četvrtak, 25.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:00
TEMA NEDELjE: 70 GODINA OD REZOLUCIJE INFORMBIROA

Josip protiv Josifa

Dramatični sukob jugoslovenskog i sovjetskog rukovodstva, između dve partije, javno započet 28. juna 1948. godine, značio je borbu za pravo naroda i države Jugoslavije na samostalni put razvitka, umesto podaničkog odnosa prema Moskvi, ali i sukob dve harizme, one Titove i one Staljinove
Autor: Slobodan Kljakićsubota, 23.06.2018. u 22:00
Фо­томонтажа З. Милутиновић

Kapetan i kormilar broda svetskog komunizma, nemilosrdni diktator na ogromnim prostranstvima Sovjetskog Saveza i jedan od velikih pobednika Drugog svetskog rata, Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, punih trideset godina bio je i neprikosnoveni, prvi i jedini kadija i sudija u svetu proleterskog internacionalizma.

Pet godina pre nego što je umro, žestoko se 1948. okomio na vođu jugoslovenske revolucije Josipa Broza Tita i njegove najbliže saradnike. U završnici jedne režirane, državno-obaveštajne i ideološko-političke utakmice, čiji su poslednji minuti odigrani u Bukureštu 28. juna, pokazao je crvene kartone Titu, Milovanu Đilasu, Edvardu Kardelju i Aleksandru Rankoviću.

U Rezoluciji Informacionog biroa, objavljenoj pre sedam decenija, tražio je da pomenuta četvorica budu svrgnuti i za svagda izbačeni s državne i političko-partijske scene Jugoslavije, s terena evropskog i svetskog komunizma. Zahtevao je da budu primerno kažnjeni zbog navodne izdaje teorijskih postavki i prakse marksizma-lenjinizma.

U Staljinovo ime, poslušnici iz osam komunističkih i radničkih partija Evrope, na savetovanju održanom tih junskih dana 1948. u Bukureštu, podigli su jednodušno ruke, podržali kadiju i sudiju koji je sedeo u Moskvi i njegov zahtev da Tito, Đilas, Kardelj i Ranković budu svrgnuti partijsko-državnim pučem.

Ondašnja Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) baštinila je trijumfalno učešće i pobedu jugoslovenskih partizana nad nacizmom i fašizmom u Drugom svetskom ratu, a Tito, Đilas, Kardelj i Ranković činili su Politbiro CK KPJ biran 1940. godine. Od sedam članova tog vodećeg partijskog tela (među njima je bio i Franc Leskošek) tokom rata su poginuli Rade Končar i Ivan Milutinović.

Uklanjanje četvorice preživelih iz samog vrha KPJ trebalo je da obezglavi jugoslovensku partiju, na čije bi čelo došli Moskvi i Staljinu neupitno odani kadrovi.

Dokumenti iz onog vremena (Rezolucija IB-a i Odgovor CK KPJ) pokazuju da je puč trebalo da ostvare upravo članovi KPJ, verni Staljinu i SSSR-u, potpomognuti mrežom pripadnika tajnih civilnih, vojnih i partijskih službi Moskve.

U ono vreme je KPJ imala blizu 470.000 članova, a Staljin je nesumnjivo bio oslonjen i na obaveštenja dobijena preko agenturnih mreža. Ma koliko bio pragmatičan i oprezan, očito je verovao da će u ekstremno zaoštrenoj situaciji ukloniti sa scene Tita i njegove saradnike zahvaljujući „zdravim snagama” Jugoslaviji.

Sve se, međutim, izokrenulo.

Samo dva dana posle objavljivanja Rezolucije IB-a usledio je 30. juna 1948. odgovor CK KPJ u kome su opovrgnute, tačku po tačku, optužbe i presude iz Bukurešta. Ubrzo je, od 21. do 28. jula, održan Peti kongres KPJ, na kome je 2.344 delegata dalo bezrezervnu podršku Titu i partijskom rukovodstvu.

Mnogi su na Zapadu pomislili da je reč o nekoj Staljinovoj igri u kojoj Tito igra ulogu dodeljenu mu u Moskvi, ali je vreme pokazalo da je reč o nečem bitno različitom. Pokazalo se da Rezolucija IB-a i jugoslovenski odgovor svedoče o dubokom sukobu međusobno suprotstavljenih koncepcija dve komunističke partije, jugoslovenske i sovjetske, o sudaru različitih pogleda na državni suverenitet i samostalnost. Koplja su lomljena oko prava svake države i naroda da odlučuju o sopstvenom razvitku, umesto da se neumitno povinuju nalozima koji stižu iz neprikosnovenog centra ,,proleterskog internacionalizma”.

Sukob Moskve i Beograda brzo će pokazati da je reč i o sudaru dve vladalačke harizme – Staljinove i Titove, što će kasnije biti sažeto u formulu o Titovom odlučnom „Ne!” Staljinu.

I pre nego što je sukob javno obznanjen, počelo je da se kuva. O tome je natuknicu objavio pariski „Figaro” 12. februara 1848, pozivajući se na vesti iz Bukurešta: „Komunistička partija Rumunije naredila je da se portreti maršala Tita uklone iz svih izloga gde je šef jugoslovenske vlade figurirao u društvu maršala Staljina, Dimitrova i Groze. U Bukureštu se šire najrazličitiji glasovi o maršalu Titu, čiji položaj ne izgleda sada tako siguran kao što se uopšte veruje. On kao da je izgubio poverenje Moskve”, javio je „Figaro”.

Ovu vest, kako je ustanovio Vladimir Dedijer, plasirala je na Zapad upravo sovjetska „crna propaganda”, a nalog za skidanje Titovih slika dao je sam Staljin.

Dve nedelje ranije, 29. januara 1948. u moskovskoj „Pravdi” osvanulo je čudno saopštenje ovog lista. Glasilo sovjetskih komunista ogradilo se od ranije objavljene izjave Georgija Dimitrova, predsednika NR Bugarske, prvog čoveka bugarske KP i jednog od najviših funkcionera Kominterne. Dimitrov je, naime, izjavio da je celishodno „organizovanje federacije balkanskih i podunavskih zemalja, uključujući tu i Poljsku, Čehoslovačku i Grčku”, koje bi stvorile carinsku uniju.

O tome je bilo reči i na sastanku jugoslovenske delegacije (Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Vladimir Bakarić) sa sovjetskim rukovodstvom 8. februara 1948. u Moskvi. Sastanku je prisustvovao i Staljin. Vjačeslav Molotov, ministar spoljnih poslova SSSR-a, napao je Dimitrova zbog ugovora koji je s Titom potpisao na Bledu u leto 1947. kao i zbog njegove izjave o federaciji istočnoevropskih zemalja i država Balkana, koja bi obuhvatili i Albaniju i Grčku. Naizgled suprotno Molotovu, Staljin se na ovom sastanku založio za hitno stvaranje bugarsko-jugoslovenske federacije, ali je protestovao zbog slanja dve divizije Jugoslovenske armije u Albaniju bez konsultovanja s Moskvom. Ovu akciju Beograda čak je označio kao ,,preventivni rat”.

Branko Petranović i Momčilo Zečević zaključuju da je Staljinovo insistiranje „bilo put za unutrašnje razbijanje Jugoslavije”.

Sled događaja bio je drugačiji, u ovom sukobu Jugoslavija je izborila pobedu. Potvrđeno je to dolaskom Staljinovog naslednika Nikite Sergejeviča Hruščova „na noge Titu” u Jugoslaviju i potpisivanjem Beogradske deklaracije 2. juna 1955. godine. Ovim dokumentom su odnosi između FNR Jugoslavije i SSSR-a normalizovani na osnovu načela poštovanja suverenosti, nezavisnosti i ravnopravnosti u međusobnim odnosima i u odnosima s drugim državama.

 

Finska veza

Na to da će mu omča biti stezana oko vrata Tita je upozorio Josip Kopinič. Iz Turske mu je još u jesen 1947. javio da Staljin već ima spremnih 17 tačaka optužnice, ali je Tito ocenio ovu superpoverljivu informaciju kao „nasedanje dezinformacijama”.

Ubrzo je, međutim, slična vest pristigla Titu iz drugog izvora, preko njegove lične, stare, do danas misterijom obavijene kominternovske „finske veze”. Preko nje će, po svemu sudeći, dobijati obaveštenja sve vreme trajanja višegodišnjeg sukoba Jugoslavije i SSSR-a povodom rezolucije IB-a. O „finskoj vezi”, nažalost, do danas se ne zna gotovo ništa, tajnu o njoj i dalje kriju arhivi. Što je slučaj i s nekim drugim pitanjima koja se tiču ondašnjeg sukoba.

Što se tiče onog Kopiničevog upozorenja bilo je više nego pouzdano: od 17 tačaka optužnice koju je Staljin pripremio za Tita, u konačnoj verziji, u Rezoluciji IB-a ostalo je 16 tačaka.

Kakvu je konačnicu imao ovaj sukob dobro je poznato – jugoslovensko rukovodstvo je izborilo pobedu.

 

Kap koja je prelila čašu

Na međunarodnom okruglom stolu „Tito – Staljin”, koji je održan u Arhivu Jugoslavije 25. oktobra 2006, sovjetski i ruski istoričar Leonid Gibjanski izneo je stav da je „definitivno najveće sovjetsko nezadovoljstvo bilo posledica nekih samostalnih koraka Beograda u spoljnoj politici... Stvarno uznemirenje Moskve prouzrokovali su koraci Beograda vezani za tršćansko pitanje i samostalna aktivnost u Albaniji i Bugarskoj. Kao poslednja kap vode poslužio je izveštaj ambasadora SSSR-a u Beogradu o tome da Jugosloveni više ne informišu sovjetsku stranu o poverljivim internim izveštajima vezanim za privrednu situaciju u zemlji, kao što je to bila praksa u ranijim godinama”.

Na istom skupu Nikola B. Popović izneo je sledeći stav: „Takav lider (Tito), koji nije skrivao svoje ambicije (liderske za celo Balkansko poluostrvo), nije morao da bude poslušnik i svoju vladu pretvori u sledbeničku (marionetsku), kao što to rade oni koji na vlast dođu uz znatnu inostranu pomoć. Stoga, valjalo je Tita maknuti. Rezolucija Kominforma bila je u toj funkciji. Tito je trebalo da bude žrtva sovjetizacije, tj. stvaranja i partije i režima odanog Staljinu, kao što je to urađeno u zemljama Istočne Evrope.”

 

Goli otok

U podsećanju na sukob započet u junu 1948. nikako se ne može zaobići Goli otok, koncentracioni logor osnovan 9. jula 1949, u kome su do 1956. izolovani politički zatvorenici, zbog „prevaspitanja”, pošto su se izjasnili u prilog Rezolucije IB-a i podržali Staljina. U logoru je, tokom njegovog višegodišnjeg trajanja, na izdržavanju administrativnih i partijskih kazni bilo nešto više od 16.000 zatočenika. Prema iskazu Aleksandra Rankovića iz 1953, prvog čoveka Udbe i organizacionog sekretara KPJ, maltene polovina zatočenih bačena je u logor bez krivice.

O stradanju i paklenom režimu „revidiranja” u ovom logoru do danas je objavljeno više od 2.000 naslova. Mnogi od njih svedoče da je surovo postupanje prema stvarnim i nabeđenim ibeovcima nanelo ogromnu moralnu ljagu ondašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, KPJ, ali i širim krugovima društva, ljagu koju dok teku neće oprati ni Sava ni Dunav.

Zato je možda ovo i prilika da se setimo predloga koji je Vladimir Dedijer, preko stranica „Politike”, uputio javnosti 1990. godine. Tada je izneo ideju da se golootočkim žrtvama podigne spomenik na Dedinju, ispod Kuće cveća u kojoj počiva Josip Broz Tito.


Komentari20
24ed0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Стеван Марковић
Све што се дешавало после 1945. је резултат параноидне идеје Америке да је једини непријатељ земља која поседује оружје које се њеном сопственом оружју може супротставити: Русија. Да нека друга земља поседује такав арсенал као русија - она би била тај једини непријатељ. Све остале земље су секундарне, тривијалне и само потенцијално оруђе у тој борби. Зато је и Југославија прихваћена, коришћена и одбачена. Тако ће и цео остали свет бити мажен и пљуван, чуван и брањен - величан или убијан - с једним јединим циљем: уништити Русију.
Dragan
Bivsi "zitelji" izvesnog otoka vidim imaju internet konekciju a ironija je da je internet Amerikanski izum.
Лазар Д. Љубиновић
И Голи Оток је "американски изум" који је, данас, познатији под именом Гвантанамо. Што се Стаљина тиче он је једини који није имао, у 2.WW, иза леђа "Пету колону", најразорнији "американски изум", кога неки зову и "Мјадан"! Но и за то има "лека" и све је ефикаснија "руска Апотека"!
Preporučujem 17
Дека
За оне који нису чули: Берлински зид је пао, а СССР и СФРЈ су се распали пре више од четврт века.
милутин
Какав однос су Хрвати имали према Краљу Александру, а какав ми према Маршалу Титу. Просто нисмо иста лига. Њихову децу из Загреба су учили Хрвати, а нашу из Београда...
Bane Bumbar
Gresite . Bomvu je dobio za Izrael. SSSR je bila prva zemlja koja je priznala Izrael. A na sledeci dan je podrzala Palestince.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja