petak, 23.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 16.06.2018. u 22:00 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: Bobo Jelčić, reditelj

Moje detinjstvo u Mostaru bilo je bajkovito

Pozorišne predstave danas trebalo bi da budu upozorenje na određene anomalije u društvu. Morale bi da budu hrabrije, glasnije, manje konvencionalne
(Фото Маја Медић)

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u toku su probe autorske predstave hrvatskog reditelja Boba Jelčića „Zašto je poludeo gospodin R…” po motivima filma Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera. Scenograf je Aleksandar Denić, a kostimograf Maja Mirković. Premijera je u sredu, 20. juna, na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a. U glumačkoj ekipi su: Boris Isaković, Nataša Tapušković, Dubravka Kovjanić, Milan Marić, Bojan Dimitrijević, Branko Cvejić, Vesna Čipčić, Jelena Stupljanin, Pavle Korać.

Mostarac Bobo Jelčić diplomirao je režiju na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Režirao je u svim većim pozorištima u Hrvatskoj, kao i u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji… Profesor je glume na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu, a od 1995. godine sarađuje sa Natašom Rajković, koristeći nove metode u radu s glumcima. Za svoje predstave i filmove Jelčić je dobio brojna priznanja. Ovo je njegova prva režija u JDP-u i Srbiji uopšte.

Kada ste radili film „Odbrana i zaštita” tvrdili ste da je u pitanju upozorenje, alarm. Da li je to slučaj i sa autorskom predstavom „Zašto je poludeo gospodin R...”? Zašto će ova biti interesantna za srpsku publiku?

Mislim da bi predstave danas uopšte trebalo da funkcionišu kao upozorenje na određene anomalije u društvu. Morale bi da budu hrabrije, glasnije, manje konvencionalne, a toj konvencionalnosti je pozorište, inače, vrlo sklono, to da se ne dira u postojeće stanje. Utakmica koje društvo profita nameće je okolina u kojoj živimo. Samim tim i pojedinačna ambicija u konstantno napredovanje kao konkretizacija tog probitka. Kapitalizam nameće pravila da bi opstao. On počiva na konkurentnosti i na malim pobedama pojedinaca. To je ideologija kojoj se polako priklanjamo. To je naš društveni život. Taj nezadrživi napredak Srbije po ekonomskim pokazateljima, kakav osećaj stvara pojedincu, kako deluje na njega. Kakav je njegov psihološki profil, šta to u njemu čini. Šta se iz toga može izroditi. To je pitanje koje me je zanimalo, tako nekako se bavim budućnošću: onim što bi se moglo dogoditi. To su neke premise za likove koje kreiramo. Fasbinder o tim stvarima govori i u svom filmu, snimljenom krajem šezdesetih godina prošlog veka, a danas, evo, obeležavamo 1968. godinu koja je značajna iz mnogo razloga. To je vreme u kojem je Nemačka doživela što je doživela, vreme vladavine Vilija Branta, kada se insistiralo na više demokratije u društvu. Sve su to elementi koji nam zvuče poznato i koje mi danas nanovo razumemo.

Preko rodnog Mostara, pa Zagreba, gde ste stekli umetničku reputaciju, stigoste i do Beograda. Odakle vi u JDP-u?

Poziv da radim u JDP-u dobio sam još pre desetak godina, ali se saradnja sticajem raznih okolnosti odlagala iz godine u godinu. Evo, sada su se sve kockice poklopile. Ansambl JDP-a je jako zanimljiv, ozbiljno sam i temeljno sarađivao sa glumcima. To mi je bio magnet koji me je privukao da se otvorim. Nisam do sada tako dobro poznavao srpske glumce. Gledao sam predstave, filmove u kojima su igrali srpski umetnici, Bogdan Diklić je glumio glavnu ulogu u mom filmu „Odbrana i zaštita”, tako da sam upućen u neke umetničke tokove, ali nedovoljno koliko bi bilo da živim tu pored njih. Zato mi je bilo zanimljivo da proverim kako oni reaguju na ono što radim.

„Kopati po sopstvenoj duši” moto je vašeg rada. Ne radite predstave, filmove ako vas nije dotakla sama priča. Šta vas je dotaklo u slučaju predstave „Zašto je poludeo gospodin R...”?

Intima koja nije intima. Ona počiva na društvenoj svesti, na zarađenom dohotku, nemoći da se suprotstavimo pomodnosti bilo čega. To lažno društvo obilja koje nam nudi hiljadu izbora, a zapravo nas uniformiše i drži na uzici. Nikada više neslobode, i nikad više osećaja slobode u toj istoj neslobodi kao danas. Politika je licemerna i svakako je danas čista laž. Mislim da to misle i oni koji su aktivni u njoj, ali mi nemamo mehanizme da se tome suprotstavimo, osim ovih utešnih, kao što je ovaj intervju ili ova predstava. Čovek koji govori sa ekrana simbol je laži, to svi danas dobro znamo. Kao što znamo da je politika usisala u sebe i te utešne mehanizme i aktivizme koji su načelno protiv nje. Usput, konkretno imamo gomilu problema iz bliske prošlosti koji nas koče i koji su daleko od rešenja, a da ne govorim o nataloženom nezadovoljstvu i besu kao proizvodu svega toga. To je negde materijal za ovu predstavu...

Vaš rediteljski rukopis odlikuje specifičan proces tokom koga glumci, zajedno sa vama, na probama razvijaju temu... O kakvom je procesu zapravo reč?

O tome da zapravo svaki glumac mora iz sebe, a to nije nešto novo, da stvori nešto što nije samo zadatak. Dakle, mora da stvori autentični materijal da bi uopšte komunicirao s vremenom u kojem živimo. Lik je tu samo predložak, zadatak. Mene upravo zanima onaj deo kada glumac probije okvire zadatka, kao što mi to radimo u ovom slučaju, i vlastitom emocijom, materijalom, nadoknadi ili ispuni ono za šta zadati lik nije dovoljan. Probijanje tih okvira u smislu ekspresije, nove emotivizacije, novog sadržaja koji glumac može da ponudi na osnovu toga što je tu zapisano. Zadatak svih nas jeste osloniti se na tekst koji je nekada davno napisan: mislim da danas to nije dovoljno. Pozorište mora da generalizuje probleme sa kojima se nosimo i da bude prisutno u društvu i sa jezikom i sa temama koje su aktuelne. I sadržajno, ali i izražajno, ono mora naprosto da bude svesnije vremena u kojem postoji, puno više od vremena u kojem je tekst napisan, jer ga igra samo za jedno vreme i za jednu publiku. Pozorište mora da zna da oseti trenutak.

Detinjstvo ste proveli u Šantićevom Mostaru, gde često boravite, karijeru ste gradili od Hrvatske, preko Nemačke, Švajcarske, Austrije... Šta se u Mostaru promenilo od vremena vašeg odrastanja do danas?

Promenilo se sve, od društvenog uređenja, međuljudskih odnosa, do intime. Grad je podeljen na dva dela, kao što je recimo Nemačka bila podeljena u vreme Fasbindera: na zapadni i istočni deo. Mostar je jedini grad na prostoru bivše Jugoslavije koji je podeljen i u kojem i dalje vladaju jednake napetosti kakve su bile nekada. Ta situacija se na izvestan način i zamrzla. Hajdemo reći da se odnosi u drugim krajevima rešavaju, napreduju, a u Mostaru se još uvek može dogoditi da grad neko vreme može da bude blokiran, zato što se ne može izabrati gradonačelnik, zbog izbornog zakona koji je takav kakav jeste. Moje detinjstvo, kao i vaše i mnogih od nas, bilo je bezbrižno, bajkovito, ali ko za to danas mari, i uopšte ne sumnjam da nekom tako nije bilo, ali to je sada potpuno irelevantno, nostalgije bilo koje vrste me ne zanimaju, ako je to moguće poželio bih za BiH da se više ne zarati, jer se to tamo očito završi najtragičnije moguće, a situacija kako i sami znate nije optimistična... Predstavi koju sam radio pre ove beogradske u Zagrebu „Govori glasnije”, u kojoj se baš problematizuje situacija u BiH, poučen upravo tim stvarima, stavio sam taj naslov koji figuriše kao neki alarm.

O čemu bi danas pisao Šantić?

Verovatno o istim stvarima: o ljubavi. Šantić je voleo da piše ljubavne pesme. Mada je Šantić živeo u vreme koje je nacionalno bilo vrlo osvešćeno. On je bio čak i predsednik Srpskog pevačkog društva, ali to mu nije smetalo da komunicira sa drugim nacionalnostima i da napiše pesmu o muslimanki u koju je bio zaljubljen, svestan toga da se ta ljubav nikada neće realizovati.

Eto, svest o nečemu što je nacionalna svest ne mora nužno da proizvodi sukob. Šantić je pravi primer za to. Ovdašnje politike nas svih ovih godina žele uveriti u suprotno.

Komеntari0
1b7ae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja