ponedeljak, 10.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:45

Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe

Studija Ketrin Hikli govori o Hildebrandu Gurlitu, čoveku koji je ogromno bogatstvo stekao kupovinom umetničkih dela u vreme nacizma
Autor: Marina Vulićevićsubota, 26.05.2018. u 22:00
Макс Либерман, „Jахачи на плажи”

Nepravde Drugog svetskog rata još uvek su žive u privatnim istorijama, u sećanjima i životima naslednika opljačkanih i ubijenih Jevreja, zbog toga što hiljade vrhunskih umetničkih dela čami u privatnim kolekcijama širom sveta i čeka da bude vraćeno pravim vlasnicima.

Studija Ketrin Hikli, „Minhensko skriveno umetničko blago, Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe”, kod nas objavljena u prevodu s engleskog Ksenije Todorović, u izdavačkoj kući „Klio”, u maniru kriminalističkog romana i uzbudljivih dokumentarnih emisija Histori kanala, govori o Hildebrandu Gurlitu, čoveku koji je ogromno bogatstvo stekao kupovinom umetničkih dela u vreme nacizma. Gurlitu je Hitler poverio nabavku umetnina za njegov zamišljeni muzej u Lincu, iz zavisti prema bogatstvu pariskih muzeja i galerija. Firer je očajnički pokušavao da podražava Pariz, onako kako je to Mišel Turnije opisao u „Kralju vilovnjaku”: „Sotona plače pred lepotom sveta”.

Knjiga počinje otkrićem sumnjive kolekcije u minhenskom stanu Kornelijusa Gurlita, Hildebrandovog sina, 2012. godine, vešću koja je bombastično odjeknula u javnosti.

Čitav tim stručnjaka bavio se četiri dana bogatim umetničkim nasleđem ovog starca od oko 1.600 različitih dela, delima Direra, Šagala, Matisa, Pikasa, Degaa, Pola Sezana, Ogista Renoara, Edvarda Munka, Franca Marka, Ota Diksa. Kako piše Ketrin Hikli, Gurlit-sin je dela očeve umetničke kolekcije doživljavao kao zamenu za porodicu i prijatelje, razgovarao s njima, divio im se u tajnosti. Ipak, on se poslednjih nedelja života zavetovao da će odgovoriti zahtevima naslednika po međunarodnim Vašingtonskim načelima, da umetnine koje su nacisti pokrali budu vraćene naslednicima. Ono što je poražavajuće, i o čemu autorka govori, jeste da ova načela nisu obavezni da poštuju i drugi privatni kolekcionari, a očigledno ih ne slede ni muzeji, niti političari. Kornelijus Gurlit je svoju kolekciju zaveštao Muzeju lepih umetnosti u Bernu, koji treba konačno da izvrši ovu njegovu volju.

Britanka Ketrin Hikli, koja živi u Berlinu, specijalizovana je za ovaj tip istraživanja u oblasti kulture. Pored ostalog, radila je i kao reporter i radio-novinar u Budimpešti i Bonu, a u Berlinu, kao urednica političkih vesti u Blumberg njuzu. Prelaskom u umetničku redakciju, počinje da izveštava o naporima jevrejskih kolekcionara da pronađu izgubljeno bogatstvo, što je bilo presudno za njenu dalju karijeru i ostvarenje istraživačkog projekta pod nazivom „Minhensko skriveno umetničko blago”.

Ono što je specifično za pristup Ketrin Hikli jeste to što se ona, pišući o tome kako je Hildebrand Gurlit postao jedan od najvećih trgovaca umetninama za naciste, vraća na sam početak, na umetničko obrazovanje i rane sklonosti Gurlita, naročito ka savremenoj umetnosti nemačkog ekspresionizma i stvaralaštvu grupe „Most”. Tako, pored obilja činjenica, čitalac ima priliku da upozna i psihološki lik Hildebranda Gurlita, zatim, i njegovog sina Kornelijusa. Ono što je razočaravajuće, a što pokazuje da je oportunizam intelektualaca istorijska konstanta, jeste činjenica da je Gurlit, jednom četvrtinom Jevrejin (što mu je koristilo posle rata), postao trgovac za naciste, iako je po ubeđenjima bio antinacista, ali korumpiran od strane režima za koji je tvrdio da ga mrzi. Da bi suprotnost između ličnog i javnog lica Hildebranda Gurlita bila veća, on je u stvari obožavao avangardnu umetnost, koju njegovi poslodavci nacisti nisu razumeli, smatrajući je degenerisanom. „U tom smislu, njegova životna priča ista je pričama miliona drugih Nemaca: ćutljive većine koja nije imala nikakvu neposrednu ulogu u genocidu, ali koja nikada nije digla glas protiv njega”, piše Ketrin Hikli.

Kao što su strast za posedovanjem, izgrađen ukus, sebičnost i moralna devijantnost Gurlitove osobine, tako su umetnička dela, do kojih je dolazio brzim i jeftinim kupovinama od stvaralaca u begu i od jevrejskih kolekcionara na putu ka logoru, više od predmeta određene estetske vrednosti. Pišući i o tim jevrejskim porodicama koje su naslednike očajnički težile da pošalju na bezbednije teritorije, Ketrin Hikli pokazuje da su ta umetnička dela privatno vlasništvo u koje su upisani emocije, sećanja i privatne istorije ljudi koji su zbog njih izgubili živote.

Takva je slika Maksa Libermana na kojoj su prikazana dva jahača na plaži, koja je prva ponuđena na aukciji u Sodebiju, za početnu cenu veću od pola miliona funti. Zbog toga ona insistira na vraćanju umetnina naslednicima iz evropskih muzeja i privatnih kolekcija, ali ukazuje na teškoće tog procesa. Razlozi su ti što, čak iako predratni vlasnik može da dokaže da je trenutni vlasnik znao da je određeno delo bilo ukradeno, i dalje neće moći da povrati vlasništvo, zbog toga u građanskim parnicama važi princip zastarivanja zahteva predratnog vlasnika.

 


Komentari4
c2b5a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Miloš
U drugom delu emisije tog dokumentarca,opisano je kako su nacisti pretopljavali oteto zlato i uz pomoć "neutralne" Švajcarske prodavali i finansirali ratnu industriju. I dan danas je u podzemnim trezorima Ciriha ostalo neprodatih plemenitih metala(tako su rekli na History kanalu)! Imam 50 godina života i sad kad se setim 20.veka,nešto mi je čudno koliko smo svi,nekritički,prihvatali uvrežena mišljenja,kao na primer da je moguće da uvoziš stranu radnu snagu iz Jugoslavije,Turske,sev.Afrike,a da je prošlo samo dvadesetak godina od totalnog poraza i plaćanja ratnih reparacija celom svetu,uz obnovu razrušene zemlje i prihvat miliona svojih izbeglica iz Poljske,Češke,Vojvodine,Ukrajine... Pa,da li smo "sisali vesla" kad se verovalo samo u njihovu ljubav prema radu i da im to donosi bogatstvo! Moj deda je radio ceo život i umro je kao siromašan Šumadijski seljak. A indijanci behu zli momci u Am.filmovima,niko ne reče onda da su oni žrtve!
Jovan Andric
Slike su navodno otkupljivane bud zasto. Nije istina. Za te "budzasto" pare vlasnici su napustili Nemacku i spasli svoje zivote i zivote svojih porodica. Da li jma cega dragocenijeg od toga? Prema tome slike su ustvari bile preplacene. Sada bi ti isti naslednici koji traze slike, trebali da plate Nemackoj velike pare u znak zahvalnosti sto uopste postoje a ne da pljackaju ono sto je posteno placeno.
Katarina
Treba da se izvine Đuri što ih je tukao?
Preporučujem 12
Ivana
Konfuzno napisana knjiga

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja