subota, 22.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:28

Zlato sakrila u potpetice i odletela za Ameriku

U cipele stala su dva zlatna lančića, prsten i narukvica koju je davno našla u snegu na dan Svetog Save. Sve njene nade, strepnje, čežnje i nesanice stale su u dve potpetice. Stiskaće satima stopala u avionu samo da se dočepa obećane zemlje, da se konačno izuje ko žena i počne živeti američki san sa čovekom kojeg nikada u životu nije videla ni čula
Autor: Neda Kozomarasubota, 09.06.2018. u 19:11
Фото Пиксабеј

Davno je to bilo; naša rođaka sa sela, starija devojka, bez posla, bez miraza, došla je u grad da nas, moje dve sestre i mene, čuva, da nam bude dadilja jer su nam  roditelji bili zaposleni. Od tada do današnjeg dana ona je za nas bila i ostala -teta.

Moja starija sestra često je u njenoj sobi nešto pisala. Teta diktira, sestra  poslušno piše. Teta nije znala da piše, bila je nepismena. Ta scena sa sestrom koja sve beleži što joj ona kaže, ponavljala se jednom u mesecu.

Zbog bakšiša koji je dobijala, sestra je ćutala ko zalivena, a pisma su letela. Prvo što smo shvatili da idu preko okeana a da odgovori dolaze avionom iz Amerike. Nakon silnih prepiski, garancija, poseta američkoj ambasadi, stigla je i viza i došao je dan da teta u svojoj 48-oj godini života promeni prezime, i to u Čikagu.

Foto Piksabej

Pripreme su bile neviđene u to vreme, 1972. godine. Ležernije je Jurij Gagarin  krenuo u kosmos.

Njen budući muž zvao se Rajko, emigrirao u Drugom svetskom ratu, udovac, tražio curu iz svog kraja i našao, rodbina mu provodadžisala.

Jednog popodneva naša dadilja me povela sa sobom kod lokalnog šustera i rekla mi da nikom ne smem reći gde smo bile niti šta sam videla.

Pazeći da nas niko ne vidi, teta je u obućarskoj radnji izvadila svoje nove cipele u kojima će kročiti na američko tlo. Crne, lakovane s kockastom potpeticom. Ličile su na večni model kraljice Elizabete. Po njihovom oskudnom razgovoru shvatila sam da je sve ranije dogovoreno.

Majstor je sa širokih potpetica majstor je vešto skinuo potplatu i dve male zlatne gomilice nakita, godinama sakupljane, ugurao pažljivo i ponovo zatvorio ekserima. U cipele stala su dva zlatna lančića, prsten i narukvica koju je davno našla u snegu na dan Svetog Save.

Sve njene nade, strepnje, čežnje i nesanice stale su u dve potpetice. Gaziće u njima sa strahom i umirati pri svakom koraku u aerodromskoj zgradi, stiskaće stopala u avionu, satima ako treba, samo da se dočepa te obećane zemlje, pa da se konačno  izuje ko žena i počne živeti američki san sa svojim čovekom kojeg nikada u životu nije videla ni čula ali koje će biti njen.

Moj otac je pratio sve do aerodroma u Beogradu jer sama, ko zna gde bi stigla? Avion je odneo najdražu dadilju, njeno zlato i moje najlepše uspomene na detinjstvo i njene drage ruke .

Odmah po dolasku u Čikago se udala, dobila novo prezime i stekla nove navike. Čuvala je decu svojih pastoraka i njima bila dadilja.

Došla nam je u posetu posle pet godina, na dva meseca, da vidi svoju majku, kako je rekla, sigurno poslednji put jer je starica već bila bolesna i krunila je zadnje dane. Kad se pojavila mi smo se zabezeknuli.  

Ona, koja je uvek bila obučena u staromodne kostime i tergal suknje, sad je u pink kockastom odelu od žerseja. Sva njena garderoba ličila je na šarenu Ameriku i žersej. Hiljadu boja i motiva, cvetova sa vatrometom, kao izvrnut cirkuski šator. Ubacila je u svoj rečnik iskrivljene reči na engleskom jeziku pa je koledž po njenom sad „kalić” i sve tako. Na glavi kaciga – frizura, jedva s njom upravlja.

Danas živi tamo, u Čikagu, muža više nema, umro je ali joj je ostalo njegovo prezime i kuća.

Neki naši poznanici iz Amerike kažu da se nas i ne seća nešto često. Sećanja su godinama bledela i nestajala.

Ja sam se nadala da će se setiti da smo bili dobra deca koja su čuvala njene tajne i da nikada nismo nikome rekli gde nas je vodila i šta smo tamo videli. Da će nas pozvati bar jednom telefonom i setiti se svega, da se bar smejmo zajedno i sećamo.

Ali, sada ima više 90 godina. Bojeći se da me teta danas ne bi poznala nisam otišla u Čikago da je nađem kada sam lani bila u Americi, doduše daleko od njenog grada.

Prošlog leta stigoh na Floridu. Sa prijateljicom obilazim gradove i zaustavimo se kod nekog čoveka koji se bavi lekovitim biljem. Ima lepo uređenu ordinaciju koja dobro radi jer u čekaonici nekoliko njih čeka u redu.

Čekam prijateljicu da završi konsultacije, sedim i u daljini posmatram stariju ženu, plavu i elegantnu, kako se približava. Odmah uočim, prvi put nakon mesec dana boravka u Americi, štikle na nečijim nogama. Otvorene papuče, bele boje s tankom potpeticom, visine otprilike 8 cm. Pomislih u sebi; hvala Bogu, neko u ovoj zemlji u pola dana nosi štikle.

Foto Piksabej

Žena ulazi u čekaonicu u kojoj sedim i s vrata kaže: „Dobar dan”.

Sad mi je jasno, ona je naša i zato su i potpetice takve. Kažem joj čim smo se upoznale i smeje se, objašnjava mi da ne ume drugačije i celi život takve nosi.

Po našem običaju odmah se poveravamo i prelazimo na prisnije razgovore. Ona je medicinska sestra u penziji, došla iz Beograda pre 20 godina. Nikad se nije vratila u Srbiju, sve misli, ima vremena za posetu deci i svome bivšem životu  koji je ostao u Belom gradu. Čudim se, pitam je kako izdržava da ne ide na mesec dana, bar?

- Znaš, mila moja, ja ovde negujem stara lica i imam ih nekoliko. Obilazim ih, dajem terapiju i od toga živim. Ako ih napustim na mesec dana, izgubiću ih jer nađu drugu osobu i nema me više kod njih. Dok nađem druge pacijente… Sad imam jednu ženu od 85 godina s kojom radim vežbe i dajem joj terapiju. Neverovatna je, obožava muškarce i ceo život je podredila da im se dopadne, do današnjeg dana. Ne odustaje, kaže do smrti. Da znate ja se pored nje osećam dobro, mlada sam i ja  kad vidim nju, koliko žara nosi u telu a jedva hoda. Čak ih plaća da su s njom jer su mlađi od nje a ipak su stariji ljudi. Strast je čudo, za nepoverovati.”

Pozvaše gospođu s štiklama da uđe u ordinaciju i tako se rastadosmo.

Za nekoliko dana na aerodromu JFK dolazim na punkt za kontrolu putnika i  izuvam se.

Upoređuju mi boju očiju sa slikom u pasošu, broje dlake na glavi, izbacuju bočicu parfema iz moje torbe, detektorom i rukama ispipavaju me na sve strane. Ponavlja se ritual nekoliko puta do ulaska u avion.

Ovo je novo doba u kojem se zna šta ko misli u svojoj glavi a kamoli šta je u potpeticama spakovano - rodbini na dar.

 

Neda Kozomara


Komentari12
0d519
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Alisa
Divan tekst, hvala.
Bilbija
Nije mi samo jasno zasto je morala da krije prsten i neki lancic i narukvicu kada je pola balkana imalo zlatne zube i putovalo sa njima u ustima i nisu ih sakrivali u cipelama, a narukvicu pride je negde nasla i nije prijavila kao posteni nalazaci sto cine ...
Драган Тешић
"...са својим човеком којег никада у животу није видела ни чула..." Од њега је скривала. То мало злата јој је пружало могућност да га, ако мора, напусти.
Preporučujem 58
Miljan
Prvo za ovog Beograđanina Švaunešto: Cela jugozapadna Srbija od Gornjeg Milanovca do Donjih Babina tetku zove tetom. Drugo za autoruku teksta: Nisam baš razumeo poentu... Teta vas nije zvala u Ameriku, pa ste ljuti na nju, ili šta?
Драган Тешић
Они су је искрено волели, али она није њих.
Preporučujem 17
Beogradjanin Schwabenländle
Срби из Србије нису никада изговарали тета, то су радили Срби у Хрватској и БиХ.
Bojan
Prosto nije tačno. Teta je uvek bilo tepanje za tetku, mnogo prisniji izraz nego tetka. Tetka je zvaničnije i hladnije a i češće se odnosi na stariju osobu. U užičkom kraju ćeš u krugu porodice uvek pre čuti teta Mara, teta Zora... nego tetkanje.
Preporučujem 65
Milorad Napaćeni
Pa gde je poenta price, bila vam je dadilja silom prilika od nemastine, otisla zena u beli svet da i ona uzme necije prezime i stvori svoju porodicu, sto je svan svake zene. Nije osudjena do veka da cuva tudju decu.... Daljina razdvaja, nije lepo sto se Vi niste njoj javili kada ste vec bili u te Amerike....

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja