nedelja, 23.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:03
INTERVJU: JURIJ POLjAKOV, pisac

Ako hoćeš da kritikuješ svoju zemlju, radi to iznutra

Ako to radiš spolja, tada si saveznik njenih neprijatelja, i to je drama svakog pisca koji hoće da govori istinu a ne želi da je neko iskoristi protiv njegove zemlje
Autor: Gordana Popovićčetvrtak, 07.06.2018. u 22:00
„Уметник је дужан да власт посматра са хуманистичке позиције зато што је власт велика сила и често не види човеково страдање” (Фото Г. Поповић)

Zapadni svet je čudna civilizacija – počnu rat zbog sitnice, a u isto vreme ne primete varvarska uništavanja ili genocid na drugoj strani, kaže Jurij Poljakov  za „Politiku”, osvrćući se na svoju tezu, koju je ovih dana izrekao na okruglom stolu „Beogradskog kontrapunkta”, da u globalizaciji postoje dvostruki aršini. Kad je reč o rušenju spomenika kulture na Kosovu, trebalo je ceo svet da podigne glas, ali većina tu tragediju nije ni primetila, dodaje autor dve knjige poezije i više od deset knjiga proze. Po mnogim njegovim delima snimljeni su filmovi, njegove drame igraju se u ruskim pozorištima, a proza mu je  uključena u školsku lektiru i u fakultetske programe.

Njegovo najpopularnije delo je svakako satirični roman „Jare u mleku” (1995), kod nas objavljen pre pet godina (Zepter Book World, prevod Radmile Mečanin), koji je u Rusiji doživeo 26 izdanja, po njemu je snimljen i film, dok je kod nas po ovom delu postavljena i pozorišna predstava. Ovaj pisac važi i za angažovanog intelektualca, član je Saveta predsednika RF za kulturu i umetnost i već treći put ima zvanje lica od poverenja predsednika Rusije.

Kao svedok perestrojke, rušenja komunističkog režima i dolaska novog vremena, Poljakov kaže da Gorbačov nije mogao da se nosi sa zadacima koji su u tom momentu bili pred sovjetskim društvom i da je to bila katastrofa, u istoriji njegove zemlje već viđena kada na isti način Nikolaj Drugi Romanov nije mogao da odgovori zadacima koje je nosilo njegovo vreme.

Globalizaciju koja se, tvrdi, u političkom smislu uvek svodi na nametanje dominantne sile, ne prihvata.

– U Rusiji je otpor prema globalizaciji povezan sa Putinovom koncepcijom, za razliku od Jeljcinovog vremena gde je država sve svoje resurse dala na službu Americi, uključujući i satelite. U Putinovoj politici sam prepoznao želju da se vodi politika koja će sačuvati suverenitet države. Dok sam za vreme Jeljcina bio tiha opozicija, to što sam video kod Putina inspirisalo me je da se angažujem i da počnem da sarađujem sa državom – kaže Poljakov, poznat i po polemici koju je vodio sa udovicom Solženjicina posle svoje tvrdnje da je taj veliki ruski autor bio za to da SAD uđe u rat sa Sovjetskim Savezom.

U svojim romanima prikazujete sudar sovjetske i postsovjetske Rusije, slom epohe i kulturne potrese. Kakva su bila vaša očekivanja i da li ste možda i vi ostali izneverenih nada uprkos svom društvenom angažmanu?

Ako se pisac ne nalazi u političkom smislu u opoziciji prema vlasti, to ne znači da se u humanističkom smislu, u svojim delima, ne nalazi u opoziciji. Umetnik je dužan da vlast posmatra sa humanističke pozicije zato što je vlast velika sila i često ne vidi čovekovo stradanje. Sada se u Rusiji igra moja satirična komedija „Koferčić” koja govori o tome šta bi se desilo  kada bi predsedniku Rusije ukrali atomski kovčežić sa komandama za atomski rat. Narodu se svidelo, ali me svaki čas pitaju kada će zabraniti tu dramu, jer je shvataju kao kritiku Putina, pošto u toj drami imamo ženu predsednika koja očigledno asocira na njega. Ona se zove Valentina Valentinovna, kao Vladimir Vladimirovič. Predstava se igra već tri sezone i još je nisu zabranili.

Vaši tekstovi su bili zabranjivani i za vreme Sovjetskog Saveza? Tačno je da moji prvi tekstovi nisu dobili dozvolu za štampanje. Ne bih rekao da su bili zabranjeni, ali da bi knjiga bila odobrena za štampanje bilo je potrebno da se dobije pečat koji ja nisam dobio, što se možda svodi na isto, iako niko nije upotrebio reč „zabranjen”. Bio sam tada već sasvim dovoljno poznat pisac, izašle su mi knjige pesama, bio sam član Saveza pisaca, jedan od najmlađih, u Moskvi smo bili samo nas trojica mlađi od 30 godina kao članovi saveza. Tada sam se prema tome odnosio filozofski, a sa godinama još više. Nekoliko puta su mi predlagali da te pripovetke, to su zapravo kraći romani, objavim u inostranstvu, ali sam ja smatrao da je bolje da se sačekaju uslovi da se objave u zemlji. Ako želiš da kritikuješ svoju zemlju, bolje to radi iznutra. Ako to radiš spolja, tada si saveznik njenih neprijatelja. Ja sam to razumeo i neki od tih romana jesu izašli kasnije. Tačno je, nažalost, da su mnogi pisci pisali istinu i da je ona  poslužila protivnicima Sovjetskog Saveza da rade na njegovom rušenju. To je drama svakog pisca: obavezan je da govori istinu, a sa druge strane postoji strah da će neke sile koje su neprijateljske prema njegovoj državi to iskoristiti.

Ne možemo da zaobiđemo „Jare u mleku”, vaš najpopularniji roman koji postavlja pitanje može li se bez dela postati pisac? To je sada sasvim mogućno, mnogo više nego ranije. Kada sam pisao ovaj roman, to je bila jedna ideja u zametku, a sada je postalo uobičajeno da neko postane poznat bez dela. Mnogi dobijaju značajne nagrade a da pri tome ne poznaju ruski jezik. Nažalost, to odbija čitaoce od savremene literature. Bio sam 15 godina glavni urednik „Literaturne gazete”. Dobijali smo pisma čitalaca koji se, kad vide dobitnika neke velike nagrade, pitaju da li su oni poludeli ili neko drugi. Tada im kažem: „Ništa se ne brinite, sa vama je sve u redu, a knjigu je jednostavno pisao neko ko ne zna ruski jezik.”

Kažu da ste vi jedan od onih koji se pita o kulturnoj politici u Rusiji. Koliko Rusija ulaže u kulturu?

Za vreme liberalnog perioda postojala je iluzija da je u kulturi moguća samoodrživost, pa sam ja tada prosledio jednu šalu u medije: samoodržanje kulture moguće je koliko i sposobnost mačke da čisti za sobom. Sa  Putinovim periodom dolazi do svesti da je kulturi  neophodna podrška države. U jednom trenutku se pojavio liberalni stav: „Pustite vi državu da nam da pare, ali da nas ništa ne pita na šta smo trošili.”  Dato je mnogo novca, a rezultati su bili jako slabi, niko nije ni pitao za rezultate. O tome najbolje govori i skandal sa Kirilom Serebrenikovom, rediteljem, koji je nastao kada ga je država pitala gde su nestale milijarde koje mu je dala. Uz to, ne može se uopšte reći da je on bio opozicija i da je imao ideološki jasne profile. Naprotiv, on je čak bio ljubimac vlasti, ali kada su ga upitali gde su pare, digao je dreku i optužio državu za represiju. Stoga smatram da on ne može biti ideološka žrtva. Sada se kod nas priprema zakon o kulturi gde će biti popisana sva pravila saradnje između kulture i države i gde će biti jasno rečeno da država  nema pravo da se meša u slobodni stvaralački proces, ali takođe i to da kulturni delatnici ne bi smeli da rade na rušenju društva. Taj zakon se radi već godinama i trebalo bi da bude gotov sledeće godine.

Koliko se čuju ruski intelektualci, da li se njihova reč uvažava?

U poslednjih nekoliko godina može se reći da je uticaj konzervativno i patriotski nastrojenih intelektualaca porastao, za razliku od ranije kada su dominirali liberali. Klub konzervativno nastrojenih intelektualaca koji se zove Izborski klub, po mestu Izborsk, okuplja ljude koji smatraju da Rusija nužno treba da razvija saradnju sa zapadnim zemljama ali da im se ne potčinjava i da ne gubi svoj identitet. Takve snage u Rusiji postaju sve jače, a njihovom jačanju ide naruku i potpuno suluda politika SAD.


Komentari1
383ed
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dragan Pik-lon
Pisca i vrhunske umetnike je najlakse zloupotrebiti.Jer su oni vesnici ljubavi medju narodima,govore,pisu i pevaju iz srca.Ne bave se teoremama ili politikanskim analizama.Oni pisu za vecnost u koju ugradjuju svoj kamencic sudbine,koji svetli i mnogo vekova posle njih.Taj belutak je najvece narodno blago koje se u jednom trenu obrelo u dusi umetnika.Bas zbog toga strani neprijatelji prvo napadaju nasledje,dusu(umetnicka dela).Ta dela su u sirokoj lepezi pocev od Andriceve price-"Aska i vuk" do freske lepe Simonide na Kosovu i Metohiji.Nazalost kod nas na trnovitom Balkanu umetnike ne napadaju samo stranci i NATO tuzioci nego i domaca raja,koja u Njegosu,Andricu,Crnjanskom... vidi neprijatelje i zavojevace iako su oni pisali na cistom maternjem Jeziku.Oteli su im dusu da sa njom vitlaju iznad nasig grobova.Otuda i hrvatsko potrazivanje pretekle srpske kulturne bastine.Sve sto su mogli spalili su.Bode ih ovo malo prezivelih slova koje hoce da utamnice u budjav muzej("kulturni"-zahod)!!!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja