ponedeljak, 19.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:21

Harisov pogled s druge strane šanka

Njegovi tvrde da nam jezik nije isti. Ni poreklo. Ni dedovi, ni prezimena, ni običaji, ni hleb koji raste na poljima koja se međe. Moji tvrde da su oni nekad bili mi, pa su promenili i jezik i običaje, i veru, i da su silno želeli da postanu nova nacija
Autor: Predrag Rudovićsubota, 26.05.2018. u 15:03
Фото Пиксабеј

Te oči su ostale u sećanju. I danas me gledaju. Gledaju, pitaju, traže odgovore i nameću nova pitanja.

Odgovore koje nemam, koje niko ne može da im da.

Setim ih se ponekad u snu a po nekad i na javi, kada samom sebi objašnjavam da nije moglo drugačije, ili kada sam u društvu pa strancima oko sebe objašnjavam nepravdu nanesenu mojoj braći.

Zapenim tako u političke diskusije, udubim se u objašnjavanje istorije onima koji ni sopstveni grad ne mogu da pronađu na mapi, a onda me preseče i kao duh nadzornik iz dubina uma javi se zamućeni pogled crnih mračnih očiju zagledanih u onostrano, u dubinu, u nedogled, u provaliju, u užas, u našu sudbinu.

Našu sudbinu, napisah, i shvatih da sam dugo tražio i konačno pronašao i nešto što je naše, zajedničko, što spaja moje i njegove, što nas povezuje i što nam je isto.

Sudbina.

Sudbina je surova kuča u koju ne verujem. Verujem u mogućnost izbora, ali opet, nismo birali drugačije, već upravo tako kao nam je danas. I zato ni sam nisam siguran da li su te oči bile zagledane u sudbinu ili u neki zajednički greh?

Njegovi tvrde da nam jezik nije isti. Ni poreklo. Ni dedovi, ni prezimena, ni običaji, ni hleb koji raste na poljima koja se međe. Moji tvrde da su oni nekad bili mi, pa su promenili i jezik i običaje, i veru, i da su silno želeli da postanu nova nacija.

Vere nam sigurno nisu iste, to ne spori niko. A sve ostalo...

Osvanuo je predivan majski dan u Južnom Viskonsinu. Prvo sunce, prva šetnja kratkih rukava posle belog užasa zime na američkom srednjem zapadu. U kafani nije bilo nikoga pa sam čistio nešto po šanku, a onda sam okrenuvši se spazio da imam gosta.

Foto Piksabej

Sedeo je mirno za šankom, skrušenih ruku, skoro kao u ispovedaonici. Gusta crna kosa, čekinjasta brada i raskopčana dugmad na košulji podsećali su me na likove sa omota eks Ju bendova iz sedamdesetih. Obrve crne, neočešljane, gotovo gorštačke, a ispod njih oči sa pogledom koji ga je razlikovao od kontinenta na kome smo se sreli.

I dok naslućujem šta je i ko bi mogao biti točim mu pivo, govorim cenu, a on mi pruža kreditnu karticu. Gledam ime i vidim, Haris.

Ćutimo zagledani u njegovu pivsku čašu. Pita me za ime i odakle sam.

- Predrag, Zaječar, Istočna Srbija, odgovaram.

- Ja sam iz Sarajeva, dodaje on na Engleskom.

Pitamo jedan drugog standardna pitanja... kako si... kao je ovde... koliko si dugo tu... ideš li često kući?

Tu je kaže od 1994. Lepo se snašao, oženio, ima malu firmu. Pita me znam li naše ljude koji znaju metalurgiju, ima kaže za njih uvek posla. Nikada kaže nije bio nazad, nikada se nije vraćao u Sarajevo. Niti će. A opet, dodaje, seća se vremena od pre rata, svoje mladosti, svog detinjstva. Nije nam, čini mu se, bilo tako loše.

Na trenutak mu se pogled promeni, zasija drugim sjajem, brada zadrhti, čini mi se da bi mi nešto rekao, a on samo opet pogleda u čašu, otpije gutljaj i vrati se u svoj svet. Ćaskamo tako, malo na Engleskom, malo ćuteći i gledajući se. Odlazi ostavljajući mi dobru napojnicu.

Prema godini u kojoj je emigrirao mogao sam dalje samo da nagađam šta li mu se sve desilo i da pretpostavljam kakva li je njegova priča pre nego što je ovde, čini mi se bar na trenutke, našao neki svoj mir. To ga naravno nisam, i nikada ga ne bih upitao. A nisam ni mogao jer nikada ga više nisam video. Otišao je i pored napojnice zauvek mi ostavio i taj pogled koji će eto i par godina od našeg susreta i dalje gledati kroz mene, i trenutak o kome ću razmišljati.

Te oči, obrve i pogled ostale su zauvek u mom umu da me podsećaju kako je bilo meni kada jednom šest godina nisam odlazio kući. A kako li je njemu posle dvadeset i dve? Ili kako li je bilo mome deda-ujaku, kraljevom oficiru zarobljenom u Aprilskom ratu koji je posle preživljenih nemačkih logora emigrirao u Ameriku i vratio se u otadžbinu jedan jedini put, posle punih pedeset godina?

Foto Piksabej

A kako li je bilo tek čika Žarku, ađutantu vojvode Jevđevića koga sam pred smrt upoznao u Kanadi i koji je sakrivao staračke suze devedesetogodišnjaka pričajući o svojoj kući u koju se nikada nije vratio.

Šta li mu to ne dâ da ode? Da li je u pitanju nešto što je za vreme rata zgrešio, ili nešto što su zgrešili prema njemu ne znam, jedino znam da na zemaljskim sudovima pogled u očima nije nikakav dokaz, ali na onom poslednjem sudu koji svi plaćamo, taj pogled će ga, šta god njegovi grehovi bili, sigurno otkupiti i opravdati. U to sam duboko uveren.

Dobro je da tog jutra za mojim šankom nije bilo nikoga osim lepe plavooke menadžerke.

Nikoga ko bi mogao da svedoči o susretu dva Balkanca. Ionako, ma na kom jeziku nas dvojica pričali, ti stranci ništa ne bi razumeli. Dok je izlazio iz kafane i dok sam ga pogledom pratio kako odlazi ka svom automobilu, najiskrenije, iz dubine srca tiho sam prošaputao:

- Neka ti je sa srećom brate.

Davno je prošla ponoć. Nema nikoga ko bi u ovo vreme popio sa mnom, rakija je popijena, prešao sam na viski. Do mene su napola ispijena flaša i činija sa ledom. Žao mi je što nema nekog da do rane zore lečimo rane, onako kako se to radi u Balkanskim kafanama, a opet, bilo bi mi najpametnije da odem da spavam, sutra rano ustajem, valja se vratiti životu.

Bilo bi pametno, ali ne da mi se. Neće mi san na oči.

Točim piće samo sebi, ali ipak nisam sam. Tu su i Harisove oči. Sede za mojim šankom i gledaju u mene.

 

Predrag Rudović


Komentari15
5186e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Мишо
Прошлог прољећа тражим паркинг на аеродрому Никола Тесла. Једно ауто излази и ја чекам да се паркирам на његово мјесто-како он изађе наиђе друго ауто и убаци се -у неко доба возач ме примијети и ја,резигнирано помало дигох руке, мислећи како моја потрага није завршена. Момак се повуче са паркинга,насмија се и рече:”бујрум”. Не стигох тада,али сада му кажем:”ХВАЛА “.
pa
Ako je čovek otišao kao dete, neće se sećati zato što je njegovo celokupno detinjstvo i život tu u Americi. Ja sam slučajno na poslu upoznala Albanca iz Đakovice u NY i pričali smo na srpskom. U stvari ne bi imala pojma da je Albanac da me on nije značajno pogledao i rekao mi da je sa Kosova itd. Čovek živi u Americi već 20 i kusur godina, ali je još opterećen našim Balkanom. Čak je pokušao negativnu propagandu kako je navodno sreo gomile Srba koji mrze Jevreje u U.S. (!!), verovatno pošto je poslodavac Jevrejin bio tu, i meni je to bilo smešno/tužno. Bilo mi smešno što misli da meni nešto posebno znači da li je Albanac ili ne, i uopšte to pridavanje značaja sebi, kao da smo mi nešto povezani bilo pozitivno ili negativno samo zato što smo sa istih prostora... A generalno ne volim kada se ljudi previše intimiziraju sa potpunim strancima samo zato što, eto, bože moj mi smo iz iste zemlje ili smo bili nekad... Inače baš lep članak, sve pohvale
dzordz
tako je meni pricao jedan `sa njihove strane` i kaze da je prva srpska granata udarila u njegovu kucu i srusila ceo krov, kao srbi su gadjali po civilima. mesecima kasnije je rekao da je u kuci do njega bila `njihova` radio stanica, a da su srbi gadali bas tu radio stanicu. odavno je on u svojoj kuci, a mnogi nisu, niti su docekali, a umrli su po tudjim. ima tih prica, tesko je biti nepristrasan, neke nisu ni za pisanje, ali vazno je da sacuvamo ono ljudsko.
Рада
Многи од нас имају друга искуства, више него добра.
Lillian
Slobodno opisite vase iskustvo. Hvala.
Preporučujem 2
Vlado
Koliko nas je ovakvih preko okeana? Kroz nas prolazi jeza svaki dan. Zivot izmedju realnosti i sna svakodnevno. Vjecna tuga za otadzbinom, korjenima I sojim jezikom. Da nepricam o nasoj djeci. Ko nije dozivio ne razumije. Svakodnevna potraga za smislom.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja