subota, 07.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:00
GRČKO-MAKEDONSKI SPOR OKO IMENA

Odnosi dve zemlje nakon raspada SFRJ

Gruevski je masovno gradio spomenike antičkog vremena, vredne stotine miliona evra, čime je iritirao iredentizam kod Grka
Autor: Želj­ko Šajnsubota, 26.05.2018. u 20:20
Зграда Владе Македоније у Скопљу (Фото Д. Вукосављевић)

Specijalno za „Politiku”
Diplomatska uloga Henrija Kisindžera, jednog od najznačajnijih američkih diplomata i obaveštajaca, nije izostala ni u procesu raspada SFR Jugoslavije. Između ostalog, na temu razlika u vezi s imenom Makedonije uspostavlja dijalog između prvog predsednika Makedonije Kire Gligorova i grčkog premijera Micotakisa. Nakon ovog susreta, vrlo brzo spor, pod pokroviteljstvom UN, postaje podignut na najviši međunarodni diplomatski i politički nivo.

Mesec i po nakon usvajanja Rezolucije o nezavisnosti Makedonije, na marginama Svetskog ekonomskog foruma u švajcarskom gradu Davosu, pod pokroviteljstvom Henrija Kisindžera, učesnici ovog skupa: premijer Konstantin Micotakis i prvi govornik makedonskog Sobranja Stojan Andov, 1. februara 1992. godine, privedeni su na ručak u jednoj vili u blizini održavanja svetskog foruma, a da ni sami nisu znali kuda i zbog čega idu. Samim tim, kako kaže Andov za „Politiku”, u Makedoniji niko ništa nije znao, pa ni sam predsednik Gligorov.

„Kada su me uveli u prostoriju gde su već sedeli poznati američki državni sekretar Kisindžer i grčki premijer Micotakis, ja sam mislio da je u pitanju neka greška. Micotakis mi je rekao: ’I ja sam mislio da je greška, ali nije’ i ponudio mi da sednem”, priča Andov.

Na ručku koji je trajao oko sat i po Kisindžer je savetovao Micotakisa da prizna ’Republiku Makedoniju’ i da joj pomogne na evropskom putu.

Stojan Andov za naš list nakon 26 godina dočarava sliku iz Davosa: „Micotakis je navodio teškoće takve političke odluke. Na kraju razgovora dao mi je papirić na kome je pisalo „Republika Makedonija – Skoplje”. Rekao je da je to sve što može da učini i zamolio da se vidim s Gligorovim kako to da se izvede. Onda je Kisindžer upao, sugerišući da Gligorov i Micotakis nađu povod da istovremeno doputuju u Ameriku, gde će diplomatija SAD da organizuje tajni sastanak. Micotakis i Kisindžer naglasili su da o tome ne sme da zna šira javnost, da ’zagrejane glave’ u jednoj i u drugoj zemlji ne bi pokvarile stvar. Prihvatili smo sastanak. Mesec dana nakon ručka u Davosu prvo su u grčkim, a onda i u makedonskim medijima počele da cure vesti o mogućnostima takvog sastanka u Americi i tako je stvar propala.”

To je bio početak političkih neformalnih razgovora između dve države. Pre 25 godina oni su ozvaničeni pod pokroviteljstvom UN i za prvog medijatora imenovan je Sajrus Vens. Posle njegove ostavke, Metju Nimic, američki diplomata i advokat, produžio je pregovore koje i dan-danas vodi. Nakon četvrt veka, ove godine u Davosu zvanično su se sastali premijer Grčke Cipras i premijer Makedonije Zaev. Najnovija vest je da je za grčku stranu prihvatljivo ime Republika Makedonija (Skoplje), dakle predlog Micotakisa, star 25 godina.

Osamdesettrogodišnji Andov nastavlja svoju storiju oko tajnih razgovora. Nakon povratka iz Davosa, Andov informiše Gligorova i sprema se za Pariz kako bi s Francuzima razgovarao o priznatim granicama utvrđenim na Bukureštanskoj konferenciji 1913. godine: „U septembru iste godine u Beogradu priređuje mi ručak Slobodan Milošević. Pitam svog prijatelja: ’Molim te, čuli smo da si predložio Micotakisu da delite Makedoniju. Kako si to mislio?’ Milošević mi odgovara: ’Stojane, nisam uopšte to ja predložio. To je predložio onaj ludi Samaras.’ Nikada dva bratska naroda (srpski i makedonski) neće zaratiti, složio se Milošević sa mnom.”

Pošto je i od Srbije i od Francuske Stojan Andov dobio garancije za očuvanje postojećih granica, ali ne i od ostalih komšija, Kiro Gligorov određuje stratešku državnu politiku: evroatlantske integracije i odnose sa susednim državama. Zbog očuvanja teritorijalne celovitosti, prihvata predlog britanske vlade da se za prijem u UN usvoji ime Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, ali samo na nekoliko meseci, dok se spor ne reši. Međutim, Britanci ne pružaju garancije. Republika Makedonija 8. aprila 1993. postaje 181. ravnopravna članica UN, registrovana pod odrednicom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Nezvanično, Grci to teška srca prihvataju, i to pod pritiskom Amerike.

Pre prijema u UN Grčka je u Lisabonu juna 1992. uspela da na sastanku Evropskog saveta izglasa Lisabonsku deklaraciju, kojom EU i zvanično traži da Makedonija menja ime ako želi biti međunarodno priznata (tom sastanku nisu prisustvovali Makedonci jer nisu imali pravo). Taj dokument makedonsko Sobranje rezolucijom odbacuje kao štetan. Do danas Makedoniju je pod ustavnim imenom priznalo oko 130 zemalja. Među njima su i stalne članice SB UN: Kina, SAD i Rusija. Od komšija Srbija i Bugarska su među prvima priznale ime Republika Makedonija. Albanija je Makedoniju priznala pod referencom BJRM.

Bilateralnim dogovorom koji je potpisan 1995. Grčka se obavezala da Makedoniju neće sprečavati na evroatlantskom putu, ali to je nije sprečilo da političkim vetom, na koji ima pravo, spreči njen prijem u EU i u NATO. Zbog nepoštovanja bilateralnog dogovora, Makedonija tuži Grčku i dobija spor.

Problemi za makedonske perspektive ne dolazi samo od Grka, već i od same makedonske vlasti predvođene Nikolom Gruevskim, liderom VMRO-DPMNE, najveće makedonske partije. u međunarodnoj zajednici politički gnev je izazvao masovnim prisluškivanjem svog naroda i narušavanjem demokratije. Tako je, uz domaću javnost, zatražena njegova smena i sudska odgovornost jer je oštetio državu, po rečima aktuelnog premijera Zaeva, za pet milijardi evra. Nedavno je osuđen na dve godine zatvora jer je zloupotrebio položaj za kupovinu „mercedesa” vrednog 580.000 evra.

Pržinskim ugovorom, čiji su garanti EU i SAD, uspostavlja se nova vlast. Dolazi koalicija Socijaldemokratske partije, koju predvodi Zoran Zaev, s glavnim koalicionim partnerom albanskom partijom DUI s Alijem Ahmetijem.

Prilikom preuzimanja vlasti u Sobranju stara vlast, uz pomoć simpatizera, do krvi je branila svoje pozicije. Intervencija policije prekinula je dalji krvavi sukob u parlamentu tek na upozorenje američkog ambasadora da će se umešati specijalne snage iz NATO baze Bonstil (pošto je bio ugrožen mir, ovakva informacija kruži među diplomatama u Skoplju).

Zaeva i Vladu podržavaju SAD, EU i NATO. Ubrzo se naglašava mogućnost evroatlantskih procesa, ali je ta podrška povezana s promenom imena makedonske države. Američka administracija s potpredsednikom Pensom na čelu, predsednik ES Tusk, predsednik EK Junker, komesari Mogerinijeva i Han, i Stoltenberg politički podržavaju Makedoniju da uđe u EU i NATO, ali traže političku i pravnu odluku o promeni ustavnog imena (kao bilateralni čin s Grčkom). Sve ovo dešava se i pored toga što je Rusija zvanično upozorila da eventualni prijem Makedonije u NATO ugrožava mir u Makedoniji i regionu.

Na takvo upozorenje britanska premijerka najoštrije je i veoma otvoreno poručila da ne želi da zapadni Balkan, a samim tim i Makedoniju, prepusti Rusiji. Indirektno, to se odnosi i na Srbiju, kao lidera na zapadnom Balkanu. Takvu izjavu podržao je i predsednik Francuske Makron. No, za Makedoniju i Srbiju veoma je važno šta će nakon odbijanja predloga Zaeva za rešenje spora uraditi kancelarka Merkel. Telefonom je potpredsednik SAD Pens razgovarao samo sa Ciprasom, dok je Merkelova razgovarala s oba premijera čije su zemlje u sporu. Međutim, niko nije saopštio sadržaj razgovora. Profesor međunarodnog prava skopskog Univerziteta „Kiril i Metodije” Toni Deskoski i makedonski politikolog i analitičar Petar Arsovski period od raspada SFRJ za „Politiku” komentarišu svako na svoj način.

Deskoski kaže: „Region zapadnog Balkana je područje koje ima potencijal za nestabilnost – u kontekstu nove konfrontacije između zapadnih saveznika i Rusije. Ključni izvor takve nestabilnosti je nedovršeni proces pomirenja i neusaglašavanje interesa između država koje su nastale raspadom SFRJ. Prirodno je da SAD i zemlje Evropske unije nastoje da se stabilizacija izvede na dva načina: prvo, evroatlantskom integracijom zemalja iz regiona, i drugo, jačanjem regionalnih veza. Time bi se Rusija potisnula iz regiona i umanjila bi se mogućnost za tzv. maligni ruski uticaj, odnosno pokušaj da korišćenjem starih veza spreči definitivni prelazak u zonu isključivog interesa Zapada.”

Deskoski u svom zaključku naglašava: „Ostaje da u narednom periodu vidimo da li će zapadni saveznici konačno shvatiti da Grčka mora da učini još jedan korak. U protivnom, do kompromisa oko imena neće doći, a time će ozbiljno biti ugrožen proces integracije ostalih zemalja iz regiona, Srbije i Bosne i Hercegovine, u NATO. Time ostaju otvorena vrata za rusko penetriranje, a samim tim i za novu nestabilnost.”

Petar Arsovski izneo je svoje mišljenje: „Optimizam proširenja Evropske unije je cikličan, tj. dolazi i odlazi u zavisnosti od geostrateških pomeranja iz stanja u samoj Uniji. Aktiviranje Rusije na ovom području u principu ubrzava interesovanje i aspiracije Evropske unije za ovaj deo kontinenta. Samim tim, raniji evroskepticizam u ovom trenutku zamenjen je optimizmom, čak i kod najnesigurnijih članica EU. SAD, s druge strane, imaju strateški interes da se NATO proširi do granica bivšeg SSSR-a, stvarajući tako zonu uticaja i veće tržište. Tu se SAD i EU razlikuju u interesu: dok je jedini cilj SAD da se ova bafer zona proširi, EU je istovremeno u internoj dilemi, te analizira da li je prvo potrebna reforma Unije ili je ipak prvi prioritet njeno proširenje. Rusija se tom proširenju protivi iz strateških razloga, tvrdeći da to narušava džentlmenski dogovor napravljen posle Hladnog rata.”

Arsovski smatra da glavnu snagu u grčko-makedonskom procesu predstavljaju Amerikanci: „SAD su tu glavni motor iza političkog procesa evroatlantskih integracija Makedonije.” Po mišljenju našeg sagovornika, glavno političko oružje Grka je sledeće: „Glavna okosnica grčke strategije je blokada evroatlantskih integracija Makedonije sve dok se neopozivim mehanizmom (Ustavom Makedonije, recimo) ne odvoje identitet i nasleđe sadašnje Makedonije od severnog dela Grčke, koji ima isto ime, i antičkog makedonskog nasleđa, na koje oni žele ekskluzivno pravo.”

No, za Arsovskog nema dileme u vezi sa Grcima: „Ne bih ja rekao da oni žele poništiti ceo makedonski identitet, već da žele jasnu distinkciju.


Komentari1
a4d9b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Милош
Било би лепо да наши новинари схвате да се СФРЈ није "распала" него је разбијена. Или да схвате да се свако тело распадне, ако га неко пре тога УБИЈЕ. СФР Југославију су разбили САД, НЕМАЧКА и Ватикан. О томе је донета одлука 1978. године у Упсали. Дакле Тито је још био жив. Тврдећи да се СФРЈ "распала" ми амнестирамо оне који су разбили СФРЈ, а на себе товаримо одговорност за туђи злочин. Зар пример Ирака, Либије, Авганистана и Сирије нису очигледан пример.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja