sreda, 08.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:33

Ostali smo bez mita a dobili marketing

Autor: Vesna Roganovićpetak, 25.04.2008. u 22:00
Мирослав Максимовић (Фото Латиф Адровић)

S tačke gledišta vazduha, svuda je kraj zemnog sveta, zapisao je Brodski u pesmi iz zbirke „Vrsta reči“. Tu filozofsku tačku kao da zaposeda i naš sagovornik, pesnik Miroslav Maksimović (1948),  u svojim novijim knjigama poezije, naročito u poslednjoj, sonetnom vencu „Skamenjeni“. Bezmalo svaka od njegovih desetak zbirki pesama (Spavač pod upijačem, Soneti o životnim radostima i teškoćama, Životinjski svet, Nebo...) osvojila je neko od vrhunskih srpskih pesničkih priznanja, kojima je ovih dana pridružena i nagrada „Desanka Maksimović“.

Vaša poetika mogla bi se opisati kao mitologizacija svakodnevnog života radi otkrivanja sebe i unutrašnjeg smisla koji tom životu pesnik u vama pridaje? Kako ste otkrili to mitsko svojstvo svakodnevice?

Svi mitovi su nastali iz neke svakodnevice, iz potrebe da se ona osmisli, da se nađe oslonac za život. Svakodnevica mog (našeg) vremena nije izuzetak, ma koliko izgledalo da nije zgodna za mitska uopštavanja. A nije zgodna zato što ovo vreme ne voli dublji kritički pristup stvarima, koji je neophodan za nastanak velikih mitova, nego se sve svodi na površinsku manipulaciju. Ostali smo bez mita a dobili marketing. A to ne ide zajedno. Ili ide? Pa onda koka-kola postaje nosilac mita. Možda sam, u toj situaciji – bežeći od tog mitskog marketinga – nesvesno našao pesnički izlaz: svakodnevica, što bliže životu, izvoru, da bi se odatle krenulo u dublji pristup koji može da vodi ka mitu.

Čini se, posle vaših knjiga Nebo, Skamenjeni... da za pesnika više nema otkrivalačkih čari sveta i smisla, i da je vaša poezija ušla u rezignirani filozofski dijalog sa istorijom, vekom i sudbinom? Kako vam ta sudbina i taj smisao izgledaju danas?

Ta rezignacija, ako je ima – a izgleda da je ima, jer ju je više ljudi pominjalo u poslednjih nekoliko godina – nije posledica sagledavanja. Više je posledica osećanja da nikakva sagledavanja nisu dovoljna. Lako je rezignirati kad se pogleda to što nazivate (opštom) sudbinom. Ali iza tog pogleda, u dubini, nalaze se neobjašnjivi razlozi jedinog pravog čovekovog zadatka – razlozi kreacije. Iz tog prostora izašle su i Nebo i Skamenjeni. Neki moji stari pasionirani čitaoci nisu primili te knjige kao one ranije. A to je ista ruka, samo zatamnjena teškim bojama „istorije, veka i sudbine”, da iskoristim Vašu formulaciju.

U vašim pesmama o detinjstvu, često se ponavlja reč „svet”, sa svojevrsnom gradacijom: svet sobe, svet iza zidića u dvorištu, kasnije svet kancelarije, svet sveske („Svet od moga trajniji/ spavao je u dosadnom papiru” iz Spavača pod upijačem), pa životinjski svet... Koji vam je od ovih svetova najdraži?

Možda taj „iza zidića u dvorištu”. I ne najdraži nego najinteresantniji. Stvaran je, a tajanstveno dalek. Sve tajanstveniji što sam dalje od tog dvorišta u Njegoševoj 21.

I u vašoj najnovijoj knjizi soneta, Skamenjenima, inspirisanoj Raičkovićevom Kamenom uspavankom”, pesnička tačka gledanja je izmaknuta, da bi vidik bio širi (kao nekad u pesmi „Nebo”). Da li su sukobi, mržnje, haos... koji se otud vide, doista „skamenjeni”, nepremostivi? Slutnja apokaliptičnog povratka u kameno doba?

Ti koji su uspavani, skamenjeni, pre više od pedeset godina, u jednoj od najboljih i sudbinski najtačnijih pesama srpske poezije u drugoj polovini 20. veka, na istom su mestu, skamenjeni, i početkom 21. veka, ali istovremeno i veoma daleko. Kao da se, nepokretni, kreću. Put ih može odvesti na razne strane, možda i tamo gde sugeriše Vaše pitanje. Iznenadili biste se, kao i ja, da ste čuli kuda je taj put usmerio autor „Kamene uspavanke”, ali nažalost, zbog nekih detalja, moram tu priču da zadržim u privatnosti razgovora sa pokojnim prijateljom.

Iza svake vaše metafore, na koncu, čuči pesnik. I iza onog „pevca do poslednje zore”, i iza „ptice do poslednjeg neba” u „Životinjskom svetu”, koja u poslednjem sonetu Skamenjenih postaje „poslednja ptica”. Kakva je ptica pesnik?

Ona koja leti od reči do reči, tražeći prave, koje kriju tajnu smisla. To je pogled iz ugla pesnika. A iz ugla aktuelne epohe, vidi se jedan od poslednjih, kažu nepotrebnih, letača po nebu duha.

Koje su to „Zveri, aždaje i strave” današnjeg vremena?

Kada bih i mogao da ih sve koje mi padaju na pamet pobrojim, našlo bi se ljudi kojima bi one ličile na kuce i mace. A da ih ima – ima ih (ne kuca i maca).

Šta znače stihovi: „Kad sebe nemate, sve vam bude tuđe/ Što više povesti, sve ste više nemi”?

Trebalo bi da to pitanje ja uputim Vama. Ako ti, ili bilo koji drugi stihovi ne znače nikome ništa, zalud su sva autorova tumačenja.

Na koje ste pesnike, konkretno, mislili rekavši da je vaša „unutrašnja pobuna”, pesnička, bila protiv atmosfere i jezika tadašnje vladajuće poezije?

To je situacija od pre četrdeset i više godina, u nekim tekstovima sam je prilično tačno već opisao. Mislim da iskustvo zagušljivosti pesničke atmosfere ima svaki mladi pesnik koji pokušava da dođe do svog daha. Tu nisu bitna imena nego vlastito osećanje da vas aktuelna poezija (koju slušate po književnim večerima, čitate po časopisima, itd.) guši i da morate da izađete iz te „sobe pune zagušljivog dima”. Ja sam izašao na svoj način i u svoje vreme. Možda neki mladi čovek danas, čitajući ovo, ima isto osećanje i traži svoj način izlaska.

Ima li danas „buntovnika” u poeziji? Kako biste opisali atmosferu i jezik savremene srpske poezije? Koji vam se tok čini najznačajnijim u „diskursu moderne”?

Ima, ako postoje mladi ljudi iz prethodnog mog odgovora. A „tokovi”? Nisam stručnjak za njih. Nisam, čak, siguran da ti „tokovi” stvarno postoje, verifikovani u književnim tekstovima. Više su to štake koje nam pomažu da što lakše i površnije shvatimo književnost, ili – ako je reč o samim akterima „tokova” – da se što lakše etabliramo u tzv. književnom životu.

Da li i danas osećate „strah od života” koji je u mladosti motivisao vaš odlazak u poeziju?

Ne sećam se konteksta u kojem sam to rekao da bih znao da li i danas osećam isto, ali iz iskustva znam da su životni strahovi mladosti i poznog doba različiti utoliko što se život gleda iz različitih (bioloških) pozicija. Načelno govoreći, strah od života je plodno tlo za nastanak umetnosti jer upućuje na kreativnost a ne vodi u ravnodušnost.

Ne tako davno, rekli ste da je vreme pesnika danas smenilo vreme trgovaca, a tome je posvećena i vaša stalna polemika u Bestseleru sa ekonomistom Boškom Mijatovićem? Kakvo je to vreme, kako poezija da opstane u njemu?

Upravo je taj moj govor u Žiči o smenjivanju epoha trgovaca i epoha pesnika i tvrdnja da je danas vreme trgovaca izazvao mog druga Boška da reaguje na, po njemu netačan, opis osobina tzv. tržišta. Pa smo poveli polemički razgovor, jer sam smatrao da se neki momenti epohalne situacije poezije ne mogu raspravljati samo među pesnicima. Polemika traje već šest meseci u Bestselerui sad je pri kraju. Poezija zbilja ne postoji u vidokrugu vremena u kojem je tržište (inače, od pamtiveka normalan način razmene rada i dobara među ljudima) hipertrofiralo udominantan ambijent i glavno merilo čovekovih poduhvata – čak poprima i ulogu ideologije koja modeluje smisao života – a profit (brz, taj pridev mu dodaje tzv. tranzicija) postao njegov glavni cilj. Takvo vreme nije doba razmaha slobodne kreacije, one koja je napravila kulturnu istoriju čovečanstva. Stimulisano je samo ono što je direktno iskoristljivo. Pa, šta da rade pesnici? Da se uključe u brzo tržišno trčanje? Ili da budu kadri na strašnom mestu postajati? Ako me osećanje iz žičkog govora ne vara, epohe se smenjuju, pa će epoha (ne bukvalnih, već simboličnih) pesnika doći čim prethodna uđe u ćorsokak. Opstati (biti) se može samo ako si ono što jesi. Ako se pomisli da se mora zagristi bilo koji mamac koji se nudi kao spas, onda to nije razmišljanje o tome kako da se opstane, nego kako da se u datom trenutku nešto sažvaće.


Komentari2
607f7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zedna
U mitovima su sve istine . Niko ne zalazi dovoljno u njih da bi ih otkrio . Misljenja sam da nam ih , jedino , pesnici mogu otkriti . Kada pronadjete smisao zivota , objavite ...
Зоран
Нажалост, без мита нисмо остали. Има га много, посебно у државним установама. А што се тиче оног другог мита, опет нисмо остали, сада их имамо два. Једаа је демократски мит и зове се маркетинг, а други је народњачки и зове се свакојако...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja