utorak, 19.06.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:15
TEMA NEDELjE

Invazija mirovnih snaga

Sporazum iz Kumanova vrlo je jasan po pitanju naših obaveza, koje smo sve ispunili, i vrlo nejasan po pitanju prava Srbije u južnoj srpskoj pokrajini. U njemu se ne prejudicira konačan status Kosova, čak se na dva mesta spominje i granica SR Jugoslavije s Albanijom. No, SR Jugoslavije više nema i Zapad to, u kontekstu Kumanovskog sporazuma, i tumači onako kako to njemu odgovara
Autor: Miroslav Lazanskisubota, 09.06.2018. u 22:00
Десант НАТО падобранаца код Приштине 12. јуна 1999. (Фото Кевин Капон)

Jutro 3. juna 1999. u 6.30 donelo je iznenađenje, telefonisti odeljenja za vanredne situacije Bele kuće počeli su da traže članove Klintonovog tima za nacionalnu bezbednost kako bi im preneli da vlada u Beogradu popušta. Naime, Slobodan Milošević je Martiju Ahtisariju i Viktoru Černomirdinu rekao da će prihvatiti mirovni sporazum, koji su mu njih dvojica predložili. Vašington je verovao da je reč o nekoj smicalici i tog popodneva Klinton je seo sa članovima Združenog generalštaba da razgovara o slanju kopnenih snaga na Kosovo. Vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark, skeptično je reagovao na poruku iz Beograda i insistirao je na nastavku izgradnje puteva iz Albanije ka Kosovu.

Još u junu 1998. godine NATO oficiri iz Centra za planiranje bili su upućeni na jugoslovensko-albansku i jugoslovensko-makedonsku granicu da bi osmotrili puteve koji vode u južnu srpsku pokrajinu. Na spisku vojnih opcija za Kosovo NATO je imao i plan nazvan „Bravo-minus”, odnosno plan kopnene invazije na Kosovo, u kojoj bi učestvovalo oko 175.000 vojnika, od čega 50.000 Britanaca. Nisu sve članice NATO-a bile za kopnenu operaciju protiv SR Jugoslavije, postojao je strah od velikih gubitaka, procene u glavnoj komandi u Monsu govorile su o nekih 1.500 do 2.000 žrtava na strani Alijanse dnevno.

Do sredine maja 1999. general Klark je imao plan napada kopnenim snagama s juga, uglavnom preko jednog jedinog puta iz Albanije. Računao je da će dobiti odobrenje za napad od Klintona najkasnije do 1. juna, a da će sve trupe imati na terenu najkasnije do 1. septembra 1999. Međutim, Bela kuća stalno je odlagala odluku, a i Pentagon nije bio oduševljen planom kopnene invazije. Britanci su bili ti koji su insistirali na kopnenoj operaciji, bili su spremni da za to pošalju celu svoju kopnenu vojsku.

Plan „Bravo-minus” imao je pet varijanti: slanje više hiljada NATO vojnika preko planinskog graničnog pojasa helikopterskim desantima (u junu mesecu na terenu NATO još nije imao dovoljno helikoptera za tako nešto), proboj NATO-a iz Makedonije preko Preševske doline ka jugu Srbije, a odatle ka istočnom delu Kosova, kopneni udar kroz Kačaničku klisuru (bila je kompletno miniran), opcija napada iz Albanije i varijanta napada iz Mađarske. Konačni cilj bio je poraz Srbije i Jugoslavije u roku od 90 dana kopnenog ratovanja. Problem je bio taj što koncentracija takvih NATO efektiva nije bila moguća ni do kraja decembra 1999. a onda ništa do proleća, jer zimsko vreme i planine ograničavaju upotrebu moderne oklopne tehnike.

No, sve to kao da niko nije znao ili nije smeo da kaže Slobodanu Miloševiću. Umesto toga, neki su ga generali uveravali da kopnena invazija samo što nije krenula. Kada su pripadnici terorističke OVK krajem maja 1999. pokrenuli ofanzivu, sa znanjem NATO-a i uz njegovu vazdušnu podršku, na granici i na planini Paštrik, neki generali ubedili su Miloševića da je NATO na korak od kopnenog napada. Izostanak jasne i otvorene podrške Borisa Jeljcina Beogradu, šteta koju je Srbija svakodnevno trpela od posledica bombardovanja, posebno u rušenju mostova i puteva, u elektroenergetskom sistemu, uništene rafinerije, sve je to navelo Miloševića da prihvati plan Ahtisari–Černomirdin.

Čak i kada je britanski general-potpukovnik Majk Džekson, komandant NATO snaga na terenu, u jednom hangaru u Kumanovu započeo razgovore s oficirima jugoslovenske Vrhovne komande o tehničkim detaljima povlačenja, na mestu gde je srpska vojska pobedila 1912. godine tursku vojsku, i tada se bombardovanje SR Jugoslavije nastavilo. Naime, 7. juna 1999. došlo je do zastoja u mirovnim pregovorima kada su jugoslovenski oficiri odbili da se saglase s uslovima NATO-a za povlačenje s Kosova. Na traženje OVK general Džekson je zahtevao da jugoslovenska vojska i srpska policija ostave na Kosovu kompletno naoružanje, od tenkova, oklopnih transportera i topova, do kamiona, aviona i PVO sistema, mitraljeza i pušaka. Oficiri bi imali mogućnost da zadrže samo svoje pištolje. Jugoslovenski oficiri su to odbili, pregovori su suspendovani, a bombardovanje intenzivirano. General Klark opet se, sa svojim štabom, konsultovao oko kopnene invazije, smatrajući da je svaki izgubljeni dan od kritičnog značaja za ulazak na Kosovo prema planu „Bravo-minus”. Te večeri američki strateški bombarderi B-52 izbacili su bombe na planinu Paštrik. Sledećeg dana zapadne zemlje i Rusija postigle su sporazum o nacrtu rezolucije UN oko Kosova, čime je Milošević diplomatski doveden pred svršen čin. Dve večeri kasnije Milošević je potpisao sporazum kojim je dozvolio invaziju 50.000 vojnika NATO-a, ali u svojstvu mirovnih, a ne borbenih snaga.

Kada danas, posle 19 godina, pogledamo šta je ostalo od sporazuma u Kumanovu može se reći da je Srbija uradila sve ono što je u njeno ime tada i potpisano. Istina, sporazum iz Kumanova zove se „vojno-tehnički” sporazum, jer najveći deo njegovog teksta reguliše i određuje vremenske i prostorne faze povlačenja jugoslovenske vojske i srpske policije s Kosova. Ostatak teksta najviše se bavi eksteritorijalnim statusom i zaštitom od svake odgovornosti pripadnika snaga Kfora, kopnenim i vazdušnim zonama bezbednosti uz administrativnu liniju između uže Srbije i Kosova u koje, s naše strane te linije, ne smeju da uđu pripadnici naše vojske, kao i naši avioni i helikopteri. Status komandanta Kfora regulisan je poput nekadašnjeg vicekralja Indije ili generala Daglasa Makartura u Japanu posle 3. septembra 1945. Komandant Kfora je jedini koji odlučuje da li Srbija može, što joj sporazum iz Kumanova i daje mogućnost, da na granice prema Makedoniji i Albaniji vrati do 1.000 vojnika i policajaca. Ko bi čuvao tih 1.000 naših vojnika i policajaca, koji bi čuvali te naše granice, to ne piše u sporazumu iz Kumanova.

Uglavnom, sporazum iz Kumanova vrlo je jasan po pitanju naših obaveza, koje smo sve ispunili, i vrlo nejasan po pitanju prava Srbije u južnoj srpskoj pokrajini. Sporazum je samo predočio tadašnji odnos snaga između Srbije i NATO-a. U njemu se ne prejudicira konačan status Kosova, čak se na dva mesta spominje i granica SR Jugoslavije s Albanijom. No, SR Jugoslavije više nema i Zapad to, u kontekstu Kumanovskog sporazuma, i tumači onako kako to njemu odgovara...


Komentari24
a8a73
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sreten Bozic -Wongar
Da nije bilo Milosevica danas ne bi bilo Putina.Puitin je dosao na vlast kada je NATO savladao Milosevica.
Аца. С. Илић
Стално преиспитивање Р-1244 има за циљ да произведе апатију код неупућених и сломи вољу за одбраном. Познато је да је Русија у два наврата бранила дотичну резолуцију ВЕТО-м а одскаора и Кина, на СБ/ОУН и за те две земља нема недоумице. ВЕТО је институт међународног права који, кад се изрекне, брани се свим средствима. Биће да је недоумица код наших власти и да су они, прилком доласка на власт, нешто обећели не надајући се да ће тако брзо бити успостављен мултиполарни свет. Дакле: "Србија је вечна док су јој деца верна"!
М. Обрад Симовић
"Споразум из Куманова ..., и врло нејасан по питању права Србије у јужној српској покрајини". Ниједан споразум који укључује међународне потписнике није по себи примењив. Чак и да је Р1244 "врло нејасна" (интересантно квалификовање) по питању права Србије не сме се одустати од напора да друга потписница прихвати разговор о нашим правима. Овим се осигурава дипломатска иницијатива и одстрањује искључивост супотписника у тумачењу споразума.
Petrovic Dusan
Gospodine Lazanski, da li mozete da navedete ne samo proracune zrtava na strani NATO, vec procenu dnevnih zrtava na strani vojske Jugoslavije i civila u Srbiji,u slucaju da SRJ nije potpisala Kumanovski sporazum kojim je,realno,zauvek predala Kosovo? Ako nemate te cifre,mogu da pomognem-neuporedivo su vece nego cifre zrtava u redovima NATO. Zato je Milosevic i potpisao,i samim tim ucinio potpuno besmislen rat,jer je mogao jos 1998 da preda Kosovo bez zrtava i da zaista ostane u Srbiji. Ideja o tome da je rat 1999 postigao neku svrhu-je pogresna.Zbog lose procene,Milosevic je usao u rat,izazvao zrtve i na kraju potpisao losije uslove nego sto su nudjeni pre rata 1998.
Petrovic Dusan
@Jovan K Ne morate da me podsecate,niste pazljivo procitali moj komentar. Bila je mogucnost da udje NATO na Kosovo koje bi ostalo u Srbiji 1998-to je odbijeno. Onda je ipak NATO usao,sa ratom i velikim srpskim zrtvama,i Kosovo nije ostalo u Srbiji. Svakome je bilo jasno da nikada nece krociti srpski policajac ili vojnik na Kosovo posle izgubljenog rata od NATOa. Nema tu nikakve”pobede” vec smo prihvatili goru varijantu na mnogo tezi nacin.
Preporučujem 3
Јован К.
Petrovic Dusane, Није тачно да се Милошевић определио за бесмислени рат, нити су нама 1998. нуђени бољи услови. Да би избегао рат са НАТО-ом, Милошевић је чак понудио Холбруку да НАТО патролира на КиМ за симболичних $1 годишње. То је одбијено и Холбрук је инсистирао на безусловној предаји КиМ. Исто се поновило пред сам крај "преговора" у Рамбујеу. Само да Вас подсетим, планирање напада НАТО-а на СРЈ је почело читавих 6 месеци раније и агресија је могла да се избегне једино прихватањем капитулације и окупације без метка.
Preporučujem 31
Bane L.
@Sveto, jel ti to ozbiljno misliš? Ili je ipak neslana šala u pitanju?
Вукица
На велику жалост, и још већу срамоту, не мисли то само Svetа, видите колико људи дели његово мишљење...
Preporučujem 1

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja