Prvi put sam režirala jedan tekst Nikolaja Koljade. Zahvalna sam mu što je napisao komad za tri glumice i glumca koji su stariji od 60 godina. I to kakav komad! I zahvalna sam što sam komad „Šuplji kamen” mogla da radim sa vrhunskim umetnicima: Lanetom Gutovićem, Brankom Petrić, Radom Đuričin, Ljiljanom Stjepanović, Katarinom Marković. Rad na ovoj predstavi neponovljivo je iskustvo života u pozorištu, kaže za „Politiku” rediteljka Tatjana Mandić Rigonat koja je posebno vezana za rusko dramsko stvaralaštvo. Posle režija po delima Čehova, Dostojevskog, Viripajeva za novi susret sa beogradskom publikom odabrala je najnoviji komad Nikolaja Koljade „Šuplji kamen” koji je upravo premijerno izveden na sceni UK „Vuk Stefanović Karadžić” u Beogradu.
„Muzika svira tako veselo, vedro, i čoveku se tako živi! O, bože moj! Proći će vreme, i mi ćemo otići zauvek, bićemo zaboravljeni, biće zaboravljena naša lica, glasovi... O mile sestre, život naš još nije završen. Živećemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini se, još samo malo i mi ćemo saznati zašto mi živimo, zašto patimo... Kad bismo znali, kad bismo znali!” Ovim rečima Čehov završava dramu „Tri sestre”. Više od veka posle Čehova, Nikolaj Koljada, primećuje Tatjana Mandić Rigonat, piše razgranatu, bujnu komediju „Šuplji kamen” u kojoj se, na jednom od njenih nivoa, poigrava motivima i likovima iz Čehovljeve drame „Tri sestre”. Samo za razliku od likova Olge, Irine, Maše, koje su mlade, u Koljadinom delu su svi likovi, osim Natalije, u trećem dobu. U penziji su. Galina Sergejevna i Vera Sergejevna bivše su nastavnice književnosti i maternjeg jezika, Larisa Sergejevna je bivša nastavnica fizike, a Igor Petrovič je bivši violinista u Operi. Za svet rada, oni su svi bivši, suvišni, nepotrebni, otpisani i nevidljivi. Ali za čudo života, za Eros mogućeg i Eros nemogućeg oni su i dalje neispevana pesma, neispričana priča.
Kakav je svet Koljadinih junaka „trećeg doba”: Galine, Larise, Vere Sergejevne i Igora Petroviča? A kakav mlade Natalije, odgovara naša sagovornica:
– O životu žena i muškaraca, kojima se, poetsko-medicinski, tepa da su u trećem dobu, malo se zna. O čemu misle, šta osećaju, čemu se nadaju ? Donose li godine neku višu mudrost? Izoštravaju li godine naše karaktere? Ili sa godinama sve gasne? Šta su godine uopšte u našim životima? Šta reč starost označava? Šta je mladost? Šta dušu čini živom, a šta je ubija? Kakva je uloga mašte, poezije, sveta čudesnog, u našim životima? Može li se živeti punim životom i u penziji ? Šta je punoća života, a šta praznina? Sva ta pitanja kruže po neočekivanim putanjama Koljadinog sveta drame i kristališu se u metaforičnoj priči o „Šupljem kamenu”.
Za mene je Koljadin „Šuplji kamen”, dodaje rediteljka, drama čežnje, neprolazne čežnje za čudesnim koje se krije u ljubavi, u potrebi da volimo i budemo voljeni. A petoro likova donosi pet različitih sudbina, životnih htenja i problema koji se isprepletu u jednom simboličnom danu Miholjskog leta. Sve te likove život boli na različite načine.
Delo „Šuplji kamen” progovara o ljubavi. Da li je moguća ljubav u poznim godinama, odnosno da li su muško-ženska prijateljstva stvarnost ili mit potrudila se da odgovori Tatjana Mandić Rigonat.
– Markes kaže: „Kada bih imao još jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Živeo bih zaljubljen u ljubav”. Svi se mi razlikujemo. Imam u sebi i Animu i Animusa. Svi smo mi bića u svetu i imamo mnoštvo identiteta, biološki, psihološki, socijalni, kulturni... Svaki pisac ima svoj svet muških i ženskih likova. O muškarcima i ženama kao takvim nemam stav, sa svakom novom predstavom otkrivam nešto novo. A što se prijateljstva tiče iz iskustva znam da je moguće, jer prijateljstvo je ljubav, a ljubav ima mnoštvo oblika.
Tatjana Mandić Rigonat u svojim predstavama insistira da reč bude snažna, da ima težinu.
– Reči mogu da zveče, ali ako prođu duboko kroz biće glumca onda dobijaju i punoću i značenje u pozorišnom smislu. U 21. smo veku i videli smo pozorište pokreta, pozorište bez reči, čak na Bitefu i predstavu bez glumaca. Pozorište može bez reči da postoji, ali bez misli i emocije ne – kaže rediteljka.
