utorak, 12.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:40
100 godina od Velikog rata

Čovečni prema pobeđenom neprijatelju

Autor: Branko Pejovićsubota, 05.05.2018. u 11:00
Регент Александар са официрима у Великом рату

U Velikom ratu, a i pre njega, srpska vojska je prema pobeđenom neprijatelju neretko iskazivala viteško ponašanje i čovečnost. Naše vojskovođe su, kako piše zlatiborski istoričar Milisav R. Đenić, svoju oficirsku čast prenosile na svoje ratnike zahtevajući poštovanje međunarodnih pravila o ratovanju, što je dovelo da kao narod budemo od protivnika poštovani, a od saveznika cenjeni i voljeni.

U prilog tome Đenić najpre pominje 1885. godinu, vreme najžešćih borbi između Srbije i Bugarske, kada je po Evropi prikupljana pomoć u lekovima i sanitetskom materijalu za našeg protivnika. Konvoji su bili spremni da robu prevezu do Sofije, ali se isprečio front sa srpskom vojskom. Tada na molbu Međunarodnog crvenog krsta kralj Milan Obrenović odobrava Vojnoj komandi da za jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti pomoć iz Beča upućenu u Sofiju. Naša država se pridružuje apelu Evrope i otvara svoje vojne magacine, pa zemlji sa kojom tada ratuje isporučuje lekove, ćebad, krevete i drugo za opremanje jedne bolnice u Bugarskoj. Za ovaj gest plemenitosti i milosrđa Međunarodni crveni krst u Ženevi dodeljuje priznanje srpskom društvu Crvenog krsta, a u holu postavlja tablu sa natpisom: „Budite tako humani kao što je Srbija bila humana 1885. godine.”

Srbi su, nastavlja Đenić, ovako ratovali i kroz oslobodilačke ratove s početka 20. veka. Pred Prvi balkanski rat 1912. na srpsko-turskoj granici kod Ristovca regent Aleksandar Karađorđević, kao vrhovni komandant, reče vojsci: „Junaci, prema pobeđenom neprijatelju i neprijatelju koji se preda budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek, a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanja, čast i obraz pobeđenog neprijatelja i njegove porodice štedite i štitite kao i kuće, imanja i čast sopstvenog naroda, jer to ne zahteva samo čovečnost i naša pravoslavna vera, nego tako i dolikuje junacima!”

U vreme balkanskih ratova „Politika” piše: „Sinoćnim transportom ranjenika došla su u Beograd i dva turska oficira, koji su u bici kod Kumanova teško ranjeni. Oba oficira operisali su sinoć češki hirurzi i operacija je srećno ispala. Veruje se da će obojica ostati u životu, te će bar moći pričati kad se vrate svojim kućama kako se u jednoj kulturnoj zemlji postupa sa ratnim zarobljenicima.” Sutradan je stigla nova vest: „Noćas u 11 časova došao je jedan transport ranjenika sa raznih bojišta. U ovom sanitetskom vozu bilo je 319 srpskih i 38 turskih ranjenika.”

U Velikom ratu sjajna pobeda srpske vojske na Ceru bila je i prva pobeda Antante. Iznenađen i ponižen porazom neprijatelj u odstupanju prema Drini čini zverstva po Mačvi, Jadru, Loznici... Naše trupe tokom gonjenja nailaze na prizore koje ljudski razum ne može da shvati: zaklani ljudi, žene, deca, slike varvarstva i užasa. Čitav civilizovani svet bio je zgrožen. Svi su strepili od srpske odmazde, ali Srbija nije uzvratila udarac. Tih dana o ovome piše Anri Barbi, dopisnik pariskog „Žurnala”: „Ja drhtim pri pomisli na svu tu zločinačku gnusobu, koju ćemo imati da konstatujemo kada definitivno bude odagnata ta vojska koja se smatra za civilizovanu. Za sada su njeni ranjenici smešteni zajedno sa Srbima u srpskim bolnicama. Neguju se kao i Srbi. Prema njihovim zarobljenicima postupa se kao sa ljudima. Srbija ovog puta bolno pati i kipti krvlju... ona ječi od užasa, ali se ne sveti nad obezoružanim neprijateljem.”

Tada je, navodi Đenić, u užičkoj vojnoj bolnici lečeno 500-600 Austrougara koji su imali isti tretman kao i Srbi. Izlečeni su dočekali svoju vojsku krajem 1915, a umrli su, zajedno sa Srbima, po hrišćanskim obredima sahranjeni u vojničko groblje, delu užičkog groblja na Dovarju.

Posle proboja Solunskog fronta Drinska divizija je nezadrživo gonila neprijatelja. Ispred Kumanova odigrao se rasplet rata sa Bugarskom čija je vojska, u ratu podmukla i divlja, sada bila razbijena ordija koja skrušeno polaže svoje osramoćeno oružje pred noge srpskih ratnika. Pukovniku Krsti Smiljaniću dopala je čast da razoruža najbolji deo bugarskih trupa, četvrtu Trakijsku diviziju, odobravajući njenom komandantu generalu Kiselevu 100 pušaka na svaku brigadu. Na pitanje šta će mu oružje, odgovorio je: „Bojim se nereda, jer je disciplina bila jako opala, a sada kada se budu kao razoružana rulja vraćali kućama nema te sile koja bi mogla održati red i disciplinu i zaštititi usputno stanovništvo.”

„Ovde su se rastali neprijatelji, a pobednik nije pokazao ni najmanju želju za osvetom. Naši ratnici gledali su tu jadnu, potučenu i moralno rastrojenu armiju koja žurno, nemirne savesti i ponižena žuri ka svojim granicama kako bi što pre pobegla sa teritorije svojih gnusnih zločina”, beleži Milisav R. Đenić.


Komentari8
f2037
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Slobodan Markovic
Po tome smo u svetu poznati.
Jeremija
Ali, nismo se pokazali devedesetih. Ni malo. Mislim kao narod. Ajde, JNA dok je ratovala jest, ali poslije? Sve falanga i propast.
Видоје
@Jeremija Ја сам последњи пут из Србије изашао јануара 1991, на два дана. Као лојалан грађанин државе, уредно сам се одазивао позивима на војне вежбе и мобилизације и читаво то своје "ратовање" провео у касарни у Јакову. Чега би то ја требало да се стидим, било као 1. Појединац; 2. Припадник српског народа пред осталим народима (дакле, колективна кривица); 3. Србин из Србије пред припадницима српског народа из оних делова који су водили своје локалне међуетничке ратове, да би после непрекидно понављали: "Ви из Београда и Србије сте криви за све!"? Ако знате нешто четврто, наведите, јер ја само видим и чујем неке позиве на стид, али не схватам зашто се они упућују ни мени као појединцу, ни српском народу у целини.
Preporučujem 4
Dusan T
Sve sto sam izneo je iz direktnog licnog iskustva, a to nikakvi napadi i vredjanje nece promeniti. Jedino sto bi moglo da promeni moj stav je drugacije licno iskustvo, cemu se vise i ne nadam. Mislim da je prilicno ocigledno da ljudi iz iste zajednice dele vise licnih standarda, nego ljudi istog etniciteta, sa udaljenim boravistima. I to je potvrdjeno licnim iskustvom.
Preporučujem 5
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja