Iako je Beograđanka C. M. preminula 15. i sahranjena 19. aprila na beogradskom Lešću, za upravu doma „Sveti Trifun” u kome je provela  poslednjih mesec dana ona je još živa i koristiće usluge ove ustanove sve do 12. maja. Jer od njene ćerke oni potražuju oko 60.000 dinara za smeštaj, hranu, trud negovateljica, čak i pelene do tog datuma, mada je svima jasno da ih ova pokojna baka svakako ne koristi. Umrla je za sve – sem za gazdu i naravno blagajnicu koja poštujući pravila firme u kojoj radi ne prima nikakve kartice. Samo gotovinu ili uplatu na račun.

Za to vreme Radoslav Milovanović, vlasnik licencirane ustanove socijalne i zdravstvene zaštite za smeštaj odraslih i starih „Sveti Trifun”, tvrdi da je ugovor potpisan, kaže „pravnici su to tako napravili” i on je u obavezi da novac preda kao ostvareni promet i da ništa ne može da se poništi. Zvuči neobično, ali ćerki pokojne Beograđanke rekao je:

̶  Vi imate uplaćen smeštaj još 28 dana i pošaljite nekog da ga koristiti –  preporučio je Milovanović.

Pokušaćemo da se ovom temom pozabavimo ozbiljnije od Milovanovića i njegove najblaže rečeno čudne ponude i „ostvarenog prometa” ne bi li što manje ljudi potpisalo ugovor nalik ovom u „Svetom Trifunu”, koji će ih obavezati da za mrtve duše plaćaju boravak u domu. Potpis na ugovoru o boravku u pomenutoj privatnoj ustanovi podrazumeva i još jednu obavezu, da ne kažemo ucenu za potpisnika  ̶  premine li stanar doma, neophodnu opremu i organizaciju sahrane preuzima isključivo pogrebna služba doma. Državne ili neke treće tu nemaju pristup.

– Verovatno da nikada ne bih zakucala na vrata ovog doma da nisu nudili na internetu smeštaj na Dorćolu. Majka je imala 88 godina, bila u bolnici jer joj je stanje zbog „Alchajmera”, starosti, visokog pritiska i dijabetesa bilo loše. Odgovarao mi je centar grada, ali posle tri dana premestili su je u Železnik, jer je lokacija na Dorćolu naprasno zatvorena. Kao da tri dana ranije nisu znali da će se seliti? Da ne tražimo neko drugo mesto, pristala sam da majka bude premeštena na kraj Železnika u drugi objekat „Svetog Trifuna”, sat i po od centra autobusom – objašnjava njena ćerka.

Pominje ona i zidanje početne cene od 49.000 dinara, jer se svaka injekcija ili infuzija plaćala, posebno materijal, posebno „ruke” medicinske sestre... ali to za glavnu priču nije bitno mada se tako stiglo do 61.000 za mesečni boravak bake C. M. u domu. Jeste 12. april po ugovoru bio dan za plaćanje unapred mesečnog smeštaja u domu, ali o tome niko nije razmišljao. Poslednjih dana života baka C. M. nije ni jela ni pila. Narednog 13. aprila data joj je jedna infuzija, 14. još dve, a očigledno je bila u komi jer ćerka nije uspela da je probudi kad je došla da je poseti. I šta tu od 12. aprila do 12. maja košta šezdeset hiljadarki sem ako na neobjašnjiv način uspevaju da domu „Sveti Trifun” o pokojniku brinu i kada je na groblju?

Svi domovi za stare koji legalno rade ističu licencu Ministarstva za rad, pa prvo pitamo njih može li se naplatiti nepružena usluga, uprkos potpisanom ugovoru. Pomoćnik ministra Miloš Janković objašnjava da dobijanje licence za otvaranje ustanove za smeštaj starih podrazumeva minimum tehničkih, prostornih, kadrovskih i opštih uslova za sticanje dozvole za rad na pet godina.

– Ne možemo da utičemo na poslovnu politiku doma, tako da ako nešto piše u ugovoru a korisnik ili njegov zakoniti zastupnik nije zadovoljan, onda je to pitanje suda, građanske parnice i obligacije – objašnjava pomoćnik ministra.

– Ako vlasnik doma stavi cenu od 1.000 evra i nađe onog ko će to da mu plati, u to ne ulazimo. Mada, koliko znam, ima domova za stare gde se boravak mesečno plaća 1.200 evra i tu ima i lista za čekanje – navodi Janković i podvlači da se u privatni dom dolazi po dogovoru sa vlasnikom te ustanove, a u državni posredstvom centra za socijalni rad.

Ako se vratimo na primer koji je povod za ovu priču, jasno je da baka koja u  domu „Sveti Trifun” umrla posle tridesetak dana nije mogla da sačeka najmanje dva meseca, koliko mora da prođe do smeštanja u državni dom.

– Božji i ljudski zakoni se često razlikuju, ali zakoni tržišta pobeđuju. Mnogi  danas gube osećaj za čast, osećaj za poštenje, poslovni moral – sleže ramenima Miloš Janković i kaže da te kategorije izlaze iz okvira posla kojim se on bavi u Ministarstvu rada i socijalnih pitanja.

Beogradski advokat Milica Koprivica kaže da je ugovor „zakon” za one koji su ga potpisali, ali podrazumeva obostrane, srazmerne obaveze a ne nepoštene i štetne posledice za jednu stranu.

– Savesnost i poštenje se podrazumevaju i u zakonu o obligacijama, a toga svakako nema u slučaju kada se naplaćuje nepružena usluga, a tek druga uslovljavanja sa sahranjivanjem...  – pominje advokat sporna mesta u ovoj priči. Dakle, neko je u ovoj državi „zaboravio” da uvede sem komfora i finansijski red u privatne domove, što mesečno njihovim vlasnicima obezbeđuje fin profit a porodici pokojnika noćnu moru.