petak, 15.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:28
Nebriga o nemim svedocima srpskog stradanja

Uspon do orlovog gnezda i povratak srpskog ratnika

Autor: Nikola Belićsubota, 02.06.2018. u 22:00
Кајмакчалан 2014. године (Фото Н. Белић)

Srbi, vi ste prvi otvorili put, vi ste najzad videli naše neprijatelje u bekstvu. Ovim rečima obratio se komandant svih savezničkih trupa na Solunskom frontu, francuski general Moris Saraj, pobednicima borbe na Kajmakčalanu, jedne od najsurovijih bitaka u Velikom ratu, ali i najslavnijih pobeda srpske vojske u njenoj novijoj istoriji. Na ovom nepristupačnom mestu palo je oko 4.600 Srba, uglavnom usled dejstva bugarske artiljerije, što je bila cena zauzimanja „kapije slobode”, kako su oslobodioci nazivali ovu stratešku tačku na samoj granici Bugarske i Makedonije.

Osvojivši vrh planine Nidže, na nadmorskoj visini od 2.525 metara, srpski ratnici mogli su da ponovo zakorače na tlo domovine, koju su morali da napuste nepunih godinu dana ranije. Saveznici koji su odlučili da oforme front u zaleđu Soluna bili su svesni da su upravo Srbi ti koji su ubedljivo najviše motivisani da otpočnu udar na neprijateljsku liniju, jer su na pragu okupirane otadžbine.

Bugarski napad prethodno je zaustavljen u bici kod Gorničeva, pa je neprijatelj odustao od ofanzive protiv savezničkih trupa pod komandom generala Saraja. Posle Kajmakčalana Prva armija srpske vojske i francuske trupe imale su otključane prilaze prema Bitolju, koji je 19. novembra 1916. konačno povraćen i dugo je ostao jedini slobodan grad na teritoriji tadašnje Srbije. Iako su predstojeće operacije usporene i do kraja rata proteći će čitave dve godine, oslobođenje Kajmakčalana bilo je u temelju konačnog proboja 1918.

Borba za Kajmakčalan zapravo je bila serija bitaka vođenih između 12. i 30. septembra na visovima planine Nidže. Delovi Drinske divizije su 16. septembra čak uspeli da osvoje vrh, u teškoj borbi prsa u prsa s Bugarima, čiji su vojnici 26. septembra nakratko povratili početni položaj. Naposletku, Srbi su poslednjeg dana u mesecu, s preostalim rezervama Prve armije i dobrovoljcima pod komandom vojvode Vuka, koji je u ovoj borbi i poginuo, krenuli u presudan juriš i zaokružili svoj čuveni trijumf.

Ova epska žrtva i uspeh verovatno više od taktičkog imali su simbolični i moralni značaj. Bila je to prva pobeda Srba posle povlačenja iz zemlje 1915, stradanja u Albaniji i oporavka na Krfu. Pritom, dobro ušančeni Bugari smatrali su Kajmakčalan neosvojivim i nazivali su ga Borisov grad. O tome svedoči i proglas srpske Vrhovne komande pošto su njene jedinice obavile ovako težak zadatak: „Junaci, zauzeli ste orlovo gnezdo, silnu tvrđavu i svu nadu neprijateljevu, zauzeli ste Kajmakčalan...”

S druge strane, deluje da Bugarima, bez obzira na njihove tadašnje uspehe protiv Rumuna, moral više do kraja rata nije bio na onom nivou od pre kraja septembra 1916. Njihovim glavnim saveznicima – Nemačkoj i Austrougarskoj, pred čijim su se trupama Srbi povlačili iz otadžbine pre manje od godinu dana – Kajmakčalan je bio jasna poruka da nisu uspeli da slome kičmu srpske vojske, čak ni kada su je naterali u albanska bespuća. I što je još važnije, da bi njihove okupacione trupe u celoj Srbiji mogle da prođu kao što su njihovi bugarski saveznici prošli na Kajmakčalanu.

Podvig Srba u tako nemilosrdnim uslovima imao je i svoju visoku cenu, o čemu je takođe naširoko pisano. Možda je najbolje upamćeno ono što je zabeležio najveći srpski saveznik u ovoj pobedi, Švajcarac Arčibald Rajs. „Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih, kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori s bojnog polja. Na visini od 2.525 metara na ovom ogoljenom, prostranom terenu leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar, a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jedu njihovo meso”, glasi deo Rajsovog sumornog svedočanstva.

Najzad, i pored takvih stradanja i borbe iz koje niko nije bio siguran da će izaći živ, zabeleženo je više primera s koliko su čovečnosti, onako kako to ratnički kodeks nalaže, srpski vojnici postupali sa zarobljenim Bugarima. Upamćeno je svedočenje vojnika Mihaila Žunića o srpskom borcu koji je uzjahao konja, a zarobljenog neprijatelja pustio da hoda ispred njega. Posle nekog vremena iscrpljeni i bolesni bugarski narednik ga je molio da ga ubije, jer više nije mogao da hoda. „Nije mogao da to da učini naš vojnik. Sjahao je, s teškom mukom podigao zarobljenog narednika u sedlo. On je pešačio...”, posvedočio je Žunić.

Vreme je pokazalo da je samo ratnik koji se tako držao na Kajmakčalanu mogao da se popne na krov Solunskog fronta na planini Nidže, pobedi u Velikom ratu i preživi najteža uništenja koja je svet do tada video.


Komentari2
93b97
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sreten Bozic -Wongar
Tokom borbi na Kajmakcalanu 1917, postojala je Stara Srbijaa ne Makedonija. Makedonija je Titova tvorevina .
Zoran Matejić
Samo ispravka ociglednog lapsusa: Kapija slobode je strateska tacka na samoj granici Grcke i Makedonije.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja