštajn u Austriji.

Nušićev „čekrk za dame”
Kad je, jednom prilikom, Branislav Nušić primetio koliko je izvesnim gospođama, posebno onim starijim i pozamašnijim, naporno da se po strmini popnu do popularne kafane „Kantina” na sokobanjskom „Vrelu”, predložio je da se one čekrkom, pričvršćene kanapom ili opasačem, izvuku na breg. Urnebesni poduhvat je privukao mnoge „volonterke” i bezbroj radoznalaca, a glavni događaj je bilo „izvlačenje” izvesne dame od gotovo 200 kilograma!

– I kasnije su mnogi stranci isticali prednosti Sokobanje. „Politika” je, recimo, 1945. objavila tekst o izvozu sokobanjskih rakova, koje su „aeroplanom odnosili iz Moravice u Pariz, London i Monte Karlo”. A 2006. godine vaš list prenosi reportažu iz londonskog „Gardijana”, u kojoj se britanski novinar divi turskom hamamu u Sokobanji i čudi bozi, „neobičnom piću koje se pravi od kukuruza” – pripoveda Golub.

Andrić nacrtao Sokograd

Naš sagovornik sa posebnim simpatijama priča o boravku Ive Andrića u Sokobanji i njegovom druženju sa slikarom Dušanom Miškovićem, sa kojim je odlazio u dugačke šetnje po okolini.

– Jednom prilikom odu na brdo Popovicu, odakle je Dušan slikao Sokograd. U nekom trenutku ponudi prijatelju da se i on oproba u ovoj umetnosti, i tako je nastao Andrićev crtež Sokograda, sa potpisom autora – veli Radovanović.

Srednjovekovno utvrđenje Sokograd je, inače, jedna od najvećih znamenitosti ovoga kraja i same banje. Grad je podignut krajem 13. i početkom 14. veka na temeljima rimske tvrđave iz ranohrišćanskog perioda. Pronađeni su podaci o razaranju Sokograda u doba Stefana Nemanje, kada su proterivani bogumili. Utvrđenje se pominje i u biografiji despota Stefana Lazarevića, a konačno je srušeno 1413. u borbama za turski presto između Bajazitovog sina sultana Muse i odmetnika Hamuz bega.

„Sveti Jovan Biljober”
Sakupljačima lekovitog bilja na padinama Ozrena, Rtnja i Device možete se pridružiti 7. jula u okviru tradicionalne sokobanjske manifestacije „Sveti Jovan Biljober”. U julu se u Sokobanji organizuje i festival rok i haus muzike „Green Heart Fest”, dok se svakog prvog septembarskog vikenda održava „Maraton želja” – posetioci obilaze lokalitete na kojima po narodnom verovanju „snovi postaju stvarnost”.

U blizini živopisnog sela neizgovorljivog imena Vrmdža, 12 kilometara od Sokobanje, nalaze se ostaci jednog još starijeg grada, rimskog (meštani bi rekli „latinskog”), osnovanog u doba vladavine cara Justinijana. I Vrmdžanski grad je razoren 1413. godine.

Srećom, dosta toga iz prošlosti je preteklo do danas, uključujući najstariji hram u istočnoj Srbiji, iz 11. veka – Crkvu Uspenja presvete Bogorodice u Jošanici (15 kilometara od Sokobanje) i nešto bliži manastir Jermenčić iz 14. veka. Ime dobio po Jermenima koji su tu, na planini Ozren, našli utočište bežeći od Turaka.

Turistima manje zainteresovanim za povratak u prošlost na raspolaganju su mnogobrojni hoteli sa termalnim bazenima, akva park, velnes centri, restorani sa nacionalnom kuhinjom i pratećom „etno”-zabavom, muzeji i galerije, planinarenje, lov i ribolov i mnogobrojne manifestacije, od planinarskih, sportskih, kinoloških, bajkerskih i kulinarskih, pa do folklornih i umetničkih.

U Sokobanji su rado i često boravile mnoge značajne ličnosti – državnici, političari, umetnici, naučnici (pomenimo Jovana Cvijića) pa i poznati pisci – Branislav Nušić, Isidora Sekulić, Stevan Sremac, Meša Selimović, Ivo Andrić.

Od Nušića je ostao šaljivi stih koji je proslavio ovu banju: „Soko-banja, Soko-grad, dođeš mator, odeš mlad!”, a napisao ga je na jednoj od fotografija-razglednica svog prijatelja Siniše Ristića, kako bi ih ovaj bolje prodavao. „Politika” je to objavila u rubrici „Među nama” 7. jula 1934. godine.

Komеntari0
ceca2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja