Srbija nema ministra finansija, ali ima tri scenarija po kojima će se penzije povećavati do kraja godine, o kojima se uveliko priča. Prvi, po kojem će svi penzioneri do kraja godine dobiti povišice od osam odsto, izneo je predsednik Aleksandar Vučić. Ukoliko se taj scenario obistini, rashodi u budžetu će trajno biti povećani za 40 milijardi dinara. Po ovom računu bez krčmara, to predstavlja trošak od oko jedan odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Moguće je i da će novi ministar finansija, baš zbog penzija, morati da radi i rebalans budžeta i tu mogućnost predsednik Vučić je već najavio. Kako je izjavio pre nekoliko dana, on već razgovara sa premijerkom Anom Brnabić o tome da se te stvari dese od oktobra.

– Da se tada sprovede rebalans budžeta, ali jedan od najboljih, gde će biti novca za plate i penzije. To će se znati krajem jula, početkom avgusta, nakon što se budu videli parametri rasta – rekao je Vučić.

Šta to konkretno znači na primeru penzije od 25.000 dinara? Povišica od osam odsto, na mesečnom nivou, znači dodatnih 2.000 dinara, što na godišnjem nivou znači za 24.000 dinara veće prihode.

Predsednik Vučić je pre dva dana verovatno greškom naveo da ta povišica od osam odsto penzionerima koji primaju 25.000 donosi 4.200 dinara mesečno, odnosno, 12 puta toliko – 50.000 godišnje.

Drugi scenario podrazumevao bi da se Zakon o privremenom umanjenju penzija ukine fazno. On podrazumeva da se tokom prve godine ukidanja onima čija je penzija veća od 25.000 dinara vrati polovina oduzetog iznosa iz penzionog rešenja. Uz to, povišica od 5,5 odsto sledovala bi i njima i svim ostalim penzionerima.

Treći scenario značio bi potpuno ukidanje zakona, a u tom slučaju sve penzije bi mogle da se povećaju linearno za tri odsto.

Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da je u sva tri scenarija reč o velikom iznosu (40 milijardi dinara) i da bi, ukoliko se rast penzija veže za realan rast privrede, budžet mogao da podnese povećanje penzija od najviše šest do sedam odsto. U tom slučaju, fiskalni prostor bio bi od 30 do najviše 35 milijardi dinara, pa bi samim tim i u ostala dva scenarija linearna povećanja morala da budu manja. U drugom scenariju penzije bi svima mogle da se povećaju za 4,5 odsto, a u trećem svega za dva odsto.

– Prvi scenario, po kojem bi penzije bile linearno povećane svima, bio bi politički dobro, ali pravno i ekonomski loše rešenje. Jer, time se ne bi otklonio pravni problem koji Srbija sada ima – kaže Arsić i dodaje da je drugi scenario, po kome bi se išlo na fazno ukidanje zakona, najprihvatljiviji. Ipak, mora da se vodi računa i o socijalnom i političkom faktoru i da se ne dovodi u pitanje održivost javnih finansija.

Bez obzira na predloge koji se ovih dana pominju kao moguća rešenja za buduće usklađivanje penzija, penzionerske organizacije i sindikati jednoglasni su da prvo mora da se ukine Zakon o privremenom umanjenju penzija, jer nema nijednog opravdanog razloga da ostane na snazi. Ističu da nisu tačne tvrdnje da bi se vraćanjem na staro i njegovim ukidanjem dodatno pogoršao položaj najugroženijih penzionera, odnosno onih čije penzije nisu smanjivane.

Milan Nenadić, predsednik Saveza penzionera Vojvodine, kaže da bi najgori scenario bio da se penzije povećaju za osam odsto do kraja godine, a da Zakon ostane na snazi, jer bi se napravila daleko veća diskriminacija među penzionerima.

– Priče o povećanju penzija 2016. i 2017. godine nisu tačne, jer povećanja nije ni bilo. Naprotiv. Penzije su usklađene za 1,25 odsto, a inflacija je 2016. iznosila 1,6 procenata, što znači da su penzije realno umanjene za 0,5 odsto. Naredne, 2017. godine usklađivanje od 1,5 odsto bilo je upola manje od godišnje inflacije od tri odsto. Dakle, o kojem se povećanju priča sve vreme. Tek bi ove godine, s januarskim usklađivanjem od pet odsto, moglo da se kaže da bi penzije mogle da budu povećane, i to pod uslovom da se inflacija zadrži na planiranom godišnjem nivou od tri odsto. U suprotnom, ni ove godine neće biti realnog rasta penzija – kaže Nenadić.

Po Ustavu, država mora da vrati ono što je uzela. Ako to ne vrati sada, moraće kada počnu da stižu prve presude iz Strazbura, samo će tada dug biti s kamatom – kategoričan je Nenadić, za koga je treći scenario najprihvatljiviji.

Đuro Perić, predsednik Saveza penzionera Srbije, kaže da mu nije jasno kako niko iz države još nije pozvao predstavnike penzionera, koji više znaju o PIO sistemu, da im dobronamerno sugeriše kako je najbolje da se problem reši.

– Još čekamo sastanak kod ministra rada i nema nagoveštaja kada bi mogao da nas sasluša. Da nas pozove rekli bismo mu da je najbolji drugi scenario (odnosno vraćanje polovine oduzetog za one čija je penzija veća od 25.000 dinara fazno, plus linearno povećanje svima od 5,5 odsto). Više puta smo u raznim dopisima premijerki predlagali da, ako Zakon o privremenosti već ne može da se ukine preko noći, da se ukida postepeno, ali da konačno počne da se ukida posle četiri godine. S tim što nadležni moraju da kažu za koji bi period zakon bio potpuno ukinut – godinu, dve, nakon čega treba da se pređe na usklađivanje dva puta godišnje s rastom inflacije ili BDP-a, šta odluče – objašnjava ovaj član PUPS-a, koji je 2014. godine podržao ove krizne mere.

– Ukoliko se prihvati predlog od osam odsto, to znači da država definitivno ide na sistem uravnilovke, odnosno da hoće da kazni sve penzionere koji su radili ceo radni vek i uplaćivali velike doprinose, što je kršenje Ustava i zakona i otimanje imovine najstarijima – kaže Perić.

Ko hoće da suspenduje Zakon o PIO

Vasilije Belobrković, predsednik Gradske organizacije penzionera Beograda, kaže da je uslov svih uslova ukidanje privremenog zakona.

– Država kaže da traži način da fazno u naredne dve godine pređe na prethodni sistem. Zakon o privremenom umanjenju nije sistemski, već isključivo privremena mera. Ukoliko budu nastavili da insistiraju na faznom ukidanju, to znači da hoće da trajno suspenduju Zakon o PIO, što nije bio deo dogovora kada se krizna mera donosila – kaže on.

Posebno ih, dodaje, vređa što premijerka Ana Brnabić diskriminiše penzionere, deleći ih prema tome da li su više i manje siromašni i na one kojima treba ili ne treba pomoć. Penzije nisu milostinja države, već zarađena imovina penzionera, zaključuje on.