petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:20

Vreme kada je umetnost bila način života

Sve je počelo sa utopijskom idejom da se u Beogradu, na svim mestima, početkom osamdesetih dešavalo nešto novo, kaže Zoran Vujović Vuja
Autor: Marina Vulićevićnedelja, 06.05.2018. u 12:02
Алек­сан­дра Илић и Урош Ђу­рић (Фо­то: Зо­ран Ву­јо­вић)

Be­o­grad u vre­me no­vog mu­zič­kog ta­la­sa, ka­da ni­je bi­lo šo­ping mo­lo­va, ba­ha­tih vo­za­ča, de­vo­ja­ka sa la­žnim gru­di­ma, na­bil­do­va­nih mu­ška­ra­ca u uskim ma­ji­ca­ma, kli­na­ca ko­ji se kr­ste u pre­vo­zu i ni­ka­da ne ustu­pa­ju me­sto sta­ri­jim oso­ba­ma, mo­bil­nih te­le­fo­na i dru­štve­nih mre­ža, ove­ko­ve­čen je na ana­log­nim fo­to­gra­fi­ja­ma Zo­ra­na Vu­jo­vi­ća Vu­je, ko­ji je ovim re­či­ma do­ča­rao su­prot­nost te epo­he u od­no­su na na­šu si­vu sva­ko­dne­vi­cu. 

Ove fo­to­gra­fi­je, kao sve­do­čan­stva o osam­de­se­tim go­di­na­ma 20. ve­ka, ka­da su umet­nost i mu­zi­ka bi­li na­čin ži­vo­ta, ka­da je od­la­zak u Ki­no­te­ku iz­jed­na­ča­van sa od­la­skom u ško­lu i ka­da se sva­ko bo­rio za sop­stve­ni imidž, na­la­ze se sa­bra­ne u knji­zi „De­ca sre­br­ne emul­zi­je” (iz­da­nje „Slu­žbe­nog gla­sni­ka”). Vu­ji­na se­ća­nja pri­re­dio je Pe­tar Jon­čić, uz tek­sto­ve Zo­ra­na Ko­sti­ća Ca­ne­ta, Bran­ka Ro­si­ća, Go­ri­ce Ne­šo­vić, Đi­le­ta Mar­ko­vi­ća, Uro­ša Đu­ri­ća, pe­smu Mi­le­ne Mar­ko­vić…

Za­hva­lju­ju­ći to­me što je Vu­jo­vić svu­da sa so­bom no­sio fo­to-apa­rat i vi­deo-ka­me­ru, a ču­vao je ne­ga­ti­ve, ovo iz­da­nje sa­dr­ži fo­to­gra­fi­je „Par­ti­brej­ker­sa”, EKV-a, „Elek­trič­nog or­ga­zma”, „Ha­u­sto­ra”, „Azre”, „Fi­gu­ra”, Ni­ka Kej­va…, ali i ču­ve­nih grad­skih „fa­ca” kao što su bi­li So­nja Sa­vić, Dra­gan Lu­bar­da, Pe­ra Lo­žač, Đo­le Trip, Alek­san­dra Ilić Aki, Sa­tan Pa­non­ski, Džo­ni Rac­ko­vić… Ne­ke od fo­to­gra­fi­ja iz knji­ge mo­gli smo da vi­di­mo i u okvi­ru iz­lo­žbe u Ga­le­ri­ji „Pro­zor”, od 10. do 23. apri­la. 

– Naj­vi­še sam „fot­kao” Ca­ne­ta i „Par­ti­brej­ker­se”. Naj­u­spe­li­jim sma­tram se­ri­ju fo­to­gra­fi­ja ko­je sam ura­dio u par­ku Ma­njež, gde smo fin­gi­ra­li boks-meč. Ali naj­za­do­volj­ni­ji sam se­ri­jom fo­to­gra­fi­ja na ko­ji­ma je Bi­lja­na Tri­fu­no­vić Bez­i­de­ja. Nje­na tran­sfor­ma­ci­ja je bi­la ne­što ne­po­no­vlji­vo – is­ti­če na po­čet­ku Vu­jo­vić.

Alek­san­dra Ilić Aki, ču­ve­na be­o­grad­ska de­voj­ka ko­ja je pra­vi­la kuć­ne žur­ke, Fla­vio Ri­go­nat ko­ji je pri­gr­lio ne­ke lut­ke po­re­đa­ne ka ka­u­ču, Sa­ša Mar­ko­vić Mi­krob, ko­ji spa­va usred ve­li­ke bu­ke…sve fo­to­gra­fi­je de­lu­ju spon­ta­no, me­đu­tim, one kri­ju svo­je­vr­sni kon­cept ži­vlje­nja, od­re­đe­no vi­đe­nje sve­ta. Na­ša dva sa­go­vor­ni­ka Zo­ran Vu­jo­vić i Pe­tar Jon­čić ima­ju od­go­vo­re na to „kon­cep­tu­al­no” pi­ta­nje.

– Po­sto­jao je je­dan kon­cept u ko­jem su se lju­di tak­mi­či­li u zna­nju. To ni­je bi­lo ono škol­sko zna­nje, već zna­nje o ono­me što se de­ša­va na Za­pa­du. Ni­je to ro­man­tič­ni mit. Ni­je to pri­ča o Tr­stu i šo­pin­zi­ma. To je pri­ča da čim ne­ki ve­li­ki bend ob­ja­vi ne­što u En­gle­skoj, ti to br­zo sa­znaš i kre­neš da se hva­liš oko­lo. To je ono ka­da pr­vi do­bi­ješ ne­ki film na pi­rat­skoj VHS ko­pi­ji. A da ne go­vo­rim o to­me ako si na­ba­vio ne­ki mu­zič­ki al­bum ili ga sni­mio na ka­se­ti pr­vi u gra­du. Ta­ko si po­sta­jao po­znat u dru­štvu. E sad, ako se još ba­viš ne­kim kre­a­tiv­nim po­slom, to još vi­še po­ja­ča­va tvoj ugled. Sve je po­če­lo sa uto­pij­skom ide­jom da se u Be­o­gra­du, na svim me­sti­ma, po­čet­kom osam­de­se­tih de­ša­va­lo ne­što no­vo. Ba­rem smo mi ta­da ta­ko mi­sli­li – ka­že Zo­ran Vu­jo­vić, dok Pe­tar Jon­čić po­tvr­đu­je ovo mi­šlje­nje re­či­ma da Vu­ji­ne fo­to­gra­fi­je u knji­zi po­ka­zu­ju na ko­ji na­čin vre­me stva­ra umet­nič­ki kon­cept. 

– One su da­nas vr­lo slič­ne fi­lo­zo­fi­ji sel­fi­ja ko­ja je uze­la ma­ha. Raz­li­ka je sa­mo u to­me što su to on­da bi­li ana­log­ni apa­ra­ti, film se raz­vi­jao, a fo­to­gra­fi­je ra­di­le u kuć­nim la­bo­ra­to­ri­ja­ma. Ni­su mo­gle da plo­ve in­ter­ne­tom, ali su si­gur­no do­pri­ne­le to­me da lju­di tog vre­me­na po­sta­nu po­zna­ti, jer su več­no za­be­le­že­ni na fil­mu. Va­žno je na­po­me­nu­ti i to da se sa da­na­šnje dis­tan­ce ja­sno mo­že vi­de­ti ko je bio ur­ba­na fa­ca, a ko la­žni umet­nik. Ta­ko­đe se mo­že vi­de­ti ko je bio „pri­le­pak” onim ve­li­kim kre­a­to­ri­ma tog vre­me­na i zna­čaj­nim mu­zi­ča­ri­ma. Mo­že da se uvi­di raz­li­ka iz­me­đu ostva­re­nih i neo­stva­re­nih. Ko su za­i­sta grad­ske fa­ce, a ko je umi­slio da je grad­ska fa­ca. Zo­ra­no­ve fo­to­gra­fi­je pri­ka­zu­ju i jed­ne i dru­ge. Za­to je či­tav nje­gov fo­to-rad zna­ča­jan. On je fe­no­me­no­lo­ški i so­ci­o­lo­ški va­žan isto ono­li­ko ko­li­ko je i ve­li­ki do­ku­ment – sma­tra Jon­čić.   

Vu­ji­ni ra­do­vi sa svir­ki u Aka­de­mi­ji ili u SKC-u ima­ju va­žno me­sto u knji­zi, a on se se­ća da je SKC ta­da­šnjim ge­ne­ra­ci­ja­ma bio hram umet­no­sti, ve­li­ko oslo­bo­đe­nje, da je Aka­de­mi­ja ima­la isti sta­tus „ne­za­vi­sne dr­ža­ve” i da je bi­la bli­ska Za­pa­du. Tu je stva­ra­na no­va kul­tu­ra za­ba­vlja­nja, gde su kon­cer­ti bi­li je­din­stve­ni, a bi­ne od­mah uz pu­bli­ku.

Za one ne­što mla­đe, što za­pa­ža Jon­čić, ući na Aka­de­mi­ju, u to vre­me, bi­lo je kao po­se­ta Lon­do­nu na ne­ko­li­ko sa­ti. 

– Ako bi­ste kao sred­njo­ško­lac ušli na Aka­de­mi­ju, a to ste mo­gli sa­mo ako vas uve­de ne­ka de­voj­ka, bi­li bi­ste po­zna­ti u ško­li, i tu „žva­ku” bi­ste ko­ri­sti­li u sva­ko­dnev­nom slen­gu. Ali ako bi se baš to ve­če po­ja­vio Ca­ne, svi bi po­ka­zi­va­li u nje­go­vom prav­cu. A on­da u ško­li, kao ona­ko slu­čaj­no, po­me­ne­te da ste si­noć bi­li na „Aka­de­mi­ji” i vi­de­li Ca­ne­ta... – pod­se­ća se Jon­čić. 

Na fotografijama mo­že da se za­pa­zi stav, ali i fo­li­ra­nje ili sve to za­jed­no. Po­se­ban stav o ova­kvom po­na­ša­nju ima­ju na­ši sa­go­vor­ni­ci.

– Da­nas ne po­sto­ji fo­li­ra­nje. Ži­vot je prag­ma­ti­čan i re­a­lan. Mi­sli se sa­mo na „lo­vu”. Na­ma „lo­va” ni­je bi­la glav­na stvar u ži­vo­tu. Haj­de da vi­dim da ne­ko od da­na­šnjih kli­na­ca pu­tu­je po Evro­pi auto-sto­pom. Ni­smo bi­li za­do­je­ni po­li­ti­kom. Na žur­ka­ma je bi­lo „blam” da go­vo­ri­te o ta­kvi­ma stva­ri­ma – sma­tra Vu­ja, dok Jon­čić do­da­je da je jed­na od naj­ve­ćih ma­na on­da­šnjeg „fo­li­ra­nja” bi­lo la­ga­nje, zbog to­ga što in­for­ma­ci­je ta­da ni­su mo­gle la­ko da bu­du pro­ve­re­ne na Gu­glu kao da­nas, pa je „sva­ko se­be di­zao u ne­be­sa”. 

Od­re­đe­ni broj fo­to­gra­fi­ja u knji­zi pri­ka­zu­je ob­na­že­ne de­voj­ke, za ko­je Vu­ja ka­že da su bi­le slo­bod­ne i da su vo­le­le da po­zi­ra­ju i na­ge. 

– Ima ta do­bra pri­ča ko­ju je Vu­ja za­bo­ra­vio da spo­me­ne. Ka­da bi ti ak­to­vi de­vo­ja­ka bi­li pri­ka­za­ni na ne­koj iz­lo­žbi, uvek bi do­la­zi­li ili nji­ho­va bra­ća ili mom­ci da pre­te. Bi­lo je tu sva­če­ga. Eto, baš ne­dav­no, ka­da smo sa knji­gom go­sto­va­li u Lju­blja­ni na „An­ti­fa­ši­stič­kom fe­sti­va­lu”, Fej­sbuk im je za­tvo­rio stra­nu, jer su za na­ja­vu pro­mo­ci­je sta­vi­li ne­ko­li­ko Vu­ji­nih akt fo­to­gra­fi­ja. Da­nas ni ti sa Fej­sbu­ka ne raz­li­ku­ju umet­nič­ki akt od por­no­gra­fi­je – mi­šlje­nja je Jon­čić.

Na­ši sa­go­vor­ni­ci ima­ju po­se­ban od­nos pre­ma ana­log­noj fo­to­gra­fi­ji, i on je ne­iz­be­žno for­mi­ran u od­no­su na di­gi­tal­nu, od ko­je da­nas, ka­ko ka­žu, mno­gi pra­ve ve­li­ku mu­drost, što ona ni­je... Vu­jo­vić is­ti­če da u ono vre­me ni­je bi­lo „kli­ko­ma­ni­je”, da je umet­nik pra­vio fo­to­gra­fi­ju u gla­vi, za­to što ni­je po­sto­jao ekran na ko­me mo­že da se pro­ve­ri kom­po­zi­ci­ja, kao ni osta­li pa­ra­me­tri. 

Mno­gi od grad­skih li­ko­va iš­če­zli su kao zve­zde pa­da­li­ce, a da­nas vi­še ne­ma ni ču­ve­nih kuć­nih žur­ki. Vu­jo­vić ka­že da je to za­to što lju­di ne že­le da kre­če stan po­sle tu­lu­ma, a Jon­čić sma­tra da je to od­u­mi­ra­nje do­šlo sa tran­zi­ci­jom, dok je ko­na­čan uda­rac sti­gao sa „no­vom ge­ne­ra­ci­jom kli­na­ca” ko­ji ka­da da­nas na­pra­ve kuć­nu žur­ku, pu­šta­ju na­rod­nja­ke i uz njih pe­va­ju do zo­re, kao da su na kon­cer­tu. 


Komentari2
ecb08
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Misa
Jel Aki jos ziva?
Betty Boop
Beograd je bio metropola i istinski multinacionalni grado. Zivot metropole se u Beogradu negovao jer je postojala samosvest. Sada se neguje primitivizam. Od kada smo postali kolonija Zapada taj promitivizam se neguje od samog vrha drzave koji daje ton celom drustvu. Zele da nas ubede da smo primitivci, da nam kultura nije potrebna pa smo zato kolonija.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja