ponedeljak, 21.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:57
DOBITNIK „ZLATNE PALME” 71. KANA: HIROKAZU KORE EDA, japanski reditelj

Dan u kući siromašnih lju­di

Mislim da sam u „Kradljivcima” ipak malo pobegao od intimne drame i više zaronio u društvena pitanja
Autor: Dubravka Lakićčetvrtak, 24.05.2018. u 22:00
Хироказу Коре Еде (Фото АП)

Čim je bio prikazan, negde na polovini 71. Kanskog festivala, film „Kradljivci”, u Kanu već više puta nagrađivanog japanskog reditelja Hirokazua Kore Ede, izdvojio se visoko na kritičarskoj listi mogućih laureata, te odluka žirija predvođenog glumicom Kejt Blančet da mu se dodeli „Zlatna palma” nije bila iznenađenje. Iznenađenja nije bilo ni 2013, kada mu je žiri pod predsedničkom palicom Stivena Spilberga za film „Kakav otac, takav sin” dodelio Prix du Jury (Nagradu žirija), kao dodatnu potvrdu univerzalnosti priče Kore Edine dirljive i misaone porodične drame, ritmičnog i u dokumentarističko-verističkom stilu režiranog i glumljenog filma.

Kore Eda (Tokio, 1962), kao scenarista, reditelj, montažer i producent filmova kakvi su: „Maborosi”, „Posle života”, „Distanca”, „Niko ne zna” („Zlatna palma” za kompletan dečiji glumački ansambl 2003), „Još uvek hodamo”, „Vazdušna lutka”, „Ja želim” , „Posle oluje”, „Naša mala sestra”, „Treće ubistvo”, veoma je poznat i srpskoj publici, koja je njegova dela gledala uglavnom na beogradskom Festu. Gledaće i njegov pobednički kanski film „Kradljivci”, jer ga je za distribuciju otkupila kuća „Megakom”.

Kao i mnogi Hirokazuovi filmovi, i ovaj je tematski okrenut porodici, unutrašnjim odnosima na relaciji roditelji–deca i pitanjima roditeljstva, o čemu slavni autor govori i u ovom intervjuu za „Politiku”, na koji se i ovog puta rado odazvao.

– I ja sam postao roditelj. Otac sam lepe devojčice, a ne provodim dovoljno vremena sa njom. Suviše sam zauzet da bih se sa njom igrao, a sa druge strane stalno osećam nelagodu što to ne činim, čak i ljubomoru što vidim kako je ona bliskija sa majkom nego sa mnom. Majke imaju tu prirodnu vezu i bliskost, a očevi drugačije gledaju na interakciju sa decom i to je nekako složenija stvar. Kako se kao otac osećam veoma komplikovano zato to sve pokušavam da istražim i prikažem već u nekoliko svojih poslednjih filmova, kaže Kore Eda.

U „Kradljivcima” čini se da nastavljate tamo gde ste stali u filmu „Kakav otac, takav sin”?

Jeste, nastavio sam da istražujem šta je to što porodicu veže u zajednicu. U filmu „Kakav otac, takav sin” vidite svu majčinsku, a kasnije i očinsku ljubav prema sinu koji zapravo nije njihovo dete, jer sam se, inspirisan jednim istinitim događajem, bavio temom zamene dece u japanskim porodilištima. Za priču filma „Kradljivci” inspirisao me je jedan novinski članak o penzionim fondovima, kada se ispostavilo da mnogi ne prijavljuju smrt svojih ostarelih roditelja kako bi nastavljali da primaju njihovu penziju. To je bio samo osnov na koji sam nadgradio priču o klasnim podelama u savremenom japanskom društvu i o tome kako sve više ljudi oseća socijalnu nesigurnost.

Vaše filmove „Još uvek hodamo”, „Ja želim” i „Kakav otac, takav sin” možemo nazvati trilogijom savremenog japanskog porodičnog života, a onda ste trilogiji dodali i „Kradljivce”?

Te filmove nisam snimao imajući u vidu trilogiju, ali sada kada čujem kako ste vi to definisali, mogu da kažem da se slažem. Svi ovi filmovi reflektuju savremeni japanski porodični život, ali reflektuju i moja osećanja tokom promena u mojoj porodici. „Još uvek hodamo” snimio sam kada mi je preminula majka, taj film je oproštaj od nje. „Ja želim” je nastao pred porođaj moje žene, „Kakav otac, takav sin” je posledica moje svesti o očinstvu, a „Kradljivci” je film u kojem nastavljam da dočaravam porodicu, ali iz drugačijeg ugla.

Iz ugla porodičnog kriminala?

To je bila prva pomisao kada sam krenuo da razmišljam o ovoj priči o penzionim fondovima u Japanu i o roditeljima koji svoju decu čine kradljivcima. Prva rečenica koja mi je pala na pamet bila je „Samo nas kriminal povezuje”, a onda sam ipak odlučio da produbim stvar jer sam se pitao zašto se u javnosti stvorio toliki bes zbog nekoliko slučajeva porodičnih prevara penzionog fonda kada mnogo veći kriminal često prođe neopaženo i nekažnjeno.

Petočlana porodica u „Kradljivcima” je porodica sa društvene margine?

Jeste, i takvih ima mnogo u Japanu. U slučaju mog filma to je porodica koja živi u veoma malom bakinom stanu, od njene oskudne penzije, zbog čega su prinuđeni da kradu iz prodavnica. Krađe su specijalnost oca i sina, a njima se priključuje i petogodišnja devojčica koju su pronašli na ulici i prihvatili je kao svoju. Odnosi između oca i sina, kao i sina i njegove „sestrice” otkriće onu važnu stranu u životima marginalizovanih ljudi u našem društvu.

Iz po­bed­nič­kog fil­ma „Kra­dljiv­ci” (Fo­to pres-slu­žba Kan­skog fe­sti­va­la)

U ovoj vašoj neobičnoj filmskoj porodici sin oca nikada ne naziva tata?

Za mene je upravo ta veza između oca i sina veoma zanimljiva. Moj junak pokušava da bude pravi otac i sinu i toj devojčici koju je doveo u siromašni bakin dom, jer svi tamo mogu da se okupe i jedino u tom i takvom domu postoji mogućnost da rekonstruišu svoju disfunkcionalnu porodicu. U tom domu porodica uspeva da se odupre svemu što ih tišti, sve do trenutka dok ih nije napala država tražeći neku svoju pravdu za sitne krađe po prodavnicama, koje ta dva deteta čine doživljavajući sve to kao igru.

Bez namere da otkrivamo gledaocima detalje o filmu koji će tek gledati, možete li da kažete nešto više o odluci da nam ponudite tužno, veoma dirljivo finale?

Jednostavno, zakon je prevaren, zaobiđen, a tada na površinu izlazi i njegovo okrutno i nehumano lice. Mali zločini ljudi u društvu koje odavno više nije društvo srednje klase kakvo je nekada bilo. Postoji klasa siromašnih ljudi koji su prisiljeni da čine sitne prevare i sitne krađe da bi preživeli. Kako da ih osudimo? Da li treba da ih osudimo, ako kao društvo ništa nismo učinili da to takvih stvari ne dolazi? Sam kraj filma ostavljam otvorenim, jer mislim da gledalac treba da načini sam svoj izbor. Da sam odluči kako bi želeo da se završi ova filmska priča.

Iako ste mi prošli put rekli da ćete pokušati da malo pobegnete od porodičnih drama, „Kradljivci” su dokaz da u tome niste uspeli?

To je tema koja me i dalje zaokuplja jer živimo u vremenu u kojem porodica već odavno nije stub društva. Mislim da sam u „Kradljivcima” ipak malo pobegao od intimne drame i više zaronio u ono što se zove društvena pitanja.

To je bila i preokupacija vašeg slavnog zemljaka Jasuđiro Ozua?

Da, i meni samo može da imponuje što me ponekad upoređuju sa njim. Jedan sam od velikih fanova Ozuovih filmova, ali mislim da je ono što ja radim bliskije filmskim preokupacijama Mikijo Narusea, čak i Kena Louča, kojeg veoma poštujem. Volim da naglašavam male, sitne detalje kako bih likove osvetlio i sa simpatičnih aspekata. Recimo, kako pripremaju hranu, kako jedu ili žvaću, kako sede dok to rade i na taj način pokušavam da uđem dublje u njihov karakter. To je neka vrsta uzdignutog realizma, a to je i način na koji beležim život i stvarnost.

Sećate li se trenutka kada ste zavoleli film?

Zavoleo sam ga zahvaljujući svojoj majci, koja je mnogo volela filmove i vodila me sa sobom da ih gledamo, iako često nije imala dovoljno novca za bioskopske ulaznice. Ona je volela, pa sam i ja zavoleo američku kinematografiju. Recimo filmove sa Džejn Fontejn i sa Ingrid Bergman. Moja majka kasnije se, naravno, divila i mojim filmovima i bila ponosna na mene. Distribuirala je redovno DVD-e svojim prijateljima da bi se mnome hvalila. Srećan sam što sam imao takvu majku.

Vi ste od onih autora koji učestalo snimaju, šta bi moglo da bude sledeće?

Mnogo je tema koje me interesuju, a jedna od njih je i uloga i učešće Japana u Drugom svetskom ratu. Međutim, za taj projekat bilo bi mi potrebno i mnogo novca i mnogo vremena, pa mi se male porodične priče čine i bržim, jeftinijim i jednostavnijim za realizaciju.


Komentari0
73729
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja