sreda, 13.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:18
INTERVJU: IJAN MAKJUAN, engleski pisac

Za mene je pisanje vrsta istrage

Autor: Marina Vulićevićnedelja, 03.06.2018. u 22:00
(Фото Марина Вулићевић)

Jedan od najznačajnijih engleskih pisaca današnjice Ijan Makjuan otvorio je Petu bijenalnu međunarodnu konferenciju posvećenu Džonu Apdajku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trećeg dana njegovog boravka u našem gradu, u kojem je prvi put i gde mu je, kako kaže, ukazano veliko gostoprimstvo, nalazimo se s njim i razgovaramo o novom romanu „Orahova ljuska” (Čarobna knjiga), ali i o stanju u svetu, čiji je Makjuan pažljivi analitičar. Prema „Dejli telegrafu”, Makjuan je 19. na listi od stotinu najmoćnijih ljudi britanske kulture, a „Tajms” ga je uvrstio među 50 najvećih britanskih pisaca od 1945. U „Paideji” čitali smo njegove romane „Iskupljenje”, „Amsterdam”, „Sanjar”, „Istrajna ljubav”, a „Čarobna knjiga” prošle godine objavila je i njegov roman „Zakon o deci”. Makjuan je autor scenarija za film po svom romanu „Čezil bič”, čije se prikazivanje očekuje. Kaže da je veliki izazov u drugom mediju videti priču koja je sačinjena od unutarnjeg života junaka.

Prilikom otvaranja konferencije, na jedno od pitanja odgovorili ste da je racionalnost najveća ljudska vrlina i da kao takva ne isključuje transcendenciju. Da li se konačna istina spoznaje razumom?

Ne znam za konačnu istinu, ali razumska spoznaja je najbolji način shvatanja toga kako priroda i materija funkcionišu, kao i toga kako je uređen Solarni sistem. Bila je potrebna duga borba da bi bio razvijen sistem mišljenja koji nam dozvoljava da pravimo i ispravljamo greške. Druga promišljanja sveta uglavnom se oslanjaju na nekog od moćnih autoriteta. Obično ti sistemi mišljenja ne dozvoljavaju nova otkrića, bilo da su to marksizam, maoizam ili hrišćanstvo. Nauka je kao brod koji stalno ispravlja svoj kurs, jedna nova informacija može da stvori sasvim drugačiji način razmišljanja, smenu ili revoluciju u odnosu na dotadašnji poredak stvari. Nauka sumnja u sopstvene procese, većina drugih modela mišljenja nije skeptična.

U vašem novom romanu Orahova ljuska”, inspirisanom Hamletom, pripovedač je jedan fetus...

Da, to je potpuno iracionalno...

 Dok sam pomišljao na Hamleta, na pamet mi je pala prva rečenica: „Evo? me, okrenut sam naopačke u ženi.” Bio sam svestan romana „Gertruda i Klaudije” Džona Apdajka, koji je mnogo uticao na mene. Znao sam da je ova ideja čudna, ali da je dobra za kraći roman.

Ovo nerođeno dete ne može da vidi svet, ali iz spoljašnje sredine čuje strašne stvari koje ga čekaju, i opet želi da se rodi?

Ono nije svesno samo groznih, već i dobrih stvari u svetu. Njegovo shvatanje sveta je sveobuhvatno. Pružio sam mu sopstveni način razmišljanja, usredsređujući se na sve probleme koji nas okružuju, počev od zagađenja životne sredine, preko promena klime i trgovinskih ratova, do nesuglasica među državama. Ne smemo zaboraviti ni dobre stvari: danas ljudi duže žive, mali broj žena umire na porođaju, stopa pismenosti raste širom sveta, životni standard bolji je nego pre sto godina. Otkrio sam to da je davanje mogućnosti nerođenom detetu da govori zapravo kreiranje idealnog naratora: on još uvek nije deo sveta, za njega ne snosi odgovornost. To je egzistencijalni glas koji nema ime, adresu, odeću, nema ništa. Kao junak iz nekog Beketovog komada, koji se obraća iz tame. Pomišljao sam na to da sam možda stvorio najograničenijeg junaka, koji je položen naglavačke i koji jedva može da se pomeri, ali na neobičan način otkrio sam glas koji je slobodan.

Možda ovaj roman postavlja pitanja i o tome kakvo nasleđe ostavljamo budućim generacijama?

Naš problem je kratkoročno razmišljanje, vrlo nam je teško da mislimo o dobrobiti ljudi koje nikada nećemo upoznati, a čije optužbe nećemo moći da čujemo. Ipak, na osnovu toga što su naši preci sagradili divne katedrale, naslikali fantastična umetnička dela i zasadili drveće, znamo da jesmo sposobni za dela velikog altruizma. U poslednje vreme postali smo svesni toga da su mora otrovana. U današnjim novinama nalazi se vest da je veliki broj kitova uginuo zbog gutanja plastike. Povodom toga nešto mora da se preduzme. Najveći zagađivači su Indija i Kina. Potrebno je promeniti mišljenje, a to najbolje može da se izvede preko televizije, tako da ljudi budu zgroženi slikama uništenja prirode. U Britaniji je tako ostvaren veliki uticaj. Jedan od Apdajkovih junaka Hari Angstrom, dok na aerodromu čeka sina, snaju i unuke, pomišlja na to kako je danas žeđ vanredno stanje Zapada, zato što svi nose flašice s vodom. Ta knjiga napisana je pre dvadeset godina.

Deca koja danas dolaze na svet zatiču opštu nesigurnost. Nova je i vest da će ministar policije Mateo Salvini iz Italije proterati sve migrante...

To je nemoguće. Morao bi da protera pola miliona izbeglica. Da bi iz Italije prognao jednog migranta, potrebna su mu dva policajca, znači da mu za ekspedovanje svih treba milion uniformisanih ljudi. Gde će s njima? U Libiju? Libija je u potpunom rasulu. Mnogi od tih migranata su deca. Nerealno je, zato ne brinem, znam da je nemoguće da to sprovede. Morao bi da počini genocid. To je tipična izjava političara populiste, za sve komplikovane probleme potrebno je jednostavno rešenje, kao to: rešiti ih se.

U kom smeru se kreće svet uronjen u populizam?

Nisam dobar u predviđanjima, nisam predvideo ni Trampa, ni bregzit, tako da sam sada vrlo oprezan. Ne znam da li je populizam trenutno stanje stvari ili će odrediti našu politiku 21. veka. Što je vrlo moguće.

Posle bregzita Velika Britanija je postala nesigurna zemlja. Šta mislite o tome?

To je moja opsesivna misao. Mislim da činimo veliku grešku. Menjamo svoju sudbinu za sledećih 50 ili 100 godina na osnovu mišljenja polovine stanovništva. Problem je u tome što su tokom referenduma oni koji su želeli da ostanu u EU govorili da Evropska unija nije savršena, ali da nismo mogli da je promenimo, što je defanzivan stav. Dok su oni koji su bili za razlaz imali mističnu sliku Engleske, ne Velike Britanije, sve se zbivalo oko Engleske. Mislim o tome šta je trebalo da učinimo, da kažemo: „U redu, mislite da Evropa nije ništa učinila za vas, a naše plaže, reke, vazduh ? čistiji su. Imamo zaštitu za radnike u fabrikama, prilaz zgradama za osobe s posebnim potrebama. Imali smo trgovinske ugovore sa 72 zemlje. Kada napustimo EU nećemo imati nijedan, moraćemo sve iz početka.” Biće potrebna jedna čitava generacija samo da se vratimo tamo gde smo sada. Strašno je čekati da se sve to ostvari. Ali, sve je vođeno istim talasom populizma koji je pogodio Italiju, SAD, Mađarsku i Poljsku.

Da li činjenica da ste primili nagradu Jerusalima, iako se protivite izraelskoj spoljnoj politici, znači da ste uvek spremni na dijalog?

Apsolutno, otvoreno društvo znači upravo to. Kritikovati svoju ili bilo čiju vladu, a da i dalje ostati slobodan. To je mera otvorenog društva. Kada sam 2011. godine u Jerusalimu završio svoj govor, prvi mi je prišao Šimon Peres. Rekao je: „Voleo bih da sam ja održao ovaj govor.”

Jedna od ideja u vašem novom romanu govori o tome da pesimizam razrešava intelektualce potrage za rešenjima...

Intelektualci vole pesimizam, nosimo ga kao pero za šeširom. Zato cenim društvo naučnika koji, kada uoče problem, razgovaraju o tome kako da ga reše. Intelektualci u problemu plivaju, potapaju se u njega. Jedan biolog je pre 50 godina rekao: „Odricanje od ideje progresa siguran je put u očajanje.” Vrlo je aktuelno, u postmodernim intelektualnim univerzitetskim krugovima reći da je ideja progresa prosvetiteljska fantazija. Ali, treba obratiti pažnju na broj ljudi koji nisu umrli od malih boginja ili kolere. Moj pogled je holistički, ne smemo odustati od toga da poboljšamo uslove za ljudske živote.

U romanu Čezil bič”, čiju ćemo ekranizaciju uskoro gledati, istražili ste problem nevinosti. Međutim, da li su danas seks-afere novo bojno polje u svetu?

Mislim da je došlo do velike kulturološke promene u poslednje vreme i da je sada mnogo teže da neki moćni muškarac kontroliše ponašanje žena. Ta korekcija bila je nužna. Ali, isto tako smatram da treba izbeći te staljinističke situacije u kojima je onaj ko je optužen odmah i proglašen krivim. U tome ima i straha od loše reputacije firmi. Neki moji prijatelji izgubili su poslove samo zbog toga što ih je neko optužio, kao u Rusiji 1935. godine.

Rekli ste da je za Džona Apdajka pisanje bila vrsta produžene molitve. Kako vi vidite umetnost pisanja?

Za Džona to jeste bila molitva, on je bio vernik, ali skeptičan, do bliskosti s ateizmom. Za mene je pisanje vrsta istrage, stalno otkrivanje ljudske prirode. Ili toga kako prošlost uobličava našu sadašnjost.   


Komentari2
4600f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ljilja
fenomenalan lik
pitanje
sto svi pisci deluju…isprano?ko bez duse?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja