nedelja, 18.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:47

Nemam s kim ni da se posvađam

„To je moj bivši muž, razveli smo se posle 20 godina, sada smo prijatelji. Dovedem ga na vikend kod mene. On više ne može da živi sam, ima Alchajmerovu bolest. Ima dve sestre u Kvebeku. Ne, ne mogu da mu pomognem, rekla mi je nervozno, starija i brzo spustila slušalicu. Mlađa mi je odgovorila plačući, živim sa četvoro dece, radim dva posla. Tako sam je ostala uz njega, priča Elizabeta
Autor: Miodrag Topićponedeljak, 18.06.2018. u 15:51
Фото Пиксабеј

 

Rade – Gospodin sa šeširom

Da li sam poznavao Radeta? Pa, kako da ne. Znao sam ga. Uglađen, zalizane crne kose, crni, tanki brčići. Dobar je to bio čovek, za sebe najgori. Kako ga znam? Pa bio mi je zet. Prvi put smo se sreli u kafani kod „Lovca”.

Sedeo sam tako, eno tamo, baš za onim stolom kraj zida na kome su, iznad moje glave, visili jelenski rogovi i pio kafu. On me je, oslonjen leđima o šank, gledao smešeći se.

Kada sam ustao, dobacio je: „Gospodine zaboravili ste šešir”.

Odgovorio sam da nemam šešir a on je pokazao rukom na jelenske rogove.

Ništa, izvinite, odmahnuo je. Mislio sam samo da je ono na zidu vaš šešir.

Tako sam upoznao budućeg zeta...

 

Komšija sa sela

U stvari i ne poznajem ja tog čoveka. Moja baba je preko njegove majke saznala da prodaju seno sa livade u dnu sela.

Eto, ja, kao mislim, da mi to kupimo. Imamo to nešto stoke, livada nam blizu.

Kaže, doći će joj sin pa da se dogovorimo. Kada? U drugu subotu. Da budem na livadi oko deset. Dobro.

Pođem ti ja traktorom, u tu drugu subotu i taman izašao iz kapije kad ni makac dalje. Tu ti ja izgubim, pa tako sat-sat i po. Ma ni toliko. Baš da pođem, kad vidim, tamo na livadi se svijo gust dim. Otud ide moj komšija. Pitam, šta bi?

– Ma, ima neki čovek, stoji, puši i gleda kako gori seno.

Kaže, čekao je dva sata nekoga. Taj neko nije došao i on zapalio seno.

Ne može da dolazi sto puta zbog sena, tako je rekao.

Eto to je kako ja znam da je bilo.

To u vezi tog čoveka za koga pitaš i sena što sam hteo da kupim.

***

Imao sam prijatelja koga je popila rakija. Baš tako. Uvek je pio stojeći za šankom.
Seo bih ja, ali se plašim da ne iscuri ovo što sam već popio, kad se budem naginjao da ustanem. Tako bi rekao. Ponekad bi se požalio:

Znaš, moraću da se ženim, da bar imam s kime da se svađam kad dođem kući. I oženio se. I imao je s kime da se svađa. Sreli smo se posle nekoliko godina, kada sam iz Kanade došao na odmor u Herceg Novi.

Foto Piksabej

Pa vidim, boju si dobio, samo još da se ukočiš, rekao mi je. Njegova vrsta humora. Gleda me šeretskim osmehom skrivenim ispod mangupskih brkova.

Ženidba je bila moja greška brate. Sada se žena svađa sa mnom. A voli me, znam. Kako bi me inače ovakvog trpela, zar ne?
Čuvaj se, rekao mi je na rastanku. Ono, da si dobio boju, mislio sam ozbiljno.

Nasmejao se i zagrlio me. Nismo se više videli.

Ženu mu povremeno viđaju kako sedi za istim onim šankom. Sedi tako i gleda u ogledalo iza staklenih polica sa flašama. Ponekad promrmlja: E, moj Rade, nemam s kim ni da se posvađam.

 

Elizabeta i njene sestre

Meri Elen Džejn, Elizabetina starija sestra, mora da donese odluku o prodaji kuće.

U početku tesna, onim redom kako je rađala decu, kuća se tako širila i rasla zajedno sa njima. Kuća nas je prerasla, šaputala je, prolazeći pored praznih soba.

To je bilo odmah po udaji kćerke. A od kada im se sin odselio u Kupertino, gde se zaposlio u odeljenju za hardversku tehnologiju, a naročito, kada je pre pet godina postala udovica, kuća je nesrazmerno porasla. Ispunila svoju svrhu.

Ako je prodam, mislila je, nestaće sva vekovima skupljana sećanja, uramljeni osmesi na zidovima, mirisi upijeni u godinama neotvaranim fiokama, ormanima i sobama.

Opet, sa druge strane, ta sećanja su samo moja. Drugima ne znače ništa. Trgla se na šum koji je dopirao od prozora. Snežna vejavica zasipala je prozor snegom, razlivajući ledenu tamu u dubinu sobe. Oh, dobro je da nisam donela nikakvu odluku. Sve će to sudbina da uradi.

Ponovila je to još nekoliko puta, a zatim uvijena u ćebe, sela u fotelju u dnu sobe. Ono što je videla u ogledalu lagano se prekrivalo mrežicom ledenih kristala. Nikada nisu kao sada, takvom brzinom i silinom, snežni nanosi osvajali i prekrili kuću Meri Elen Džejn.

Kasno, sledećeg popodneva, sunce se spuštalo niz tu novu padinu poput ogromne ledene lopte. Hiljadu kilometara dalje, njena mlađa sestra Elizabet, bila je zauzeta spremanjem večere za njenog bivšeg muža. On je sedeo na sofi zagledan u mesingani svećnjak obasjan svetlošću ekrana televizora. Nije mu ništa značilo upozorenje na tv vestima o snežnoj oluji u New Brunwick-u.

To do njega nije dopiralo.

 

***

Debra je učiteljica u Ottawa Montessori škole. Godinama se nije javljala sestrama, još od dana kada je sa Brajanom, vozačem kamiona, pobegla odmah posle proslave dobijanja učiteljske diplome.

Brajan se pokazao da uopšte nije ono kakvim bi trebalo da bude, s obzirom na značenje njegovog imena, neko, ko je jak, pošten i „noble”.

Kada mu je Debra, obešena o njegov vrat, sva sretna i radosna šapatom saopštila da je trudna, nestao je već sledeće večeri.

Svi koji su videli dečaka, govorili su da je „pljunuti” Debra. 

Svi, sem njene familije koja ga nikad nije videla.

***

Elizabeta radi u Gradskoj biblioteci u ulici Kvin i razmišlja o penziji. Od nje nas deli balkonska pregrada. Na njenom balkona je red saksija petunije, složenih na klupicu ispod prozora. Zalijemo joj cveće kada ode na odmor, ne duži od desetak dana. 

U velikoj posudi, uz saksije, čeka nas tačno odmerena potrebna količina vode. Često je sretnem ispred lifta sa nekim čovekom držeći ga čvrsto pod ruku.

„To je moj bivši muž”, rekla mi jednom prilikom tiho, kao da ne želi da je on čuje.

„Razveli smo se posle dvadeset godina. Sada smo, već dvadeset godina, samo prijatelji.

Foto Piksabej

Dovedem ga za vikend kod mene. On više ne može da živi sam. On ima Alchajmerovu bolest. Razgovarala sam sa njegovim sestrama. Obe žive u Kvebeku.

„Ne, ne mogu da mu pomognem”, rekla mi je nervozno, njegova starija sestra i brzo spustila slušalicu.

„Shvatite me, živim sa četvoro dece. Radim dva posla, odgovorila je druga plačući. Tako sam samo ja ostala uz njega. Koliko dugo mogu tako?

Ja moram da radim još koju godinu. Znam, uskoro ću morati da ga stavim u neki dom. Srećom njegovom penzijom i novcem koji dobije prodajom kuće moći će da pokrije troškove doma. Mnogi nemaju ni tu mogućnost. To me malo teši…

***

Javili su mi da Debra bolesna, rekla mi je zabrinuto Elizabeta u hodniku, vukući za sobom omanji kofer.

„Moram da je hitno prebacim u Glavnu bolnicu u Torontu. Oba bubrega su joj otkazala. To nije dobra vest. Znaš, mi se nismo videle još od njene mature. Ona to nije želela. Jadna moja mala, Debra. Molim se za njeno zdravlje."

***

Tri meseca kasnije, Debora je ostala da živi sa sestrom. Čovek koga je njena sestra sa nežnošću pazila sada je smešten u Aflzheimer & Dementia Care, dom u  Scarborough-u.

 

Miodrag Topić, Toronto


Komentari4
8f3ed
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bojan
A sto bi zvali rodjake, sestre i ostale kad moze da se smesti jedan takav covek sa zdravstvenim problemima u neku ustanovu gde ce ziveti i umreti dostojanstveno?? Tako je bar ovde u ovoj Kanadi. A sad u kojoj je tekstopisac ne znam
Nikola
Uvek se radujem kada procitam ovakav teks.Ipak,zivot je najveci lopov koji nam ukrade mladost,ljubav,godine, samo ne uspomene. Kada smo mladi ne mislimo sta ce biti kasnije.Ako idemo negde, mislimo da smo sve probleme ostavili tamo daleko...a u stvari nosimo ih sa sobom. I ja sam davno radio u Engleskoj. Vratio sam se i vrlo sam sretan zbog toga.Tu sam nasao svoj mir. Svako za sebe zna sta je najbolje.....
Bane L.
Skoro svaki brak počinje ljubavlju, ali ga ljubav ne održava dugo u životu. Za trajanje braka je neophodno obostrano poštovanje.
Златни Дан
Под бројем “земаљски дани теку” , људске су егзистенције свуда сличне , везане за блискост и удаљеност... Време и смисао... Добро и оно што то није... Волите се људи...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja