nedelja, 22.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:39
NE SAMO O POSLU: Prof. dr Miloš Joković

Putuje svetom, ali i dubokim sferama mozga

Neurohirurg, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i direktor Neurohirurške klinike KCS tvrdi da teško bolesnom čoveku za lečenje nisu potrebni ni veza ni novac
Autor: Olivera Popovićpetak, 22.06.2018. u 08:15
Милош Јоковић (Фото Анђелко Васиљевић)

Neurohirurg, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i direktor Neurohirurške klinike Kliničkog centra Srbije, prof. dr Miloš Joković priznaje da je uvek voleo izazove, ali ne krije da je mnoge odluke u životu doneo tek posle dužeg vremena, kada je suzio izbore. Tako je u Arilju tokom gimnazijskih dana, na prirodno matematičkim smeru, voleo fiziku, hemiju i biologiju i jedino verovao da neće upisati – studije medicine. Onda se u završnom razredu predomislio i upisao baš medicinu, verujući da je sebi „kupio” još vremena za odluku čime će se baviti u životu. Da li to znači da je po prirodi neodlučan?

– Ne, naprotiv, vrlo sam odlučan, ali volim da imam više mogućnosti, koje vremenom sužavam. Posle završene gimnazije upisao sam medicinu u Beogradu i išlo mi je fantastično. Znao sam da je studiranje medicine teško, da dolazim iz malog mesta, da moram da završim na vreme... Prve dve godine, priznajem, mada me je malo sramota, danonoćno sam učio, stvorio dobru bazu znanja i sve je potom teklo lako. Pri kraju studija zavoleo sam hirurgiju i dolazio popodne kod profesora Aleksandra Baljozevića, koji je važio za nezgodnog i nekomunikativnog. Nisam ni pomišljao na karijeru u Beogradu, znao sad da moram da se vratim u moj kraj, u Arilje – kaže naš sagovornik.

Tako je i bilo: vratio se u malo mesto gde je od hirurških grana, jedino mogao da se bavi ginekologijom, što mu je direktor ponudio.

– Tako sam prihvatio da budem ginekolog. Ubrzo sam otišao u vojsku, ali kad sam se vratio, taj čovek je naprasno umro, pa sam izgubio mogućnost da dobijem specijalizaciju iz ginekologije. Ali to me nije pogodilo, doneo sam odluku da pređem u Užice, gde se planiralo otvaranje neurohirurškog odeljenja. Uvek sam voleo izazove, a onda mi je odobrena specijalizacija iz neurohirurgije u Beogradu. Pošto sam znao da ću se vratiti u Užice, mnogo sam morao da radim, pa sam valjda nešto i naučio – kaže dr Joković.

Ostajte ovde...
– Velika je zabluda da će u nekoj klinici u inostranstvu pacijent dobiti stručniju operaciju i bolje lečenje nego u Srbiji. Nisam neskroman, i sa punom odgovornošću tvrdim, da se u našoj zemlji za operacije tumore mozga, aneurizmi, bolesti kičme i perifernih nerava može dobiti isto što i u svetskim klinikama. U Srbiji još razmišljamo moralno i medicinski, a na Zapadu se uz ovo razmišlja i ekonomski. Lekari u našem kolegijumu će otvoreno kazati roditeljima kada tumor mozga kod deteta ne može da se otkloni, jer to dete ne bi preživelo. U nekim inostranim klinikama će reći da se dete može operisati, a prećutaće da se operacijom ništa neće realno postići i tada nastaju konflikti. Tumor može da se operiše, ali se postavlja pitanje svrsishodnosti takvog zahvata. Lekari budu optuženi da su sujetni, da čuvaju pare državi, a sve to nije tačno. To je medicinski stav. Onda se dogodi da dete umre u Nemačkoj. Kada tumor ne može da se operiše, ostaju drugi načini: zračenje, hemioterapija, ublažavaju tegobe...

Pri kraju specijalizacije, doajeni naše neurohirurgije, profesori dr Vasa Antunović i dr Branko Tajsić, pitali su ga da razmisli ipak o prelasku u Beograd. Pristao je, ali je četiri godine svakog vikenda odlazio u Užice da „odradi” svoju specijalizaciju, a onda je primljen na Neurohiruršku kliniku, kojom rukovodi pune četiri pune godine.

Danas je naš sagovornik i sam profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Smatra da je velika životna privilegija nekoga učiti i usmeravati. Za današnje studente kaže da su drugačiji od njegove generacije.

– Stari razlog, želja da se bude doktor, ostao je i danas. Ali, drugačija je motivacija studenata. Oslikava stanje u društvu i sistemu. Ima među studentima onih koji su veoma zainteresovani i onih koji nisu. Kad stanem pred njih, uvek računam na ove zainteresovane... Istina je da neki upisuju medicinu u Srbiji, a planiraju da rade u inostranstvu. Shvatili su da i kao lekari početnici mogu da se zaposle u Evropi, lako se nostrifikuje diploma, čak i u Americi, a studiranje u Srbiji je jevtino – primećuje.

Verovanje mnogih – da su ove studije teške, ali isplative, jer posle 10 godina odricanja i učenja, lekar postaje gospodin za ceo život – naš sagovornik ruši:

– Niste gospodin do kraja života. Danas sam uradio samo dve operacije, sutra imam tri na programu. Prekosutra, takođe, tri... Radni dan mi počinje pre sedam.

Ima li, zaista, potrebe da direktor klinike radi po dve ili tri operacije dnevno? Da li to znači da neurohirurga u Srbiji nema dovoljno?

– U svetu se smatra da je neurohirurg iskorišćen ako godišnje ima 100 operacija, a mi u Beogradu na Neurohirurškoj klinici u proseku imamo toliko, ali, neki doktori operišu više, neki manje... Za sada ima dovoljno hirurga ove specijalnosti, međutim, činjenica je da broj pacijenata sa tumorima mozga raste. Još ne možemo da utvrdimo da li je to posledica NATO bombardovanja ili značajno bolje dijagnostike, čak i u manjim mestima u Srbiji. Ranije su ljudi umirali a da nisu ni znali da imaju tumor – podseća naš sagovornik.

Dr Joković je dobro upamtio rečenicu jednog od svojih učitelja, da svaki hirurg onog dana kad pred ulazak u operacionu salu ne oseti strah, treba da prestane da operiše.

"Divan je trenutak kada se sve lepo završi..." (Foto A. Vasiljević)

– U svaku operaciju mozga mora da se ulazi sa dozom nedoumice kako će proteći. Ponekad se zaista u trenutku dogodi nešto neplanirano, odmah mora da se pravi zaokret, traži drugo rešenje – kaže dr Joković, koji se bavi spinalnom hirurgijom, kičmenom patologijom i tumorima na mozgu.

Dodaje da je divan trenutak kada se sve lepo završi, kada lekar nekom spasi život ili ga reši bolova.

– Postoje naravno i drugačije situacije: kada morate da saopštite da je tumor zloćudan ili da izlečenja nema. Operativne tehnike su mnogo uznapredovale, nekada je smrtnost i invalidnost posle operacija tumora na mozgu bila mnogo veća nego što je danas – podseća.

Za četiri godine, uz podršku i pomoć Ministarstva zdravlja, mnoge ideje i inicijative lekara sa klinike su realizovane: otvoreni su Centar za gama nož i Dnevna bolnica, uz pomoć velikog broja dobrotvora, a uskoro počinje i obnova operacionog bloka. Zbog mnogih ružnih napisa u medijima o korupciji u zdravstvu, dr Joković kategorično tvrdi da na Neurohirurškoj klinici KCS u Beogradu ni za operaciju, ni za pregled, bolesnom čoveku ne treba veza.

Niko zbog para nije ostao neobrazovan
– Niko mi u porodici nije bio lekar, ni u široj, ni u daljoj.. Rođen sam u Arilju, osnovnu školu sam završio u selu, gimnaziju u Arilju, koja je bila fantastična: četvrti razred završilo je 48 đaka, devet je konkurisalo, a osam primljeno na Medicinski fakultet. U to vreme niko zbog para nije ostao neobrazovan, samo ako je želeo da studira i bude vredan. Država je obezbeđivala studentske kredite, stipendije, boravak u domovima...Ipak, generacija lekara dr Jokovića bila je „presečena” sankcijama, doktori nisu mogli da odlaze na duga usavršavanja. Kad nije moglo zvanično, moglo je preko prijatelja, dobrotvora, na kraće vreme, uz hranu u bolnici... Učili su od profesora sa klinike.

– Molim vas, tako poručite čitaocima! Ne znam za druge, ali za ovu kliniku to tvrdim, uprkos negativnim komentarima. Ne treba gledati negativno, da neko neće biti pregledan i operisan, jer je siromašan ili nema vezu. Svako ko je doživeo neprijatnost može se obratiti lično meni. Ima hirurga koji u medijima tvrde da ne izlaze iz operacione sale, a svi na klinici znamo da nije tako. Samo kada pacijent traži da ga operiše određeni neurohirurg, koji je prebukiran, mora da sačeka dve do tri nedelje – tvrdi dr Joković.

Neurohirurške operacije prosečno traju između dva i tri sata. To traži dobru fizičku kondiciju. Zanimljivo je da skoro sve operacije na mozgu hirurg operiše – sedeći, jedino se kičma operiše stojeći.

Neurohirurgija je najteža specijalizacija i fizički i psihički, pa naš sagovornik ističe da je lekarima neophodan sport, ali i sve ono što im snižava nivo stresa. Tako on „baterije puni” u rodnom Arilju.

– Od stresa se branim fudbalskim utakmicama sa drugarima i tenisom, a skijanje mi je najveća strast. Opasno skijam! Naučio sam u selu, na drvenjacima, a sada skijam po Srbiji, u Austriji i severnoj Italije. Družim se sa prijateljima iz gimnazijskih dana, od četvorice najbližih, nas dvojica smo lekari. Sedimo pod krošnjom drveta, uz jelo i priču uz Rzav, kupamo se u najlepšoj reci na planeti – kaže dr Joković.

Ponosno pokazuje fotografije sa uručenja nagrade „Počasni građanin Arilja”. Šta je uradio za mesto iz kojeg je potekao da zasluži ovo priznanje?

– Pa, lečio sam pacijente, šta sam drugo mogao da uradim... To mi je najdraža nagrada. Znate, velika je stvar kada vas cene u sredini iz koje ste potekli. To što sam profesor Medicinskog fakulteta ili direktor Neurohirurške klinike mi je profesionalno priznanje, a ovo iz Arilja – ljudsko!

Stariji sin dr Jokovića je završio menadžment, a ćerka je htela da studira medicinu, ali posle tatine priče šta nosi medicina i posle provedene školske godine u Americi, predomislila se i odlučila za ekonomiju.

Uživa u putovanjima i motoru

– Najveće moje bogatstvo su deca, posao i moja putovanja. Sve kontinente sam obišao. Imao sam sreću da kao student mnogo putujem, sam ili sa drugarom. Kada sam završio studije i postao apsolvent, otišao sam u London i dva i po meseca radio, prvo kao sobar u hotelu, a onda sam prešao na građevinu za četiri puta veću platu. To mi je omogućilo da proputujem celu Englesku, Škotsku i Evropu, a sledeće godine sam otišao u Ameriku. Opet sam radio mesec i po dana, a onda sam pošao od Čikaga, došao do Zapadne obale, spustio se do Meksika i Istočne obale – kaže dr Joković.

Otkriva i da su njegova strast: motori.

– Uživam u vožnji motora. Istina, pao sam, imao povredu, ali to se može desiti i na skijanju ili pri nekoj aktivnosti. Vozim pažljivo – dodaje.

Pokazuje i slike sa kosidbe, u Milićevom selu, između Požege i Arilja.

– Kad kosim ne poziram, mada priznajem nisam mogao da držim tempo sa mojim zemljacima. Odustao sam pre kraja.


Komentari1
2e191
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

natalija
Medicina je "prevencija" a toga kod nas nikada nije bilo. Leče se samo uznapredovale bolesti i to kod manjeg broja bolesnih....Doktor Jokić idelaizuje našu stavrnost zato valjda i jeste direktor bolnice. Ps. Zbog haotičnog stanja u kome je Srbija već 30 god većina lekara je generalno gledano "nezainteresovana" za sudbine pacijenata. Smandrljaju pretrage po izreci "operacija uspela pacijent umro"!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja