U Beogradu je sinoć, u 85. godini, preminuo Predrag Bajčetić, ugledni srpski reditelj, producent i čuveni profesor koji je odškolovao čitave generacije srpskih glumaca.

Predrag Bajčetić je bio jedinstven po svom profesorskom habitusu i načinu rada. Završio je Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu 1956. u klasi Huga Klajna. U njegovoj klasi na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je radio od 1964, studirali su Vojislav Brajović, Svetlana Bojković, Tanja Bošković, Ljiljana Dragutinović, Nikola Kojo, Ana Sofrenović, Katarina Radivojević i mnogi drugi.

Tokom karijere Bajčetić režirao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu, Televiziji Beograd. Režirao je filmove „Poraz”, „Petak veče”, „Hajde da se igramo”… Radio je i u Norveškoj, gde je u Oslu povremeno držao seminare za studente glume i režirao u Pozorištu Vort u Moldeu.

Strog i nežan istovremeno, uvek je tražio više, kažu njegovi studenti. Dok je radio na predstavi, tragao je da otkrije onaj pravi i najsavremeniji izraz za taj tekst. Na pitanje šta je to savremeno u pozorištu, jednom prilikom je rekao:

– Savremeno je sve što ljude u gledalištu nagoni na razmišljanje, što ih bodri i oplemenjuje. Nije savremeno ono što dotrajava svoj vek, što obeshrabruje i ponižava. Nesavremeno je ono što izaziva dosadu i učmalost; pozorište koje ne propoveda svoje ideje, jer ih možda nema, reditelj i glumac koji ne žive današnjim ritmovima, ne razumeju nove reči. Savremeno je – ono što kao vatra, kao energija struji sa scene. A pre i posle svega – reči pesnika. Bez pesnika pozorište je samo zabava, ono je škola koja će nam dosađivati pridikama o humanizmu i lepim prošlim vremenima.

Roditelji pedagozi naučili su ga da „treba tiho, čestito i skromno živeti”, „da se mora uraditi nešto pristojno”. – Na primer, nepristojno je pojavljivati se svaki čas na televiziji i ne govoriti ništa. Ja se zato ne pojavljujem, jer mi je to prosto sujetna stvar – rekao je svojevremeno Predrag Bajčetić.

Prema studentima je bio, kako su sami rekli, oštar i „ljubavno nemilosrdan”. Voleo je da provocira; bio je „protiv” da bi isprovocirao onog drugog da kaže zašto je „za”.

Na njegovim časovima je bilo igre i buđenja spontanosti, da bi polako zavladala disciplina i suočavanje sa sobom kroz posebno tempirane zadatke. „Bajčetićeve bebe” isticale su da su na Akademiju dolazili pomalo gordi, sami sebi dovoljni, a onda bi profesor istinskom posvećenošću ukrotio njihove hirovite prirode i približio bol od napetosti postojanja na sceni. Nastojao da budu različiti, a da govore istim jezikom.

– Ja imam stroge zahteve prema sebi i oni to osete, ali kasnije vide da nisam ja važan, nego su ta merila koja su iznad nas važna – rekao je Bajčetić u emisiji „Dok anđeli spavaju” Marine Rajević Savić. Učio ih je kako da ostanu svoji, a da razgolite dušu, kako da stidljivost sakriju ili da se s njom izbore, a opet, da ne budu bestidni.

Njegov dom, gde je živeo sa suprugom Bobom Blagojević (1947–2000), rediteljkom i piscem, za glumce je bio utočište. Oni ga znaju i kao vrlo isključivog, ali ne propuštaju da pomenu ono što su voleli, a što se može svesti pod „Bajčetićev način gledanja na stvari”. Zato su u njegovu kuću ulazili s bremenom nevolja i nakon dugih noćnih razgovora izlazili mekši, lakši samima sebi.

On i Boba, po mnogo čemu jedinstven par. Sam reditelj je, u retkim ispovednim trenucima, rekao da su prešli putanju od zaljubljenosti, preko ljubavi sa svim nesporazumima i usamljivanjima, stigli do „onog što je najdragocenije, a to je vrlo brzo zavladalo među nama, do nekog apsolutnog potpunog ljubavnog prijateljstva, ljubavnog poštovanja, prožimanja i traženja sebe u tome drugome”. Nakon Bobine smrti profesor je radio na priređivanju njenih dela.

Vreme i mesto sahrane Predraga Bajčetića biće naknadno objavljeni.